Aleksa Damjanović je čudna skalamerija... I još nije spreman

Bilo je dovoljno da 16-godišnji Aleksa Damjanović, onako školski, zakuca loptu u mrežu nedorasle Sutjeske, posle odličnog prodora Lazara Jovanovića, da navijači Crvene zvezde na društvenim mrežama upadnu u stanje totalne euforije. Jer i to je Crvena zvezda. Samo što bi ubrzo najtalentovaniji napadač omladinske škole crveno-belih spoznao i drugu stranu medalje matičnog kluba kada u seniorskom timu ne bi isporučivao ono što se očekuje.

Tako vam je to: radost i ljubav, ljutnja i razočaranje... To su emocije koje se kod navijača velikog kluba pale i gase kao migavac. Činjenica je samo da je Aleksa Damjanović u drugom poluvremenu protiv Sutjeske imao lep debi za tim Vladana Milojevića, i da će mu to biti tačka karijere koje će se uvek rado sećati. Čak i u trenucima kada bude bio ostvareni internacionalac. Odlučio se stručni štab srpskog šampiona da, između ostalog, povede na prvi deo priprema atipičnog napadača koji je još u igračkim pelenama, mada skreće pažnju na sebe pojavom i građom.

Da upotrebimo izraz iskusnog fudbalskog vuka Milorada Kosanovića kojim je opisao bivšeg napadača Partizana Umara Sadika – čudna skalemerija. Baš to može u bližoj i daljoj budućnosti da bude Aleksa Damjanović, jer je u razvoju ovog dečaka rođenog 2008. godine mnogo toga atipično. Nećete videti pregršt napadača koji sa visinom košarkaškog beka šutera miluju loptu poput prve ljubavi, imaju lake korake  i čudan trk. I Aleksa će se boriti sa tim večitim, možda i infantilnim pitanjem, da li je u njegovom trku dugim nogama sa velikim stopalima sve baš prirodno fudbalski.

 Mada kretanje unutar šesnesterca, usmereni prijemi kakvi dolikuju pitomcu Zvezdine škole fudbala, smisao za kombinatoriku i saradnja sa raspoloženim krilom kakav je Lazar Jovanović... Sve su to pozitvne strane prve utakmice Alekse Damjanovića u crveno-belom dresu.

Negativna bi bila da neko pomisli da je u ovom trenutku omladinski reprezentativac Srbije spreman da bude pretnja prvim napadačima Crvene zvezde Šerifu Endijaju i Brunu Duarteu.

Damjanović će biti interesantan i danas i sutra, i za nekoliko meseci kada bude predvodio omladinski tim Crvene zvezde. On jeste „žigićevski“ visok, ali nije akcelerant. Dovoljno je pogledati lice tinejdžera rođenog krajem 2008. godine, pa shvatiti da verovatno još nije počeo da koristi brijač i penu za brijanje. Morfološki i biološki on još nije spreman za prvi tim i svaki pogrešan korak mogao bi da mu odvede karijeru u pogrešnom smeru.

Lepo je što su ga Vladan Milojević i najbliži saradnici tokom rada na Zlatiboru oktrili zvezdaškoj javnosti, mada uža publika zna da je Damjanović trenutno najtalentovaniji napadač u Zvezinoj omladinskoj školi. Ali da sada mora da se spusti u rudnik omladinskog tima kako bi izjednačio potencijal fudbalskih misli i čist talenat, sa jačinom mišićne mase. To je ozbiljan proces i veliki ispit za Zvezdu, ali i Aleksu Damjanovića.

Prošle sezone visoki napadač je dominirao u kadetskom timu, povremeno je dobijao šansu kod Nenada Milijaša u omladincima i nametnuo se samo kao opcija za Ligu šampiona. Logično je da u sledećoj bude adut na međunarodnoj sceni juniorskog tima Crvene zvezde.... I da telo bar još malo napuni mišića.

Za Aleksu je dobro što u kući Damjanovića nije on jedini fudbalski predstavnik. Od oca Jovana moći će da čuje kako je to biti posebna vrsta u bašti Zvezdinih pupoljaka. Početkom ovog veka Jovan je stvarno bio nešto posebno, poseban talenat u generaciji u kojoj je, primera radi, Nemanja Vidić bio daleko ispod... Nije do kraja naplatio potencijal. Sada je sve na Aleksi.