Afrički kup nacija: Svetionik nesputanosti ubogih, životna blagodat iskonski strastvenih

Decenije i vekovi nipodaštavanja često učine da žrtva istog stvori sopstvenu uobrazilju da je manje vredna od onih koji se neće ni osvrnuti kada joj s vremena na vreme udele poneki omalovažavajući epitet. Propatila je Afrika isuviše da bi se stidela bilo čega što joj nedostaje da je veliki deo sveta shvati elitnom, bilo u sportskom, bilo u kulturno-istorijskom pogledu.

Da se ovaj deo planete nikada ne odrodi od izvornog identiteta, ogromnog značaja počevši od 1957. godine ima to najkoloritnije, najrazigranije i najživopisnije kontinentalno takmičenje na svetu - Afrički kup nacija.  

Ume život da iznenadi svojim nelogičnostima, a jedna od njih je i paradoks da se upravo oni materijalno najsiromašniji tako nevino i iskreno raduju duhovnoj hrani, a fudbal je za milione Afrikanaca upravo to. Desetine, pa i stotine hiljada će se od 13. januara do 11. februara na stadionima u Obali Slonovače smejati, igrati, plesati, bojiti po telu, kinđuriti čudnovatim đinđuvama i živeti u trenutku, podsećajući žitelje mnogo bezbrižnijih delova univerzuma na iskonsku radost života.

POGLEDAJTE SVE KVOTE ZA OSVAJAČA AFRIČKOG KUPA NACIJA

U nastavku teksta očekuje vas pregled najvažnijih stvari koje treba znati o svakoj od 24 reprezentacije učesnice, koje će biti podeljene u šest grupa sa po četiri tima. Plasman u osminu finala izboriće sve prvoplasirane i drugoplasirane selekcije, kao i četiri najbolje trećeplasirane. Biće ovo treći turnir od povećanja broja učesnika sa 16 i broja utakmica sa 32 na 52.

GRUPA A - OBALA SLONOVAČE, NIGERIJA, EKVATORIJALNA GVINEJA, GVINEJA BISAO

OBALA SLONOVAČE

Od pojave Didijea Drogbe u Olimpiku iz Marseja 2003. Obala Slonovače važila je za najsnažniju reprezentaciju na kontinentu, ali su oni najviši rezultati godinama izostajali. Na Svetskim prvenstvima nisu Slonovi imali sreće sa žrebovima, budući da su 2006. bili smešteni u grupu s Argentinom i Holandijom, a 2010. s Brazilom i Portugalom. Na Afričkim kupovima redovno su bivali nasamareni u susretima protiv severnih rivala, pa su tako 2006. izgubili finale od Egipta, 2008. polufinale od istog protivnika i 2010. četvrtfinale od Alžira.

Konstantno je malo falilo za trofej tih godina, a zapanjujuće je Obala gubila finale 2012. od Zambije nakon jedanaesteraca i ostala bez već viđenog plasmana u nokaut fazu Mundijala 2014. Kada je Didije završio reprezentativnu karijeru posle Brazila kao da je skinuta Džudža, Mpunga ili neka druga tradicionalna kletva sa pleća momaka u Narandžastom. Već u februaru 2015. na prvom turniru bez svog velikog vođe Obala Slonovače osvojila je drugu titulu kontinentalnog šampiona, a prvu od 1992. godine. Veliki deo zasluga pripisan je Erveu Renaru koji je te večeri u Bati (Ekvatorijalna Gvineja) postao prvi i do danas jedini selektor kom je pošlo za rukom da s dve različite reprezentacije osvoji Kup afričkih nacija (nakon što je prethodno senzacionalno trijumfovao sa Zambijom 2012). 

Velika generacija nije ostala nekrunisana. Jaja Ture, Kolo Ture, Salomon Kalu, Žervinjo, Vilfrid Boni, Bubakar Bari, Sijaka Tijene, Šeik Tiote... ovenčani su u državici na obali Gvinejskog zaliva, a onda se sve promenilo kada je Renar posle šampionskog poduhvata digao sidro jer nije mogao da odbije izdašnu ponudu Lila.

