Antiću u čast: Nije nas samo pretvorio u bolje igrače, pretvorio nas je u bolje ljude

(Od dopisnika iz Madrida)

Srbi su ga obožavali. Prvo navijači Partizana, a onda i cela nacija kada je sa Orlovima izborio plasman na Mundijal i vratio publiku na stadione, u tolikom broju da je Marakana opet bila puna i kad igra reprezentacija. Decenija je već prošla, a iako je državni tim putovao i na Mundijal 2018. nikada posle reprezentacija nije imala toliko jaku vezu sa narodom kao kada je Radomir Antić sedeo za njenim kormilom.

Voleli su ga u njegovom Užicu, voleli su ga u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, voleli su ga i u Lutonu, ali naklonost koju je uživao u Srbiji može da se meri samo sa ljubavlju koju je Antić imao u Madridu. Posebno onom crveno-belom delu. Navijači Atletika još mu pamte sezonu 1995/1996. Najuspešniju u skorijoj istoriji kluba o čemu svedoči i to što je u novootvorenom prostoru na stadionu Vanda Metropolitano otvorena izložba povodom četvrt veka od osvajanja čuvene duple krune.    

Redakcija Mozzart Sporta iskoristila je šansu da poseti crveno-beli madridski klub i kroz reportažu vam približi tu emociju koju prema Antiću gaje svi do jednog navijači Atletika. Naš domaćin je bio Havijer Vega, čovek iz Atletikove arhive, zadužen baš za organizaciju izložbe kojom je otvoren novi deo muzeja pod nazivom “Teritorija Atletiko”.

Centralno mesto, naravno, pripada baš Radomiru Antiću. A ovo je priča o tome kako se popularnog Rada sećaju u Madridu…

Te sada već davne sezone 1995/1996, koju mlađi navijači kluba znaju samo po predanju roditelja, Atletiko je postigao nezapamćen i nikada ponovljen uspeh. U aprilu je istorijskom pobedom nad Barselonom na Romaredi osvojio Kup kralja, a nekih mesec dana kasnije, u poslednjem kolu lige protiv Albasetea zapečatilo titulu prvaka koja im se opirala još od 1977. Bila je to najduža sezona u istoriji španskog fudbala: sa 22 tima u Primeri i ukupno 42 utakmice. Atletiko se ustoličio na mestu lidera već u drugom kolu i izgubio ga je samo u dve prilike. Od novembra pa do kraja sezone, niko ih nije uspeo prevazići.

“Molina, Heli, Santi, Solosabal, Toni, Viskaino, Kaminero, Simeone, Pantić, Kiko, Penev“.

Niko se ne može smatrati dostojnim Jorgandžijom ako ne zna da izrecituje ovih 11 imena. I naravno dvanaesto… Radomirovo.

Trenerka Radomira Antića (©Ognjenka Marić/Mozzart Sport)

Nije slučajno to što posetioci po ulasku u prostoriju sa prigušenim svetlom punu raznovrsnih Atletikovih dragulja prvo nailaze na vitrinu sa eksponatima koji su pripadali Radomiru Antiću.

“Namerno smo napravili ovakav raspored“, objašnjava Vega. “Radomir je bio arhitekta i tvorac tog tima. Sve što smo postigli, postigli smo zahvaljujući njemu“.

Štaviše, očekivalo se i da će Antić aktivno učestvovati u izložbi i propratnim događajima, ali nažalost, sudbina je odlučila drugačije. Baš pre neki dan porodica je obeležavala prvu godišnjicu od Antićeve smrti.

“Svi smo u klubu neizmerno nesrećni zbog Antićeve smrti“, dodaje naš domaćin.

Vetrovka i kopačke – donacija porodice – uz mnogobrojne reprodukcije fotografija i naslovnih stranica novina, svedočanstva su Antićevog veličanstvenog prolaska kroz madridski klub. Jedini trener u istoriji španskog fudbala koji je sedeo na klupi Reala, Barselone i Atletika, odlučio je da prihvati poziv na “Visente Kalderon”, jer je to za njega, prema vlastitim rečima, bio ultimativni izazov. Premda je imao druge ponude, hteo je da isproba sposobnosti na mestu na kojem je tadašnji vlasnik, Hesus Hil, menjao mistere kao čarape. Težina zadatka ne samo da nije prestrašila Antića, nego ga je upravo motivisala da prihvati ponudu.

Ekipa se u tom trenutku nalazila u prilično nezavidnom položaju – period od 1993. do 1995. obeležile su dve veoma komplikovane sezone u kojima se klub borio za opstanak u prvoj ligi. Antić je odlučio da napravi potpuno nov projekat i da vrati klub tamo gde mu je mesto: među najboljima.

“Stvoriću ekipu koja će vas biti dostojna i na koju ćete biti ponosni“, poručio je tada navijačima.

