Aleksandar Kosorić: Krstajić me je prvog dana hteo za cimera, učio sam od grandioznih štopera

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Sarajeva)

Nema mnogo igrača koji već u ranoj fazi karijere dobiju priliku da iz manjeg mesta dođu u veliki grad. Kada sa 20 godina dobijete poziv da iz Istočnog Sarajeva pređete u Partizan, onda je to velika stvar. Takva situacija je sa Aleksandrom Kosorićem, momkom koji je posle početaka u Slaviji obukao crno-beli dres. U to vreme, najbolji klub u Srbiji, sa vezanih pet titula.

Sadašnji kapiten Željezničara nosio je dres četiri kluba u Srbiji, a i sam priznaje da mu je najlepše bilo tamo gde je igrao najmanje – u Humskoj.

„Sa 16 godina došao sam u Slaviju iz Istočnog Sarajeva i potpisao prvi profesionalni ugovor. Imao sam čast da sa Slavijom uđem u Premijer ligu Bosne i Hercegovine, delio svlačionicu sa velikim igračima. Imali smo kvalitetnu ekipu i tad sam počeo da tražim svoje mesto na sceni. U početku sam bio sam alternativa, ali sam uspeo da dočekam pet minuta, postanem starter i zaslužim poziv u mladu reprezentaciju BiH“, priseća se Kosorić u prazničnom razgovoru za Mozzart Sport .

Malo ko zna da sam je šest meseci pre potpisa za Partizan mogao da pređe u Crvenu zvezdu.

„Povodom proslave 100 godina postojanja Slavije, igrali smo prijateljsku utakmicu protiv crveno-beli. Odigrao sam sjajno, ljudi iz Zvezde su me pohvalili i odmah hteli da se napravi saradnja. Tada su bili neki problemi unutar kluba, sadašnji selektor Srbije Dragan Stojković bio u ostavci, pa se transfer nije realizovao“.

Što bi rekao naš narod, ko zna zašto je to dobro...

„Tadašnji čelnici Partizana Ivan Tomić i Zoran Bata Mirković su dolazili i gledali moje utakmice kako u klubu tako i u mladoj reprezentaciji, nastavili da me prate, a meni je januara 2009. agent ponudio tri opcije: Belgiju, Poljsku i Partizan. Od malena sam navijao za Partizan i sarajevski Željezničar, čak sam na zidu momačke sobe imao dresove tih klubova. Skupljao sam i postere igrača, uglavnom crno-belih. Nazvao me jedan dan Tomić i odmah sam pristao. Uslovi mi nisu ni bili bitni, jer kad vas želi takva veličina, više ništa ne razmišljate“.

Kosorić u ulozi kapitena Spartaksa iz Jurmale protiv Milana Pavkova (© MN Press)

Partizan se te zime spremao za odbranu duple krune. Klub kje želeo da iskusnim defanzivcima prikjuči jednog mladog, kako bi od stare garde pekli zanat i jednog dana predstavljali oslonac odbrane, ali... U konkurenciji gromada reprezentativnog kalibra bilo je teško dobiti veću minutažu, pa je upisao svega nekoliko utakmica za crno-bele.

„Kada sam došao u Partizan moja prva utakmica je bila protiv Salcburga, u Antaliji na pripremama. Odigrao sam poluvreme, trener Slaviša Jokanović je bio oduševljen, čak je nekim mladim momcima mene navodio kao primer. Konkurencija je bila paklena, realno u tom trenutku nisam zasluživao da igram. Pazite, pored mene su bili Nenad Đorđević, kao kapiten, došao je iste zime Goran Gavrančić iz kijevskog Dinama. Nisam često bio na terenu, ono što jesam je bilo korektno. Narednog leta je stigao Mladen Krstajić. Znači, u odnosu na dva štopera koji su već bili tu, došao je još veći kvalitet. Tad sam smatrao da je za mene najbolje da tražim sredinu gde ću imati utakmice. Iz ove perspektive, možda sam trebao još malo sačekati, jer su posle pola godine otišli i Đorđević i Gavrančić, Krstajić se oprostio, te je Partizan bio u deficitu sa štoperima“.