Smenjivali su se u narednom periodu Mišel Dusuje, Mark Vilmots, Ibrahim Kamara, Patris Bomel, ali ni sa kim nije išlo. Dno je dotaknuto pre dve godine kada je selekcija eliminisana već u osmini finala Kupa afričkih nacija i pride ostala bez drugog uzastopnog plasmana na Svetska prvenstva.

Uprkos slabim rezultatima nisu odustajali Slonovi od francuskih stratega pa je na funkciju leta 2022. izabran Žan Luj Gase. Iskusni stručnjak bio je desna ruka Lorana Blana godinama u Bordou, Pari Sen Žermenu i reprezentaciji Francuske, pa je na početku osme decenije života rešen da domaćinu donese veliki rezultat.

Aktuelna generacija Slonova isijava ofanzivnim potencijalom i u tom pogledu u skladu je s pređašnjim. Sebastijen Ale, Nikola Pepe, Žeremi Boga mogu da uteraju strah u kosti svim zadnjim linijama na kontinentu. Vezni red obilat je igračima impresivnih fizičkih predispozicija poput Seka Fofane, Ibrahima Sangarea i u krajnju ruku Franka Kesija. U odbrani je već godinama duvala promaja, a videćemo može li se to popraviti s Rominim Evanom Endikom i odličnim u Leverkuzenu Odilonom Kosunuom. Pozicija golmana najveća je boljka, a u prilog tome svedoči i podatak da je i dalje prva opcija 38-godišnji Badra Ali Sangare, inače čuvar mreže Sekuhune Junajteda iz Južne Afrike. Vredi istaći i da će uglavnom šansu s klupe čekati Zvezdin Žan Filip Kraso.

NIGERIJA

Multietničko stanovništvo Nigerije stalno je kroz istoriju bilo mač s dve oštrice, kako u društveno-političkom životu tako i u sportu. Fulani, Igbo, Hausa, Joruba vodili su građanske ratove u drugoj polovini šezdesetih godina dvadesetog veka što je značajno usporilo prosperitet društva i u ogromnoj se meri odrazilo i na fudbal. Tek 1976. godine zeleno-beli su debitovali na kontinentalnim smotrama i odmah zaređali sa medaljama. Posle dve bronze došli su i do prvog zlata 1980. i ustalili se kao afrička velesila.

Amunike, Amokači, Jekini... Preteško je ne rastopiti se od miline iščitavajući naglas imena glavnih uzdanica Super Orlova iz devedesetih godina. Afrika onaka kakva treba da bude, raspojasana, živahna, bez ustezanja i kalkulisanja. Nigerija iz perioda Klemensa Vesterhofa ili Bore Milutinovića personifikacija je svega što vas natera da se zaljubite u čaroliju Afrike toliko bezglavo da vam više i ne smetaju njene mane.

Setite se spektakularnih proslava golova, Jekinijevog zakucavanja u mrežu protiv Bugara ili Finidija Džordža protiv Grka koji oponaša psa kako urinira pored korner zastavice. E to je ta opuštena Afrika koja ne mari ko će šta misliti, a Nigerija je u njoj uvek imala dragocenog udela.

Nastavili su Super orlovi i nakon devedesetih sa kontinuiranim sakupljanjem medalja, a vrhunac novog talasa doživljen je trećom i za sada poslednjom titulom prvaka kontinenta 2013. godine. Nažalost pokojni Stiven Keši postao je prvi čovek u istoriji koji je osvajao turnir i kao igrač i kao trener, a onda je kompletan rad krunisao plasmanom u nokaut fazu Mundijala u Brazilu.

Usledilo je novo poglavlje. Dugo je trajao projekat saveza s Nemcem Gernotom Rorom na mestu selektora, ali on nije dao željeni rezultat. Dve strane razišle su se bez značajnijih uspeha, uključujući i prekid niza od tri uzastopna plasmana na Svetska prvenstva.             