Od početka je tačno znao šta želi i kako to da postigne. Napadački stil igre, posed lopte, isturena odbrana u kojoj je učestvovao i golman Molina, šema 4-4-2, i naravno ubojiti udarci iz prekida, glavne su odlike Antićevog Atletika. Igrači su, u neverovatno kratkom roku uspeli da upiju sve njegove ideje, pa su već na pripremama pobedili u skoro svim odigranim susretima.

Barselona i Valensija su bili glavna konkurencija Atletiku te sezone. Barsa Johana Krojfa je izgubila bitku kad je poražena od strane crveno-belih 1:3 na Kamp Nou. Valensija se borila do poslednjeg kola, u kojem je Atletiku bio dovoljan i bod. Ali je na prepunom “Kalderonu”, tog 25. maja 1996, madridski tim odigrao poslednje La Lige kolo kao i celu sezonu – na pobedu. Liga je rešena golovima Dijega Simeonea i Kika i navijači su upali u trans. Slavlje je trajalo tri dana: na trgu Neptun sa 25.000 ljudi, u kočijama kojima su se igrači provezli kroz grad, u madridskim institucijama i na velikom koncertu organizovanom na stadionu.

Jedan od golova iz prvenstvene utakmici protiv Barselone, čiji se snimak neprestano ponavlja na ekranu na izložbi, simbol je igre koju je u Atletiku implementirao Antić. Lopta kreće od Moline, i pasovima od odbrane, preko centra stiže do Peneva koji je ubacuje u mrežu. Bio je to gol cele ekipe i jedan od najlepših u istoriji tima. 

Na pitanje da li je Radomir bio bolji tehničar ili motivator, Vega spremno odgovara: “Oboje. Odličan psiholog, uvek je znao da izvuče najbolje iz igrača, i uz to veliki strateg, koji je u fudbalu primenjivao šahovske poteze“.

U biografiji objavljenoj u periodu osvajanja duple krune, pod nazivom “Šah ligi“, autori ističu strast koju je trener osećao prema ovoj igri, ali i navode i neke druge bitne detalje o Antiću. O poreklu kojeg se nikada nije odrekao, o posleratnom detinjstvu koje ga je naučilo na trud, rad i samoprevazilaženje.

Uz šah, njegova strast je bila i fotografija. Naravno, i ovaj hobi je koristio pri osmišljavanju strategija igre. Pravio je nebrojene snimke utakmica protivničkih timova, analizirao ih u nizovima i potom uz pomoć montiranih dijapozitiva pokazivao svojim igračima kako treba da se suprotstave rivalima.

Što se tiče motivacije, Radomiru nije bilo premca. Ubedio je igrače da usvoje njegov sistem igre u rekordnom roku i da od samog početka ekipa funkcioniše kao uigran i podmazan stroj. Toni Munjos, levi bek te čuvene jedanaestorke i dugogodišnji igrač Atletika, za Mozzart Sport objašnjava kako se sve složilo od samog početka.

“Jednostavno je stvorena pozitivna inercija. Svi smo bili otvoreni i lako smo prihvatili Antićeve metode. Odmah nam je pronašao pravu žicu“.

Činjenica je da je Antić bio veliki inovator i u ovom pogledu. Prvi je počeo da organizuje “dane suživota“ kada bi se fudbaleri i stručni štab sastajali i provodili slobodno vreme zajedno. I ne samo to. Svi, od ekonoma, preko administrativnog osoblja do vešernice bili su deo grupe.

“Nije nas samo pretvorio u bolje igrače, nego i u bolje ljude“, izričit je Toni Munjos.

Dobra atmosfera na terenu bazirala se na empatiji i složnosti na svakom planu.

“Zahvaljujući Antiću, i dan danas, nakon 25 godina, dobri smjo prijatelji i još se sastajemo“, dodaje Munjos. 

Nije samo do druženja naravno. One strogo fudbalske stvari Rado je radio bezgrešno. Odmah po dolasku, srpski trener je promenio veliki broj igrača i rasteretio tadašnji prvi tim Atletika. A potom perfektno ukrajao delovi koje su nedostajali tom pazlu.

Kad je Hil zbog cene odbio da mu dovede Roberta Prosinečkog, Antić je “iskopao” biser u liku Milinka Pantića. Tada već 25-godišnji Pantić igrao je u grčkom Panionisu i španskoj fudbalskoj javnosti je bio potpuno nepoznat. Već je kultna anegdtora kada Hil u neformalnom razgovoru optužuje Antića da želi da se ugradi u zemljakov ugovor. Antić je odgovorio da će sam platiti Pantića ako Hil nto ne učini.

I kako je na kraju Pantić prošao?