Upravo se to i desilo. Parni valjak je narednog leta (2010) angažovao Stefana Savića iz BSK Borče.

„Upravo iz razloga što je klubu bio potreban mlađi štoper. Ja sam možda bio u pogrešnom trenutku u Partizanu, najjačem u poslednjih 20 godina. Šest puta zaredom osvojena je titula, a ja sam imao sreću da osvojim i duplu krunu. Bar time mogu da se pohvalim. Da sam nešto kasnije bio u Partizanu sigurno bih se izborio za značajniju ulogu“.

Neka iskustva su neprocenjiva i ostaju zauvek urezana u sećanje.

„Kada sam došao najviše sam se oduševljavao Goranom Gavrančićem. Klasa od igrača. Onda je došao Krstajić, a ja sam bio u fazonu: „Šta je sad ovo?“. Divio sam im se svaki trening. Uživao sam da učim od njih. Uz njih, Moreira, Diara, Kleo. Neverovatno. Od mlađih sa mnom su tada bili Raća Petrović, Ljubomir Fejsa, Adem Ljajić. To su sve igrači koji su napravili odlične karijere“.

Svog fudbalskog mentora imao je u Mladenu Krstajiću. Vežu ih slične životne priče, bivši selektor Srbije je, takođe, kao mladić napustio BiH.

„Prvog dana kada je došao u Partizan, Krstajić je na treningu prišao sekretaru stručnog štaba Ljubiši Rankoviću i rekao: „Ovog malog hoću za cimera“. Nije mi bilo svejedno, u početku sam imao tremu, u sobi često ćutao, strah me bilo da kažem bilo šta. Vremenom me je Krle toliko opustio, davao mi uputstva, pomagao i mnogo sam naučio od njega. I danas smo u kontaktu. Na kraju krajeva, u bijeljinski Radnik sam došao zbog njega dok je bio predsednik, igrao sam tamo tri meseca, kako bih nekim mlađim igračima pomagao, pošlo mi je za rukom, primera radi Besim Šerbečić je prešao u Rozenborg“.

Osim Krstajića, Kosorić je tokom mandata na Topčiderskom brdu izdvojio i čuvenog desnog beka crno-belih Milivoja Ćirkovića.

„Kao da mi je brat. Toliko dobar momak, skroman i baš mi je žao da nije napravio kvalitetniju karijeru, jer je zasluživao. Izuzetna ličnost“.

Zajedno sa Ivanom Tomićem i Batom Mirkovićem, za Kosorićev dolazak u Partizan, bio je zaslužan i tadašnji šef stručnog štaba Slaviša Jokanović, koji je u junoši rodom sa Pala video naslednika defanzivnih majstora.

„Jokanović je za mene najbolji trener sa kojim sam sarađivao, bez obzira što nisam često igrao. Autoritet u svakom trenutku: na treningu, u liftu, holu hotela. Imao je takav gard da ga morate poštovati, ali i sa druge strane toliku dobrotu da vam pomogne uvek. Igračku klasu je preneo na trenerski nivo. Tadašnji pomoćnik Goran Plavi Stevanović je, takođe, bio sjajan kao i kompletan stručni štab, što je rezultiralo velikim uspesima“.

SA RANKOM STOJIĆEM SAM SE RASTAO NA RUŽAN NAČIN, ALI ON JE I DALJE GARANT USPEHA

Kosorić i Luka zaustavljaju Tejga (© Star sport)

Posle 12 meseci provedenih u Partizanu, otisnuo se Aleksandar Kosorić u Rad. Najpre na pozajmicu, potom i trajni ugovor, gde je ostavio dublji trag nego u Partizanu: bio je standardan prvotimac ekipe koja se domogla Evrope.