Na prethodnom Afričkom kupu probala je Nigerija s privremenim rešenjem na klupi Augustinom Eguavoenom i dobro krenula. Maksimalnih devet bodova u grupi ulivalo je veliku nadu, ali se onda sve srušilo porazom od Tunisa u osmini finala.

Doveden je Portugalac Žoze Peseiro na mesto selektora s ciljem da napravi taktiku koja će maksimizirati produkciju Viktora Osimena, predviđenog da u narednoj deceniji odvede Nigeriju do visina, a to je bar za sada išlo traljavo, uzimajući u obzir da je Nigerija u novembru imala dva remija protiv totalnih autsajdera Lesota i Zimbabvea.

Pored vedete Napolija, osloniće se trostruki šampion Afrike i na Aleksa Ivobija, Kelečija Iheanača, Samjuela Čukvuezea, zašto ne pomenuti i Umara Sadika, a poput domaćina najviše problema zadavaće pitanje golmana. Pre desetak godina imali su Nigerijci stamenog i prilično pouzdanog Vinsenta Enijamu, ali će sada vruć krompir biti u rukama 26-godišnjeg čuvara mreže kiparske Omonije Frensisa Uzoha. Veliki hendikep predstavljaće izostanak Viktora Bonifejsa. Treći strelac Bundeslige i golgeter Bajera iz Leverkuzena povredio se nekoliko dana pred turnir, a taman se s nestrpljenjem očekivao "Super Viktor" tandem sa Osimenom, verovatno najopasniji na kontinentu.

EKVATORIJALNA GVINEJA

Nacionalna grmljavina, kako glasi nadimak ove selekcije tek je s početkom 21. veka postala učesnik kvalifikacija za Afričke kupove, a dobijanjem domaćinstva završnog turnira 2012. automatski je stekla šansu da debituje. Prva zvezda tima tih godina bio je fudbaler Real Madrida Havijer Balboa, a simbolično je baš on dao pobedonosni gol na otvaranju takmičenja protiv Libije 2012. Te zime Ekvatorijalna Gvineja bila je koorganizator uz Gabon i plasman u četvrfinale bio je veliki uspeh za državu od oko 1.400.000 stanovnika. Tri godine kasnije dobila je priliku da samostalno organizuje Afrički kup nacija, a to se ispostavilo punim pogotkom pošto je pod vođstvom Argentinca Estebana Bekera izboreno istorijsko polufinale.                        

Nakon dva propuštena turnira zaredom 2017. i 2019. konačno je 2022. zemlja s obale Gvinejskog zaliva prvi put izborila učešće preko kvalifikacija, a ne time što je to ostvarila automatski iz razloga domaćinstva. Još jednom je ostvaren odličan rezultat i plasman u četvrtfinale, čime je dematovala sve da do osam najboljih može isključivo kada je u svojstvu organizatora.

Selektor Huan Mića oformio je tim u kom je sistem važniji od pojedinaca i za standarde Afrike prilično disciplinovanu ekipu. Najzvučnije ime u igračkom kadru je veteran Emilijo Ensue, koji je pre sedam, osam godina igrao i u Premijer ligi za Midlzbro. Sada ima već 35 godina i član je španskog trećeligaša Intersitija. Najbolji igrač u aktuelnom momentu je fudbaler Monce Hose Maćin, dok je na golu, Hesus Ovono rezervni golman Alavesa. U dolazećim godinama mnogo nada polažu na omladinca Sampdorije Uga Bujlu.              

GVINEJA BISAO                

Ljubiteljima fudbala u Srbiji u značajnijoj meri ime Gvineje Bisao prvi put je zapalo za oko pre petnaestak godina kada je reprezentativac ove zemlje Almami Moreira došao u Partizan. Tih godina selekcija je još uvek bila totalna nepoznanica, budući da je dugo bila portugalska kolonija i jedna je od poslednjih koja je kao samostalna zemlja mogla da zaigra u kvalifikacijama za Afrički kup nacija.       

