Andrea poslednji Anjeli na čelu Juventusa i neizvesna sudbina bez milovanja najmoćnije porodice Italije

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

“Sve što ima početak, ima i kraj”, opaska je iza filma Matriks koja je ovih dana veoma u modi u Italiji, pogotovo kada se priča o Staroj dami. Posle pet genercija Anjelijevih – od osnivača nekrunisane italijanske dinastije Đovanija preko njegovog unuka Đanija i Umberta do praunuka Andree i čukunuka Džona Elkana – Juventus je na dobošu.

U poslovnom svetu kruži i cena od dve milijarde evra, koliko, navodno traži Elkan. Naravno, puno toga zavisi kako će se završiti krivični postupci pred redovnim sudovima, ali i sportski pred nadležnim organima FS Italije i UEFA. Takođe, treba imati u vidu da ukupan dug Juventusa, u ovom momentu, iznosi više od 800.000.000 evra, a godišnji troškovi iznose preko pola milijarde evra.

Za veze i brakove kažu da su treća i sedma godina kritične, u Juventusu je izgleda 12. godina kobna. Naime, Andrea Anjeli je bio primoran da napusti kormilo Bjankonera kao i njegov uzor Lučano Mođi posle 12 godina i pod pritiskom sudskih i disciplinskih istraga.

Period “trijade” (Mođi, Điraudo, Betega) i vladavina Andree su bile, u sportskom smislu, najplodonsnije u istoriji Juventusa, ali su plaćene papreno. Prva sa ispadanjem u Seriju B, dok bi druga mogla da se završi prodajom Bjankonera i to u godini kada Anjelijevi obeležavaju sto godina vlasništva nad Juveom.

Andrea Anjeli i Džon Elkan nisu nikada imali poseban afinitet jedan prema drugome. U krugovima bliskim familiji se govori da se oni nalaze na različitim stranama u unutarporodičnoj podeli i da Elkan, koji nije nasledio od svog dede Đanija ljubav prem fudbalu (više je zainteresovan za Formulu 1), odavno želi da se reši “balasta” zvanog Juventus. Tim pre što ga je u poslednje dve godine koštao 700.000.000 evra.

Kada se slože kockice postaje jasno zašto je Andrea tako srčano insistirao na formiranju Superlige i po cenu da dovede u opasnost svoju poziciju i status kluba u evropskim razmerama i u odnosima sa UEFA. Juventus je mogla da spase samo Superliga sa basnoslovnim “čipom” za učesnike i garantovanom zaradom koja se merila stotinama miliona evra.

Juventus Andree Anjelija se našao u savršenoj oluji. Elkan nije želeo više da investira u klub, rezultati su bili daleko od očekivanih, kako u Seriji A tako i u Ligi šampiona, rukovodstvo kluba se očigledno preigralo sa “doterivanjem” knjigovodstvenih i računovodstvenih knjiga, a pokušaj da se iskoristi pandemija da se igračima ne isplate četiri plate pretvorio se u smrtonosni udarac za Juve sa pečatom Andree Anjelija.

Džon Elkan uvek je više voleo Formulu 1 (©Reuters)

Sin Umberta Anjelija je nadmašio svog oca, strica i pradedu. Andrea je osvojio je 19 trofeja za 12 godina predsednikovanja, devet skudeta uzastopnih plus dva finala Lige šampiona. Ironija sudbine je da je Anjeli digao Juventus iz pepela, doveo ga na pedalj od fudbalskog Monblana i onda ga vratio u veće probleme od onih koje je zatekao u maju 2010. godine. Sada možemo da kažemo, bila je to labudova pesma Anjelijevih na čelu Juventusa, a budućnost će nam dati odgovor na pitanje: da li je to bila i labudova pesma Juventusa. Velika je nepoznanica kakav će status i moć imati Juventus bez Anjelijevih iza leđa.

Kroz Juventus su prošla petorica trenera za Anjelijevog mandata: Điđi del Neri, Antonio Konte, Maks Alegri, Mauricio Sari i Andrea Pirlo. Prvu neuspešnu sezonu u kojoj je Juve po drugi put zaredom ostao bez evropskih takmičenja, Anjeli je iskoristio da se otarasi Điđija del Nerija koga je doveo tada novi generalni direktor Bepe Marota, i da nametne svoju liniju. “Kum” dolaska Antonija Kontea u Juventus bio je Lučano Mođi kome se Anjeli često obraćao za savet sve do pre dve godine.