“Ključni igrač, um i tvorac duple krune“, s divljenjem ga opisuje naš domaćin na izložbi uz podsećanje da je Milinko plaćen tričavih 75.000.000 pezeta što bi u današnjim uslovima iznosilo oko 450.000 evra.

“Neverovatno je kako ga nijedan veliki klub nije primetio do tada“, dodaje Vega.

“Organizovao je sav napad. Nepogrešivo je dodavao lopte, centrirao sa milimetarskom preciznošću, odlično igrao po krilu, a da ne govorimo o kornerima i slobodnim udarcima“.

Šampionska ekipa Jorgandžija (©Ognjenka Marić/Mozzart Sport)

Dolazak srpskog igrača bio je Antićev pun pogodak i početna neverica je brzo iščezla, da bi se Milinko te sezone pretvorio u jednog od najvećih idola kluba svih vremena. Kao svedočanstvo, izložen je dres koji je nosio kada je postigao čuveni gol u finalu Kupa protiv Barselone i reprodukcije novinskog naslova: “Kup je Pantićev“.

Bivši Partizanovac nije mogao da veruje da će mu slavu doneti upravo crveno-bele pruge.

Još jedan od ključnih igrača te sezone bio je i Dijego Pablo Simeone, Argentinac koji sada sedi na Atletikovoj klupi i koji je Jorgnandžijama doneo prvu sledeću titulu prvaka. Baš kad je ova Antićeva proslavila punoletstvo. Poređenje je neizbežno: Koga navijači više vole, Antića ili Čola?

“Vole ih obojicu. Mlađi ljudi se možda ne sećaju Antića. Ali svi mi koji imamo preko 40 godina, nosimo Radomira u srcu jer je Atletiku vratio status velikog kluba“, odgovara Vega, koji nam između ostalog otkriva da je sa tribina pratio celu tu sezonu Kolčonerosa.

Ipak, karakteri Antića i Simeonea i viđenje fudbala su dijametralno suprotni. Čolova taktika na terenu je drugačija, a čini se da ni izbliza nije tako bliska i simpatična osoba kao što je bio Rado. Na pitanje šta je Čolo naučio od svog trenera, Toni Munjos odgovara.

“Svi smo naučili jako mnogo. Ali njih dvojica su vrlo različite osobe”.

Ističe ipak da su im zajedničke crte posvećenost i zahtevnost. Vega kao zajedničku crtu primećuje opsesiju i želju za pobedom. Nakon poraza, priseća se Munjos sa osmehom, svlačionicom nije baš vladala staložena atmosfera.

Antić je, kao i Simeone, imao odličan odnos sa navijačima i želeo je da im prenese da njegov tim nije inferioran u odnosu ni na koga i da može da parira svima. I ne samo sa navijačima. Medijima su uvek bila otvorena vrata za sva pitanja i objašnjenja. Naš domaćin je kao novinar Marke imao priliku da ga više puta intervjuiše i ističe srdačnost i ljubaznost sa kojom ga je uvek dočekivao srpski trener. A sudeći po mnogobrojnim naslovnicama čije reprodukcije vise na zidovima izložbe, ljubav je bila obostrana.

Slagao se dobro čak i sa Hesusom Hilom – kontroverznim vlasnikom madridskog kluba. Hil je u Atletiko stigao 1987, uložio mnogo novca i u toj opsesiji za osvajanjem trofeja brzo sklanjao sve one koji nisu ispunjavali njegove zahteve. Međutim, skepsa koju je inicijalno pokazao prema Antićevim metodama nestala je gotovo momentalno i postali su izuzetno dobri prijatelji. Hil ga je voleo jer mu je podario ono što je najviše želeo.

“Sada mogu mirno da umrem“, izjavio je nakon doblete.

A kad je preminuo nekoliko godina kasnije, Antić ga je ispratio sa suzama u očima.

I šta još dodati priči o ovoj neverovatnoj sezoni. Jedna do druge u nevelikoj muzejskoj sobi stoje sve Atletikove svetinje. Oba pehara, dres posvećen pobedi u Kupu kralja sa imenima svih igrača, lopte kojima se igralo u tom finalu i u poslednjoj utakmici lige, deo mreže sa gola koju je isekao jedan od navijača, dres u kojem je Kiko postigao poslednji gol te sezone, navijački rekviziti, ulaznice, fotografije. Iz vitrina nas posmatraju magične crveno-bele majice sa imenima Kaminera, Peneva, Pantića, Kika, Simeonea. A prostorijom dominira veliki navijački plakat sa rečima “Esta vez sí“ (Ovaj put da) simbol dugo željenog i očekivanog uspeha kluba.

Na fotografiji preko puta plakata radosno se smeje Radomir Antić. Kao da zna da je još uvek neprevaziđen.  

Piše: Ognjenka MARIĆ