Veliki uspon selekcije krenuo je od sredine prošle decenije kada je s logistčke strana tamošnji savez počeo da obavlja dobar posao i krenuo da ubeđuje veliki broj igrača koji su rođeni u Gvineji Bisao, ali su igrali za mlađe kategorije Portugala, da ipak nastupaju za seniorski tim svoje domovine. Poklopilo se to s dolaskom Bakira Kandea 2016. na mesto selektora, a interesanto samo Aliju Sise iz Senegala ima duži staž na klupi neke od reprezentacija koje će učestvovati na ovogodišnjem Afričkom kupu.

Gvineja Bisao do 2017. nikada nije učestvovala na kontinentalnim smotrama, a sada će vezati već četvrto uzastopno učešće, što znači da u tom pogledu selektor Kande ima stoodstotan učinak. Selekcija čiji nadimak glasi "Đurtus" (po vrsti divljeg psa koji živi u Podsaharskoj Africi), u stanju je da izvede veoma fudbalski "pismenu" startnu postavu koja se uglavnom školovala po portugalskim klubovima. Tu su primera radi Moreto Kasama (nekada u mlađim kategorijama Sportinga i Porta, a sada član Omonije) , Alfa Semedo (nekada u Benfiki, sada u Al Taiju iz Saudijske Arabije) i Edgar Ije (nekada šampion Evrope s Portugalom do 21 godine, sada član Bašakšehira). Vredi istaći i napadača Olimpik Liona Mamu Baldea i defanzivca Meca Falija Kandea.

GRUPA B - EGIPAT, GANA, ZELENORTSKA OSTRVA, MOZAMBIK

EGIPAT

Faraoni su od samih početaka postavili stvari na svoje mesto i osvojii prva dva Afrička kupa nacija 1957. i 1959. Kako je tokom šezdesetih krenula masovna dekolonizacija subsaharskih zemalja tako je i Egipat dobio neuporedivo veću konkurenciju u trci za kontinentalnog vladara. Na naredni trofej čekao je sve do 1986. godine, a četvrti je osvojio 1998. Zlatne dane doživeo je s legendarnim Hasanom Šehatom na klupi, kada je došao do tri uzastopne titule kontinentalnog prvaka 2006, 2008 i 2010. godine. Status božanstva stekli su igrači poput Mohameda Abutrike, Ahmeda Hasana, Hosama Hosana, ali je tiha patnja celokupne nacije bilo višedecenijsko odsustvo sa Svetskih prvenstava.

Pojavom Mohameda Salaha egipatski narod dobio je svog novog junaka, ali su se okolnosti po državni tim od tada značajno promenile. S jedne strane u eri Liverpulovog asa jeste izboreno prvo učešće na Mundijalima posle 28 godina (kada se Egipat plasirao u Rusiju 2018.), ali je s druge trofej Afričkog kupa ostao začaran. Koliko god da svaki Egipćanin istinski voli Salaha, Mo je svestan činjenice da je za doživotno urezivanje u srca sunarodnika potreban taj trofej, kako bi po urađenom za reprezentaciju stao rame uz rame sa pomenutim Abutrikom, Ahmedom Hasanom, Hosamom Hasanom...

Rekorderi sa sedam kontinentalnih šampionskih titula, 2022. godine dva puta su penal seriju gubili od Senegala, najpre u finalu Afričkog kupa, a onda i u odlučujućem dvomeču za plasman na Svetsko prvenstvo u Katar, pa je to koštalo posla Karlosa Keiroša. Zamenio ga je zemljak Rui Vitorija pred kojim je zadatak da posle 14 godina vrati pehar u Kairo.

Nekadašnji trener Benfike i moskovskog Spartaka pored prve zvezde turnira moći će da se osloni na još nekolicinu igrača iz liga Petica, Mohameda Elnenija (Arsenal), Omara Marmuša (Ajntraht Frankfurt) i Mostafu Mohameda (Nant). Biće tu i dugogodišnji članovi državnog tima Mahmud Trezege (Aston Vila), Ahmed Hegazi (Al Itihad) i pregršt igrača afričkog klupskog vladara Al Ahlija (Mohamed El Šenavi, Emam Ašur, Mahmud Kahraba, Mohamed Abdelmonem...).