Anjelija je, kao većinu mladih i početnika, pratila srećna zvezda. Milan mu je bukvalno poklonio Andreu Pirla jer Rosoneri nisu hteli da mu produže ugovor smatrajući da je dao sve što može u fudbalu. Milanski klub, odnosno Barbara Berluskoni je omogućila Anjeliju da uzme i Karlosa Teveza pošto je tada zaljubljena Barbara stavila veto na odlazak Pata u PSŽ i Adrijano Galijani koji je sve utanačio sa Leonardom i Parižanima na jednoj strani i sa Tevezom na drugoj, morao je da se povuče. Ostala je samo fotografija generalnog direktora Milana, Apača i njegovog menadžera Jorabkjana. Mino Rajola menadžer i veliki prijatelj Pavela Nedveda doveo je u Juventus Pola Pogbu za 300.000 evra.

Anjelija u zaletu nije mogao da zaustavi ni iznenadni odlazak Antonija Kontea. Italijanski stručnjak se naljutio jer klub nije želeo da izađe u susret njegovim zahtevima oko pojačanja za juriš na Ligu šampiona. Konte jeste osvojio tri skudeta, ali je u Ligi šampiona imao očajan učinak.

Dolazak Maksa Alegrija, još jedan poklon iz Milana, obeležio je početak najberićetnijeg perioda. Već u prvoj godini Alegri je doveo u finale Lige šampiona Juventus, a istog leta je došao Paulo Dibala. Juve nije samo dominirao na terenu u Seriji A već i na fudbalskoj pijaci. Bjankoneri su bez pardona plaćali raskidne klauzule najboljih igrača direktnih konkurenata, od Miralema Pjanića iz Rome do Gonzala Iguaina, plaćen za, tada rekordnu sumu od gotovo 95.000.000 evra.

Sa naknadnom pameću, možemo da kažemo da je početak kraja Juventusa, ili bolje rečeno promena tendencije, počela u Kardifu, u finalu Lige šampiona protiv Real Madrida 2017. godine. Za razliku od prvog finala protiv Barselone, kada je Juve bio totalni autsajder, u meč sa Realom Bjankoneri su ušli sa velikim ambicijama i izašli “polomljenih kostiju”, Real je pobedio sa 4:1.

Za Andreu je Liga šampiona postala opsesija. On je bio na rimskom Olimpiku pored advokata Đanija Anjelija kada je Vlada Jugović doneo poslednju titulu prvaka Evrope Juveu, u leto 1996. godine. Skudeti nisu bili dovoljni, za ulazak u istoriju bila je potrebna Liga šampiona.

Tada se rađa ideja o angažovanju Kristijana Ronalda, potez koji je trebalo da promeni sve, odnosno da omogući Bjankonerima da naprave taj poslednji korak do trona. Ispostavilo se da je transfer Ronalda bio najveća greška Anjelija i ironija sudbine je da bi Portugalac sa insistiranjem na plaćanju duga od 20.000.000 evra, koje ne rezultiraju u poslovnim knjigama, mogao da “zakuca” neslavni kraj epohe poslednjeg Anjelija.

Euforija posle Ronaldovog dolaska (©AFP)

Transfer Ronalda vredan 100.000.000 evra, plus plata od blizu 60.000.000 evra (bruto iznos) bi mogla i da se izdrži da svi ostali igrači u Kontinasi nisu, kao po komandi, svi zakucali na vrata Anjelija i Paratičija tražeći povećanje plate. Emblematičan je primer Paula Dibale koji je u prvom momentu, 2020. godine tražio 20.000.000 evra.

Ronaldo nije bio jedina greška, on je bio samo najvidljivija. Produžeci ugovora ostarelim igračima poput Samija Kedire i Marija Mandžukića su se pokazali kao veliki bumeranzi, kao i davanje basnoslovnih plata Remziju i Rabiou i plaćanje masnih provizija njihovim menadžerima samo zato što su došli u Juve bez obeštećenja. Sve je to doprinelo da se Juve nađe u leto 2021. godine bez skudeta i sa iznosom plata za igrače koji je dostigao vrtoglavi plafon od 300.000.000 evra.

Međutim, Anjeli i njegovi saradnici nisu pravili samo greške oko “trejdovanja” igrača. Andrea nije uspeo da razdvoji privatni život od poslovne sfere pošto se razveo od Eme Vinter sa kojom ima dvoje dece, jer se zaljubio u Deniz Akalin, ženu tadašnjeg direktora marketinga Juventusa Frančeska Kalva. Andrea će se po smirivanju skandala oženiti sa Deniz i dobiti još dva deteta.

