ANALIZZA: Krunićeva hibridna uloga, taktički prevodilac Elšnik i potpuno drugačija Zvezda

Ovakvo početno trenje je potpuno očekivano. Tek na terenu se zaista vidi koliko je ekipa usvojila principe pozicione igre, jer igrači moraju da pronalaze rešenja pod visokim intenzitetom i u deliću sekunde donose ispravne odluke. Ova Zvezda ima dovoljno taktički inteligentnih igrača da to usvoji, a kako je utakmica odmicala, sve je počelo da izgleda prirodnije i tečnije.

Transformacija u fazi poseda

Rijera jeste dogmatik, ali nije rob svojih ideja. Morao je da prilagodi neke od svojih osnovnih ideja profilima igrača koje trenutno ima na raspolaganju. Umesto klasičnog invertovanog beka koji ulazi u sredinu, Zvezda je u posedu gradila igru kroz zadnju trojku: Seol levo, Miloš Veljković centralno i Lukasen desno.

Ključ cele postavke ipak je bio Rade Krunić. U fazi napada izlazio je iz zadnje linije i zauzimao poziciju zadnjeg veznog, praktično igrajući hibridnu ulogu štopera i "šestice". Time je Zvezda dobijala brojčanu prednost već u prvoj fazi izgradnje napada, formirajući osnovnu strukturu 3-1, dok su Kostov i Elšnik kao "široke osmice" mogli da se podignu visoko u poluprostore, između veznog reda i odbrane Plzenja.

Najistureniji je bio Marko Arnautović kao fizička referentna tačka, iza njega je delovao Čam kao "desetka", dok su Ivanić i Bukari držali širinu. Međutim, ono što je ovu postavku činilo posebno zanimljivom bile su stalne rotacije. Ivanić bi ulazio u sredinu kada bi se Kostov izvukao široko, dok su i Čam i Elšnik menjali zone. Umesto da se slepo drže početnih pozicija, igrači su konstantno razmenjivali prostore, pa je kako je utakmica odmicala Zvezdin napadački oblik postajao sve teži za praćenje u markacijskoj šemi Plzenja.

Vertikalnost, dijagonalnost i pravljenje viška

Srž Rijerinog sistema je vertikalna progresija. Cilj nije samo da se lopta što brže prenese napred, već da se probiju linije, napravi brojčana prednost na malom prostoru i otvore dijagonalne opcije. Upravo su dijagonalni pasovi jedno od najjačih oružja pozicione igre, jer teraju odbranu da se istovremeno pomera i horizontalno i vertikalno. Time se otvaraju pukotine u bloku, a napadači dobijaju prostor na "slepoj strani", iza leđa odbrane.

Iako u prvom poluvremenu mnogo toga nije funkcionisalo, prvi gol bio je gotovo školski primer tih principa. Akcija počinje Krunićevim vertikalnim pasom koji probija linije i pronalazi Elšnika između redova. U tom trenutku Arnautović i Ivanić stoje blizu jedan drugom, vezujući defanzivce Plzenja i sprečavajući ih da izađu na loptu. Elšnik zatim šalje savršen pas ka Ivaniću, koji dijagonalnim utrčavanjem napada međuprostor i dolazi u idealnu poziciju.

U nastavku utakmice, bilo zahvaljujući Rijerinim korekcijama na poluvremenu ili jednostavno većem samopouzdanju posle vođstva, Zvezda je sve češće pronalazila upravo takva rešenja. Dijagonalni pasovi postali su konstanta, a Plzenj je sve teže uspevao da zadrži kompaktnost. Svakim novim pomeranjem češki tim je kasnio korak, a njegova defanzivna struktura postajala je sve haotičnija.

Rest-odbrana i kontrola tranzicije

Dok je Zvezda bila maksimalno fokusirana na stvaranje uslova za sopstvene brze tranzicije, podjednako je radila na tome da ih oduzme Viktoriji Plzenj. Osnovna ideja bila je jednostavna – čim bi napad izgubio zamah ili lopta bila izgubljena, što veći broj igrača morao je što pre da se vrati u unapred definisanu strukturu. Cilj nije bio samo da se zaustavi kontra, već da se protivniku oduzme sama mogućnost da je razvije.