GANA

Ono što je Južna Koreja u Aziji to su Crne zvezde u Africi. Reprezentacija koja je decenijama po igračkom kvalitetu u samom vrhu na svom kontinentu, ali je isuviše dugo bez trofeja najboljeg. Četiri titule osvojila je Gana 1963, 1965, 1978. i 1982. godine, a onda nijedan do danas, uprkos činjenici da je uvek obilovala velikim fudbalerima. Nije se titulom afričkog prvaka ovenčala generacija Abedija Pelea i Entonija Jeboe devedesetih, a onda ni ona sa Majklom Esijenom, Samjuelom Kufurom, Stivenom Apijom, Asamoom Đanom i Salijem Muntarijem dvehiljaditih.

Srpski selektori ostvarili su velike uspehe sa Ganom u prvoj deceniji tekućeg veka. Najpre ju je Ratomir Dujković odveo na debitantski Mundijal u Nemačku 2006. godine, a onda je Milovan Rajevac kreirao novu stranicu istorije i te 2010. u Južnoj Africi učinio tim sa zapada kontinenta tek trećom afričkom selekcijom u četvrtfinalu planetarne smotre. U nešto kraćem periodu Ganu su u poslednjih dvadesetak godina vodili i Milan Živadinović i Goran Stevanović. 

Na prethodnom turniru doživela je pravi krah, budući da je eliminisana u grupnoj fazi porazom od Komora, što je bio najlošiji plasman Gane u istoriji. Loš rezultat u dobroj meri ublažen je odlaskom na Svetsko prvenstvo u Katar, gde je ostvarena pobeda protiv Južne Koreje, uz poraze od Portugala i Urugvaja.

Po završetku turnira na Bliskom istoku na mesto selektora zaseo je Kris Hjuton. Posle niza godina provedenih na klupi engleskih timoma iz Premijer lige i Čempionšipa, bivši reprezentativac Republike Irske odlučio je da prihvati poziv i postane selektor očeve zemlje. Prve zvede aktuelnog tima su Mohamed Kudus (Vest Hem) i Injaki Vilijams (Atletik Bilbao), a važan doprinos očekuje se i od godinama nezaobilaznih Andrea i Džordana Ajua, Bornmutovog Antoana Semenja i Zvezdinog Osmana Bukarija. Veliki hendikep biće neigranje Tomasa Partija, ali će osigurač u defanzovnim delu tima biti u rukama kvalitetnih igrača poput Mohameda Salisua (Monako) i Aleksandera Đikua (Fenerbahče).

ZELENORTSKA OSTRVA

Poput Gvineje Bisao, i Zelenortska Ostrva su kao dugogodišnja portugalska kolonija čekala sve do samog kraja 20. veka da zaigraju u kvalifikacijama za Afrički kup. Plave Ajkule bile su pravi hit na svom debitanstskom učešću u Južnoj Africi 2013. kada su predvođene domaćim selektorom Lusiom Antunešom uspele da prođu u četvrtfinale ispred zemalja sa mnogo većom fudbalskom tradicijom Maroka i Angole.

Ova ostrvska zemljica sa oko 500.000 stanovnika pokazala je i na prethodnom turniru 2022. da je solidno opskrbljena talentom, pošto je uspela da prođe među 16 najboljih, gde je zaustavljena od kasnijeg šampiona Senegala.

 Sada je selektor kao i pre dve godine 54-godšnji Bubista, a najzvučnija imena su Bebe (nekada velika nada Mančester Junajteda, sada igrač Rajo Valjekana), Gari Rodriges (bivši fudbaler Galatasaraja, PAOK-a i Olimpijakosa, a sada član Ankaragudžua), Rajan Mendeš (Fatih Karagumruk) i Žovane Kabral (Salernitana). Ljubiteljima fudbala u Srbiji mogao bi da bude zanimljiv i nastup bivšeg igrača Partizana, a sada azerbejdžanskog Karabaga Patrika Andradea.

