Azija dobila novog fudbalskog vladara! I nad „Realom“ ima „Liverpul“ (VIDEO)

Ako bi se u Evropi najvećim derbijem mogao nazvati okršaj Reala i Barselone, u Južnoj Americi dueli Boke i Rivera onda je u Aziji bez sumnje najveći rivalitet između saudijskog Al Hilala i japanske Urave.

Treći put u poslednjih šest godina dva pomenuta kluba su se našli jedan preko puta drugog u finalu Lige šampiona Azije. Ovoga puta je kao pobednik izašao tim sa istoka kontinenta. Urava je u revanš meču finala na svom terenu slavila 1:0 autogolom Andrea Karilja što joj je uz 1:1 iz prvog meča odigranog u Rijadu bilo dovoljno za titulu. Treću u klupskoj istoriji čime se izjednačila sa južnokorejskim Pohangom. Ispred je samo pomenuti Al Hilal sa četiri trofeja. Ali i čak pet poraza u finalima.

Al Hilal i Urava se već godinama smatraju najjačim klubovima Azije. Japanci kao najbolje organizovan, a Saudijci kao najbogatiji klub na kontinentu.

Zato nije ni čudo što su obeležili azijski fudbal poslednjih godina. Pre šest godina, Urava je Al Hilal savladala na identičan način. Remi u gostima (1:1) i minimalna pobeda kući. Dve godine kasnije Al Hilal se osvetio sa dve pobede (1:0, 2:0), a sada je red opet došao na Uravu da slavi.

Klub iz Saitame je specifična priča azijskog fudbala. Prvaci Japana su bili samo jednom (2006), a viceprvaci države čak pet puta što je neslavan rekord tamošnjeg fudbala. I dok bi se reklo da ih sreća baš i ne prati na domaćem tlu, u Ligi šampiona su ubedljivo najuspešniji japanski klub sa tri titule u četiri finala. Niko drugi iz Zemlje izlazećeg sunca nema više od jedne titule prvaka Azije.

Urava nije najbogatiji, ali je najpopularniji tamošnji klub po broju navijača. I po njihovoj odanosti. Ako u Al Hilalu vole da se hvališu kako su „azijski Real Madrid“ zbog novca i moći, Urava bi mogla da se nazove "azijskim Liverpulom". Lojalnost se može uporediti sa onom koju u Evropi imaju naprimer Liverpul ili Borusija Dortmund u Evropi. Trofeji su godinama znali da zaobilaze Saitamu, ali prosek od 40.000 fanatičnih navijača na tribinama se nije menjao na mečevima Urave i ostali su klub sa najvećom podrškom u zemlji.

Kada je u Japanu 90-ih godina bio trend dovođenje zvučnih svetskih imena (Ziko, Stoičkov, Rai, Stojković, Dunga, Lineker, Masaro, Leonardo...) i Urava se kratko priključila modernom talasu pa su njen dres tada nosili Gvido Buhvald, Bazil Boli, Željko Petrović... Ali nije se usrećila sa strancima i plaćanjem isluženih imena i vrlo brzo se preorjentisala na drugu politiku. Dobri japanski igrači i stranci koji nisu zvučna imena ali donose neke karakteristike koje nemaju domaći fudbaleri.

Prvu titulu protiv iranskog Sepahana 2007. su osvojili sa domaćim igračima plus trojicom dobrih Brazilaca od kojih je jedino napadač Vašington povremeno oblačio dres reprezentacije. Drugu titulu pre šest godina su osvojili sa 10 Japanaca u startnih 11 plus jednim Brazilcem. Danas su u finalu protiv Al Hilala imali devetoricu domaćih igrača plus dvojicu štopera iz inostranstva: Danca Šolca i Norvežanina Hojbratena. Niti Urava ima zvučne strance, niti najbolje i najplaćenije domaće igrače. Reprezentativac je samo iskusni defanzivac Hiroki Sakai koji je nekada nosio dres Marselja, dok je iskusni golman Nišikava bivši reprezentativac. Ostali Uravini Japanci nikada nisu igrali za nacionalni tim.

Ali očigledno da je to dobro ukomponovan i izbalansiran tim koji sjajno funkcioniše kao kolektiv bez velikih zvezda. Ako se godinama skok igra u defanzivi smatrala rak-ranom japanske reprezentacije i tamošnjih klubova, Urava je mudro izabrala da taj problem reši dvojicom štopera „vikinga“ kojima su prekidi jača strana. Iz defanzive je polazila stabilnost ekipe koja na putu do finala na čak šest od devet utakmica nije primila gol. Uravu je skoro dve godine sjajno vodio španski trener Rikardo Rodrigez, u prvoj sezoni osvojio Kup Japana i Superkup Evrope a u drugoj doveo ekipu do finala Lige šampiona. I onda odlučio da napusti klub!

Ekipu je preuzeo poljski trener Mačej Skorza, mučio se u ligi gde trenutno zauzima šesto mesto, ali je u dva meča kontinentalnog finala uspeo da skine skalp favorizovanom Al Hilalu sastavljenom od gomile saudijskih reprezentativaca i strancima poput Andrea Karilja, Odiona Igaloa ili Brazilca Mikaela.

U prvom meču finala u Rijadu, Urava je uspela da izvuče remi iako se branila veći deo meča. Al Hilal je tada u finišu zbog crvenog kartona ostao bez najboljeg saudijskog fudbalera Salema Al Davsarija koji je nedavno na Mundijalu zablistao protiv Argentine i mnogo je falio u današnjem revanšu.

Al Hilal je i u današnjem revanšu u gostima bolje igrao, držao duže loptu (71 odsto), stvarao šanse a Urava je pobedila bez šuta u okrvir gol. Jedini gol je bio delo peruanskog reprezentativca Andrea Karilja koji je u 48. minutu posle prekida za Uravu nesrećnom intervencijom zatresao sopstvenu mrežu (gol možete pogledati OVDE). I rešio pitanje šampiona Azije.