U periodu između 2017. i 2018. godine, slava i uspeh su udarili u glavu mladim lavovima Juventusa. Anjeli, Pavel Nedved i Fabio Paratiči su se osećali tako moćno da su ispratili na izlazna vrata Bepea Marotu i preuzeli potpunu kontrolu nad timom.

Bez Marotinog glasa savesti Nedved i Paratiči su ubedili Anjelija da je potrebno dati otkaz Alegriju i pored toga što je imao ugovor na još godinu dana koji mu je garantovao brutu platu od preko 10.000.000 evra. Pavel i Fabio su želeli da kompletiraju revoluciju sa dovođenjem trenera koji nema ništa zajedničko sa Juventusom: Mauricija Sarija.

Anjeli nije nikada svario dolazak Sarija. Cenu nije platio samo toskanski stručnjak koji je dobio otkaz i pored osvojenog skudeta već i Paratiči. Ostao je samo verni Nedved koji je upao u krizu srednjih godina o čemu svedoče brojni video zapisi i fotografije na mrežama.

Paratiči, Nedved i Anjeli (©Reuters)

Andrea je nastavio da zadužuje klub, a da minuse u poslovnim knjigama prikriva fiktivnim “plusvalencama” od transfera igrača i sumnjivim poslovima poput razmene Artur – Pjanić. Inovativni dogovori o plaćanju na više rata ili sa tzv. grejs periodom, pre ili kasnije dođu na naplatu i po pravilu u najgorem momentu. Fjorentina je zaradila od Juventusa gotovo 200.000.000 evra od prodaje trojice igrača Federika Bernardeskija, Federika Kjeze i Dušana Vlahovića. Juve je izvukao deo uloženog novca za transfer Matijsa de Lihta prodajući ga Bajernu, ali ostaje činjenica da je Holanđanin za tri godine koštao kasu kluba, na ime plata, više od 70.000.000 evra.

Pandemija i katastrofalno vođenje kluba su paralaleno prouzrokovali finansijsku i krizu rezultata. Džon Elkan, na talasu prethodnih rezulatata i obećanja, upumpao je 700.000.000 evra u Juve i poslao svog čoveka na mesto generalnog direktora Mauricija Arivabenea i popunio upravni odbor lojalnim ljudima, koji će, kako smo videli i doći glave, u metaforičkom smilsu naravno, Anjeliju.

Anjeli je bio “poslednji Mohikanac” rase u nestajanju, predsednika – tifoza. Franko Sensi i Serđo Kranjoti su skupo platili ljubav prema Romi i Laciju. Prvi je izgubio gotovo sve što je imao, drugi je završio u zatvoru. Silvio Berluskoni i Masimo Morati su dočekali najcrnje dane Milana i Intera posle decenija slave jer njihove porodice više nisu želele da im daju odrešene ruke oko vođenja Rosonera i Nerazura. Tako su i završili u rukama mešetara koji fudbal tretiraju isključivo kao biznis.

Takva sudbina čeka i Juventus. Sto godina je Stara dama imala iza sebe najmoćniju familiju koja je znala da se prilagodi svim vremenima i svim vlastima. Đovani Anjeli je bio aktivni član Fašističke partije i Musolinijev senator 20 godina, Đani Anjeli je bio prijatelj svih posleratnih italijanskih premijera, dok je Džon Elkan bez problema, uz zeleno svetlo palate Kiđi, premestio sedište Fijata i zatim Stelantisa iz Italije u Holandiju.

Anjeli i Elkan su mislili da na sasvim drugačiji način proslave stogodišnjicu kluba, pompezno, trijumfalno, sa trofejima, o čemu svedoče pojačanja i uloženi novac u prethodne dve godine. Par meseci pre stogodišnjice, prodaja kluba nije više tabu, štaviše postaje sve više realnost i pored toga što momenat nije najbolji: dugovi, procesi, kriza rezultata, a na pijaci su već na prodaji Mančester Junajted, Liverpul i Inter, što znači da neće biti nimalo lako pronaći kupca voljnog da izdvoji dve milijarde evra za Juve.

Ko zna, možda će se na stogodišnjicu, u odsustvu trofeja, nazdravljati novim vlasnicima.