MOZAMBIK

Od osam reprezentacija u grupama A I B čak tri su bivše portugalske kolonije, a jedna od njih je i Mozambik. Mambe su poredeći sa Gvinejom Bisao i Zelenortskim Ostrvima imale nešto bolju startnu poziciju, pošto su značajno ranije krenule da igraju kvalifikacione cikluse. Ta prednost vidi se i u činjenici da su tokom osamdesetih i devedesetih tri puta bile učesnice Afričkih kupova, doduše uz samo jedan osvojeni bod na devet odigranih utakmica.

Usledio je sušan period i 12 godina neigranja, a onda je u Angoli 2010. osvojen još jedan bod. Ispostavilo se da je na naredni turnir Mozambik čekao još više, pošto će ovog januara učesvovati prvi put posle 14 godina.

Za razliku od turnira od pre skoro deceniju i po kada je bio predvođen Holanđaninom Martom Nojem, sada će državu s jugoistočne obale Afrike voditi domaći trener Čikinjo Konde. Najbolji igrač tima je defanzivac madridskog Atletika Reinildo Mandava, a tu su i njegov parnjak iz zadnje linije Mekser (bivši igrač Rena, sada turskog drugoligaša Bandirme) i krilni napadač lisabonskog Sportinga Geni Katamo koji je udarna napadačka pesnica. Ume da pripreti i Klesio Bauke iz finske Honke.

GRUPA C - SENEGAL, KAMERUN, GVINEJA, GAMBIJA

SENEGAL

Lavovi Terange su ekspresno po oslobađanju od francuske kolonizacije ostvarili dobar rezultat i plasirali se u polufinale Afričkog kupa 1965. godine. Bio je taj zamah kratkog daha, pošto je Senegal na naredno učešće čekao sve do 1986. godine. Tek se od devedesetih ustalio kao redovan učesnik, kada je između 1990. i 1996. vezao tri plasmana u polufinala i četvrtfinala.

Zemlja od oko 18.000.000 stanovnika sa zapadne obale kontinenta nagli uspon doživela je dolaskom Bruna Mecua na mesto selektora 2000. godine. Stručnjak karaktersitične frizure našao je način da neobuzdani duh El Hađija Dijufa preokrene u korist Senegala i pridruži ga neospornom kvalitetu Pape Bube Diopa, Salifa Dijaa, Anrija Kamare, Kalilua Fadige, Lamina Dijate, Fedinanda Kolija...

U jednoj od najčuvenijih utakmica otvaranja Svetskih prvenstava Senegal je pred krcatim stadionom u Seulu bacio na kolena tadašnje prvake sveta Francuze. Ostaće za sva vremena suze u očima fudbalskih ljubitelja širom sveta prilikom prisećanja na onaj ples oko korner zastavice nasmejanog dečka koji nas je prerano napustio Pape Bube Diopa i njegovo tako iskreno radovanje posle davanja prvog gola u istoriji Senegala na Mundijalima.

Blistala je vesela družina tog leta 2002. u Aziji, izbacila Švedsku u osmini finala Zlatnim golom Anrija Kamare, a onda je eliminisana od Šukurove Turske u četvrtfinalu. Dovoljno da ostane u kolektivnom pamćenju miliona zaljubljenika "od Enkoridža do Vladivostoka".

Imao je Senegal i kasnijih godina odlične igrače poput Mamadua Nijanga, Dembe Ba, Papisa Sisea, Muse Sova... ali nikada nije bilo ni blizu minimuma discipline potrebne za turnirski tip takmičenja, a onda je 2015. Alana Žiresa zamenio Aliju Sise.

