Ako nam se sada vratilo za Ronaldov gol, vratiće se i za mušku igru u Dablinu

Kako došlo protiv Portugalije, tako otišlo protiv Irske. Uvek se u sportu, pre ili kasnije, nekako izniveliše.

Možda je u toj matematici reprezentacija Srbije „kraća“ za bod na tabeli, ali onaj osvojen protiv tadašnjeg prvaka Evrope na Marakani (2:2) imao je mnogo veći značaj na startu Piksijevog mandata od golog poena u mundijalskoj trci. Bio je to vetar u krila Orlovima na kojem i dalje lete ka Kataru, bez obzira što su štucnuli u utorak veče u Dablinu (1:1).

Čista nesreća, eto to je ono što se desilo u Irskoj. Ništa ni manje, ni više od toga. Srbija je odigrala jednu od najboljih utakmica u poslednjih desetak godina, rasturila je Kelte na njihovom terenu, ali trokirao je napad kad mu vreme nije, uz fantastičnog mladog golmana Bazunua, koji je imao devet odbrana od deset šuteva u gol. Na koncu su Orlovi kaznili sami sebe i autogolom izbili dva boda već spakovana u kofere da se ponesu za Beograd (1:1). Nekako baš u našem stilu, da kada sve ide savršeno, izabere se, ipak, da se težim putem dođe do cilja.

Srbija je stvorila more šansi, promašivali su redom srpski ofanzivci, pogađali su golmana Irske, napravili su od njega junaka večeri. Objektivno, trebalo je to da bude trijumf sa barem dva razlike, koji bi doneo Orlovima prvo mesto u grupi, iznad Portugalije. Ovako, misija osvajanja direktne karte za Katar je postala dosta teža, ali ne i nemoguća. Recept je vrlo jasan: dobiti sve tri preostale utakmice, uključujući Portugaliju u Lisabonu.

Ako smo nešto naučili o načinu razmišljanja Dragana Stojkovića otkako je seo na klupu državnog tima, to je da će narediti ofanzivu usred Portugalije, juriš svom snagom napred, pa kud puklo. Bez straha od poraza, od neuspeha. Ovaj selektor Srbije kalkuliše samo oko jedne stvari: kako dati gol više. Zbog toga nije, kako bi mnogi uradili – a, neki reći da bi to bio logičan potez - gledao da „zatvori“ meč ubacivanjem defanzivnijih igrača kada je postalo jasno da lopta neće drugi put ući u gol Irske. Piksi je bio siguran da hoće, nije hteo da se povlači, šaljući time još jednu poruku svojim pulenima: nema povlačenja, nema straha. Vera u sebe, u svoje kvalitete, svuda i po svaku cenu. Nije se isplatilo u Dablinu, hoće neki sledeći put.

Svi igrači posle meča su istakli isto: dobiti sve tri utakmice do kraja i osvojiti kartu za Katar. Da su neka prošla vremena u pitanju, malo ko bi poverovao da oni u to zaista veruju. A sada ipak...

Svako seciranje utakmice u Dablinu u smislu traženja gde je napravljena neka greška zbog koje je Srbija ostala bez pobede bi bila cepanje dlake na četvoro. Prosto, Orlovi su bili toliko dominantni na meču da su zaslužili ubedljiv trijumf. Bilo je neizbežno da napad, koji je okrenuo susret sa Irskom u Beogradu (3:2), pa izvukao bod protiv Portugalije iz „izgubljene“ utakmice (2:2), onda u smiraj doneo tri boda u Bakuu (2:1), u jednom momentu uleti u žutu minutu. I nije do jednog igrača, promašivali su sinoć i Mitrović i Vlahović, Radonjić, Sergej, Đuričić...

Bez obzira na stanje na semaforu, Srbija je igrala dobar fudbal, kao što ga igra od početka kvalifikacija. Igra napadački od početka do kraja, bori se maksimalno svih 90 minuta, ređa šanse, ima i dalje najviše datih golova u grupi. Sve ono što smo nekada svi priželjkivali i govorili „samo to od njih tražimo“. Evo, dobili smo.

Piksijeva Srbija je definitivno na pravom putu, ponovo se priča o utakmicama reprezentacije, ponovo boli kada se ispusti dobijeno... I to je još jedan, nemali dobitak.

Ono što nije dobro, što je već postalo pravilo, jeste da Srbija i kada igra perfektno, nađe način da sebi zagorča život. I na utakmici sa Norveškom kod prethodnog selektora, kada je raznela rivala u Oslu, stvorila šest-sedam kolosalnih šansi, imala je „crnu rupu“ od desetak minuta i odmah je primila gol. O utakmicama kada Orlovi nisu blistali ne treba trošiti reči, tu im se redovno tresla mreža. Sinoć u Dablinu su sami posekli granu na kojoj su sedeli. Previše puta da bi bila samo neka zla sreća.

Moraće Stojković da nađe rešenje, da stvori neki Plan B, da kada igra na neko vreme nestane kao slika na starim televizorima, kada je samo jedan gol prednosti, da Srbija uđe u mod da stane na loptu, umrtvi igru, presabere se, prekomponuje, zatvori prilaze golu i ostane neranjena dok mašina posle te crne rupe ponovo ne proradi.

Sve ostalo govori da reprezentacija Srbije ide u dobrom pravcu i da razloga za veru u bolje sutra apsolutno ima. Sada, prvi naredni cilj je pobediti Luksemburg u gostima u oktobru i osigurati mesto u baražu. A, onda može da se kuje plan kako da se dobije meč u Lisabonu.