„Imao sam opciju da odem na pozajmicu u Mađarsku ili neku sličnu zemlju, međutim, pozvali su me iz Rada. Bilo je pretposlednji na tabeli i vodio grčevitu borbu za opstanak. U tom trenutku, Marko Nikolić je bio trener, a Ranko Stojić glavni čovek koji. Vodeći se time koliko je taj čovek napravio transfera, odlučio sam se za Rad. Bili smo mlada ekipa, uspeli smo da izborimo opstanak, završili deseti, a već naredne sezone ostvarili plasman u Evropu posle 22 godine. U toj generaciji bili su: Luka Milivojević, Milan Borjan, Branislav Danilović, Milan Mitrović, Tomislav Pajović, Vladimir Jovančić, Miloš Dimitrijević, kasnije članovi Partizana i Zvezde. Ekipa je posedovala snažan karakter, mislim da nam je to bilo presudno. Imali smo veliku hemiju i bliskost i tu sam naučio da je svlačionica osnov uspeha u fudbalu“.

Prema Kosorićevim rečima, najinteresantniji saigrač bio mu je Luka Milivojević, predvodnik tih naših šala i dobre atmosfere, dok je ceo tim na dlanu držao Marko Nikolić.

„Odan poslu. Fanatik. Do sitnih detalja je pripremao trening i utakmice i na kraju se to isplatilo, kako njemu u karijeri, tako i nama, jer smo igrali jako dobro. Na Banjici maltene niko nije mogao da nas pobedi“.

Neizostavna tema razgovora o Radu je čuveni menadžer Ranko Stojić.

„Ima nos da prepozna igrača, napravi transfer. Razgranao je poznanstava po Evropi, mnogo igrača je prošlo kroz njegove ruke i taj čovek je zaslužan za uspehe Rada. On je bio čovek na svoju ruku. Imao je veliki autoritet. Imao korektan odnos sa njim, ništa preterano dobar, na kraju smo i završili sa nekim nesuglasicama. Morali smo da se rastanemo na ružan način, ali stvarno mislim da je taj čovek pravio ozbiljan posao i koji je zaslužio da i dan danas bude u nekom klubu jer je garant uspeha.“

Nakon dve godine provedene na Banjici, Kosorić je prešao u još jedan klub u Srbiji, Radnički iz Kragujevca, gde se zadržao dve godine i ostavio dobar utisak. Do samog kraja, klub sa Čika Dače borio se izlazak u Evropu, a imao je priliku takođe da deli svlačionicu sa igračima koji su ostavili pečat u srpskom fudbalu.

„Radnički se tada borio za Evropu do samog kraja, ali smo završili na šestom mestu. Mislim da je Kragujevac to zaslužio, jer je tada bila euforija. Kada se igralo protiv Partizana ili Zvezde, do ulaznice se teško dolazilo, stadion je bio krcat. Meni je žao što to nije vraćeno gradu. Darko Spalević je te sezone bio najbolji strelac lige. Iako je bio u poznim igračkim godinama, mučio je mnoge odbrambene igrače i bio je pravi vođa na terenu. Ja sam igrao sa njim i u Slaviji. On jednostavno ima to nešto, da povuče celu ekipu sa tim svojim požrtvovanjem na terenu. Njemu se to vraćalo na terenu što najbolje pokazuju golovi koje je postizao. Filipa Kostića smo zvali Tučko. Bio je jako mlad, ali je bio kao i danas, ja to volim reći, pravi Švabo. On će uraditi ono što mu se nacrta, neće izmišljati. Uvek je imao tu prirodnu snagu, i generalno takav je i danas i mislim da je zaslužio ovako veliku karijeru kakvu je i ostvario“.

Iz vremena provedenog u Superligi Kosorić izdvaja igrače koji su na njega ostavili veliki utisak.

„Definitivno, Gabrijel Kleo. I dok smo igrali zajedno, a i dok sam ga kasnije čuvao. Školovan špic, nezgodan. Dijara je bio fantastičan. Sećam se jednog treninga u Partizanu. Izašao sam visoko na njega da ga napadnem, on je samo pomerio loptu i pretrčao me kao da sam čunj. On meni kaže posle: „Koso, nemoj da se zalećeš na mene, ja ne znam da driblam, povlači se nazad i samo ću ti loptu dati“. Što se tiče saigrača, to sam uvek govorio, to je Sretko Doktor Vuksanović iz Slavije. Ljudi moji, šta je taj čovek radio sa loptom, to je neverovatno. Žao mi je što on nije bio malo profesionalniji prema sebi, jer bi sigurno napravio bolju karijeru nego što je imao.“

WELCOME TO IRAK

Iz Kragujevca je usledio jedan neobičan transfer. Kosorić se zaputio u daleki Irak.