Kapitena generacije iz 2002. godinama je tištio promašeni penal iz finalne penal serije Afričkog kupa nacija protiv Kameruna, zbog kog je Senegal ostao bez titule, pa je na svaki način želeo da se kroz selektorski posao iskupi i vrati naciji za izostanak slavlja. Siseov mandat je na početku podsećao na fatamorganu, pošto je baš na penale Senegal ispao od (gle čuda) opet Kameruna u četvrfinalu Afričkog kupa 2017. godine. Kasnije je tragično ostao bez ulaska u nokaut fazu Mundijala u Rusiji samo zbog više dobijenih žutih kartona od Japana, da bi trofej ostao pusta želja i 2019. posle poraza u kontinetalnom finalu od Alžira.

Nije mogao usud večno da traje. Morao je dugogodišnji dobar rad jednom da se isplati, a to se Senegalu dogodilo 2022. kada je za sav trud nagrađen s malo sreće u penal seriji finala protiv Egipta, a nepunih dva meseca kasnije i penal seriji odlučujućeg dvomeča za plasman na Svetsko prvenstvo u Kataru protiv istog rivala. Siseov život dobio je filmski scenario, i njemu lično i njegovom Senegalu penali su najpre sve uzeli, a onda sve dali.

U Kataru nije bilo Sadija Manea i to je automatski umanjilo šanse Senegala za visok plasman, ali su i bez njega Lavovi uspeli da prođu grupnu fazu i ispali od Engleske u osmini finala. Jednostavno se više nije moglo.

Svi najvažniji igrači od pre dve godine i dalje su tu, ali je najveći broj njih u međuvremenu evropske velikane zamenio mahom saudijskim i to bi mogao da bude potencijalni problem za Senegal na predstojećem turniru. Sadio Mane i Eduar Mendi su u Al Ahliju iz Džede, Abdu Dijalo u katarskom Al Arabiju, Kalidu Kulibali u Al Hilalu. Najveće uzdanice iz evropskih timova su Nikolas Džekson (Čelsi), Idrisa Gej (Everton), Ismaila Sar, Iliman Endijaje, Pape Gej (Olimpik Marsej), Pape Matar Sar (Totenhem), Šeik Kujate, Musa Nijakate (Notingem Forest), Krepin Dijata, Ismail Jakobs (Monako), Bulaje Dija (Salernitana). Po imenima uz Maroko najbolje popunjeni tim na prvenstvu.

KAMERUN

Tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka jugoslovenski stratezi specijalizovali su se za vođenje Nesavladivih Lavovova. Vladimir Beara, Ivan Ridanović i Branko Žutić bili su selektori Kameruna u periodu od 1973. do 1982. godine, a onda je sve krunisao Radivoje Ognjanović koji je 1984. sa Rožeom Milom kao najuticajnijim pulenom doneo zemlji prvi titulu u istoriji na Afričkim kupovima i postavio temelje velikog Kameruna.

Samo četiri godine kasnije došla je i druga titula, a ono glavno dogodilo se 1990. kada je postao prva afrička selekcija u četvrtfinalu Svetskog prvenstva. Ostala je do danas žal za tim spektakularnim susretom sa Englezima kada je samo snalažljivost Garija Linekera u finišu meča i naivnost Kamerunaca sprečila da tim sovjetskog stručnjaka Valerija Nepomnjaščija napravi totalnu senzaciju u Italiji.

Sa Samjuelom Etoom kao mladićem osvojene su još dve titule šampiona kontinenta 2000. i 2002. godine, a onda je usledio pad baš kada je Eto zašao u najbolje igračke godine. Bio je Kamerun naravno i dalje važan činilac u afričkom fudbalu, ali polufinala i četvrtfinala jednostavno ne zadovoljavaju apetite i visoke standarde postavljene krajem 20. i početkom 21. veka.

Kada su najmanje očekivali i putovali u prilično "šarenom" sastavu 2017. došli su do svoje pete titule na Afričkom kupu nacija, a prve posle 15 godina. Novi heroj nacije postao je te zime u Gabonu Vensan Abubakar, dok se u Kristijana Basogoga uvukao duh Samjuela Etoa.