Zato je rest-odbrana bila neizostavan deo gotovo svakog Zvezdinog napada. Iza lopte je konstantno postojala zaštita, najčešće u strukturi 3+1. Seol, Miloš Veljković i Lukasen činili su zadnju trojku, dok je Krunić bio postavljen ispred njih kao dodatni oslonac. Ta postavka omogućavala je Zvezdi da napada sa velikim brojem igrača, a da pritom zadrži kontrolu nad prostorom iza lopte.

Odbrana u postavljenoj fazi

Kada bi Plzenj ipak uspeo da uspostavi posed, Zvezda je prelazila u agresivnu odbranu "čovek na čoveka". Ipak, iza tih preuzimanja gotovo uvek je ostajao jedan slobodan igrač. Tu ulogu najčešće je imao Miloš Veljković, komandant zadnje linije i svojevrsni "+1", zadužen da čita igru, pokriva prostor iza saigrača i rešava situacije koje prođu prvi talas odbrane.

Naravno, nije sve funkcionisalo besprekorno. Bilo je trenutaka kada komunikacija nije bila na potrebnom nivou, kada nije bilo potpuno jasno ko preuzima kog igrača i kada se videlo da odbrana još uvek usvaja zahteve novog sistema. Uprkos tome, osnovna ideja je funkcionisala. Viktorija je najvećim delom utakmice ostajala bez prostora za tranziciju, a protiv postavljene odbrane Zvezde veoma teško je uspevala da stvori ozbiljne prilike.

Elšnik produžena ruka trenera

Ulazeći u ovaj meč, Timi Maks Elšnik bio je jedini igrač koji je već iz prve ruke poznavao Rijerine zahteve, pošto mu je bio kapiten u Olimpiji. I to se jasno videlo. Delovao je kao da sve radi po automatizmu. Dok su ostali još tražili ritam i navikavali se na nove principe, Elšnik je izgledao potpuno opušteno, kao produžena ruka trenera na terenu.

Veliku korist izvukao je i iz slobode koju Rijerin sistem daje veznim igračima. Iako je nominalno igrao na desnoj strani, bez problema je menjao pozicije sa Čamom, a u pojedinim situacijama završavao čak i na levom krilu. Najbolji primer toga bila je akcija kada se izvukao skroz ulevo, napravio brojčanu prednost na toj strani i odatle centrirao za Ivanića, koji je u međuvremenu sa krila utrčao u sredinu. Upravo takve rotacije bile su jedan od glavnih razloga zbog kojih je Plzenj sve teže uspevao da isprati Zvezdina kretanja.

Profili i put pred Zvezdom

Iz perspektive skautinga i selekcije tima, Elšnik je nacrt: igrač koji po prirodi razume kognitivne zahteve sistema i poseduje profil da ih sprovede u delo. Kako nedelje budu odmicale, postaće jasno ko se još prirodno uklapa u ovaj kalup. Krunić, pokazujući prilagodljivost vrhunskog profesionalca, već sada deluje kao igrač od ogromne vrednosti u toj hibridnoj ulozi.

Ovo trenutno strukturno prilagođavanje ekipe i prihvatanje ideja je masivno zeleno svetlo, ali sportski sektor mora da deluje odlučno. Zvezda i dalje ima nekoliko nedelja da dovede igrače koji su prirodni fit za Rijerine veoma specifične zahteve, dok istovremeno mora da se reši onih kojima nedostaje tehnički ili kognitivni profil za ovakav brend fudbala.

Rijera je trener koji vrlo brzo ostavlja trag, ali njegova dosadašnja karijera pokazuje da retko ostaje dugo. Zato ovaj prelazni rok ne sme da se posmatra kao još jedan u nizu. Ako Zvezda zaista veruje u ovaj projekat, a način na koji je posle samo tri treninga taktički nadigrala Plzenj daje ozbiljan razlog za optimizam, onda nema prostora za čekanje. Prave profile treba dovesti sada, dok je temelj sistema tek u izgradnji.

Piše: Kristijan PLAZONJA