„Igrao sam na severu države, za klub koji drže Kurdi, a tamo su malo čudni ti odnosi. Igrali smo derbi u Bagdadu, borba za titulu. Deset dana se samo pričalo o toj utakmici, a ja nisam znao o čemu se radi. Kada se saznalo da ćemo igrati na stadionu protivnika, a ne na nacionalnom, svi moji saigrači su odmah rekli: „Ne znamo čemu se nadamo, već izgubili smo već“. Dolazimo tamo, sve je blokirano. Vojska, velike puške, ne znam šta se dešava. Izlazimo na mali stadion, na njemu 10.000.000. Svi vise po ogradi koja je udaljena jedan metar od aut linije. Uslovi nemogući. Ja sam igrao desnog beka, a kretao sam se bukvalno po sredini terena, jer su me gađali papučama i ko zna kaokvim predmetima. U 15. minuti već smo gubili 3:0. Ja ostao u čudu. Kada sam rekao sudiji da ne mogu da verujem u kakvim uslovima se igra, dobio sam odgovor „Welcome to Irak“. Jedva sam živu glavu izvukao. A kod njih je normalno“.

Sve to bilo je inicijalna kapisla, da se posle svega godinu dana odluči na povratak u Srbiju. I to u Radnički iz Niša.

„Pozvao me trener Dragoljub Bekvalac. Krenulo je u redui, ali je Bekvalac otišao, stvari su se promenile, tako da sam se zadržao samo pola godine. Usledio je potpis za sarajevski Željezničar, gde sam došao do statusa kapitena. Nisam ni trenutak razmišljao. Ja sam kao klinac navijao za Partizan i Želju i jednostavno, video sam tu ispunjenje svojih snova. Imali smo jako dobru ekipu, svlačionicu odličnu, atmosfera top. Bili smo na korak od titule, vodili mrtvu trku sa Sarajevom, ali nismo uspeli. To mi je jako žao, jer smatram da smo bili zreli za titulu. Izborili smo Evropu. Najlepši trenutak moje karijere je utakmica protiv Ferencvaroša i Standarda iz Liježa. To je nešto što se pamti celi život“.

Trener mu je tada bio Amar Osim.

„Specifičan. Preinteligentna ličnost. Njegovi treninzi su bili posebni i ako ikad budem trener dosta stvari koje sam naučio od njega ću da primenim.“

Kao kapiten Želje

U međuvremenu, usledile su kratke epizode u bijeljinskom Radniku, zatim u Latviji i na Malti, nakon čega odlučuje da se smiraj karijere provede u voljenom klubu.

„U Želji nisam imao loše trenutke. Sada sam se vratio sa željom da osvojim titulu. Ja sam na Malti imao postojeći ugovor, ali kada su me pozvali da dođem, nisam se dvoumio. Raskinuo sam ugovor na svoju štetu, samo da se vratim. Novac me nije zanimao. Želja mi je samo bila titula. I ubeđen sam da bismo je osvojili one sezone kada je liga prekinuta zbog korone. I dalje sam tu sa istom željom.“

Trenutno Želji ne cvetaju ruže. Jesenji deo sezone je okončao na šestom mestu, a na klupi je sedio Tomislav Ivković koji je pre nekoliko dana napustio kormilo tima sa Grbavice.

„Tomo Ivković je izvukao maksimum iz ove ekipe. Iskreno, mislim da s obzirom na kvalitet koji imamo, osvojili smo dosta bodova. Više od ovoga zaista nije moglo. Odradio je jako dobar posao. Izuzetno korektan čovek. Teško je u ovom periodu biti u Želji. Dosta je problema, turbulencija, ali ponosno nosim dres i kapitensku traku. Ovogodišnju proslavu 100 godina postojanja nikad neću zaboraviti. Ako zanemarimo novac, ima nešto bitnije od toga. To je ta moja ljubav prema klubu, i bez obzira kako bilo, ja ću završiti karijeru ovde“, emotivno že Aleksandar Kosorić na koncu razgovora za Mozzart Sport.