Nakon trećeg mesta na prethodnom kupu (koji je i održan u Kamerunu), savez se rastao sa Portugalcem Antonijom Konseisaom, a zamenio ga je legendarni Rigober Song, čovek sa najviše odigranih utakmica u istoriji državnog tima (137). Svojevrsna šok terapija urodila je plodom pa je Kamerun napravio iznenađenje i praktično iz poslednjeg prekida na meču šokirao Alžir i plasirao se na Svetsko prvenstvo u Katar. Tamo je poražen od Švajcarske, remizirao protiv Srbije 3:3 u meču gde se povampirio iako se činio zrelim za debakl i onda ostvario pirovu pobedu nad Brazilom. Četiri boda ispostavila su se nedovoljnim za prolaz, ali je Song ostao selektor.

Sada će s bivšim štoperom Liverpula Kamerunci biti u drugom krugu favorita. Čini se da je trenutno realan domet tima četvrtfinale, a sve više od toga bio bi veliki uspeh. Veliki udarac je povreda Brentfordovog Brajana Embeuma, ali su tu i dalje odlčni Vensan Abubakar, Karl Toko Ekambi, Andre Frank Zambo Angisa, Klinton Enžije, Mumi Engamaleu. Andre Onana se odljutio i odlučio da se vrati iz reprezentativne penzije i koliko god je u poslednje vreme u Junajtedu sklon kiksevima i dalje je najbolji golman na kontinentu. On će se timu pridružiti od drugog kola grupne faze.

GVINEJA

Tipičan primer reprezentacije za koju znate da ima dovoljno resursa da napadne visok plasman, ali i to da joj je potrebna samo mala iskra da se samozapali i da sve završi dođavola. Jedna od onih selekcija koje je autodestrukcija možda i najviše koštala dobrih rezultata kroz istoriju. Morala je po svemu viđenom Gvineja bar jednom do sada da igra u polufinalu Afričkog kupa, ali je primera radi tri puta zaredom poklekla u četvrtfinalu 2004, 2006 i 2008. a da je u dve od te tri utakmice velikim delom meča imala rezultat za istorijski prolaz i na kraju gubila.

Kako još nikada nije učestvovala ni na Svetskom prvenstvu ostaje utisak da je uradila mnogo manje od onoga što je mogla, a sada sa Seruom Girasijem ovenčanim oreolom drugog strelca Bundeslige ponovo Gvinejci veruju u mogućnost plasmana u top četiri, a onda kada za to dođe vreme i na Svetsko prvenstvo 2026.

Nabi Keita moraće kako zna i ume da se pretvori u onog momka koji je igrama u Lajpcigu impresionirao skaute Liverpula kako bi nahranio Girasija dovoljnim brojem lopti. Da po protivnike bude gore, oni neće strepeti samo od Girasija. Tu je i bivši golgeter Bordoa i moskovske Lokomotive, a sada saudijske Abhe Fransoa Kamano. Domaći selektor Kaba Dijavara ima sve razloge da zaigra sa dva špica, a Štutgartovu gol-mašinu mogao bi da upari i sa Lansovim Morganom Gilavogijem. Afrički kup nacija biće dobra prilika da uspavane karijere ožive i vezisti Ilaiš Moriba (pre par dana Lajpcig ga pozajmio Hetafeu) i Amadu Dijavara (Anderleht).

GAMBIJA

Do pre samo četiri, pet godina Gambija je bila jedna od desetak najneuspešnijih afričkih reprezentacija. Nikada nije bila ni blizu plasmana na kontinentalnu smotru, a onda je za seniorski tim stasala generacija igrača koja je 2009. godine osvojila Afrički kup nacija za igrače do 17 godina i time najavila bolje dane za fudbal u zemlji od oko 2.800.000 stanovnika.

Brojne fudbalske akademije otvorene su u zemlji u poslednjih desetak godina, pa je kao plod sistemskog rada, upotpunjenog dolaskom na mesto selektora Belgijanca Toma Senfijea došao i debi na Afričkom kupu pre dve godine. Ne samo da je Gambija u Kamerunu prošla grupu, već je stigla i do četvrtfinala gde ju je zaustavio domaćin.

Prva zvezda tima je 25-godišnji Musa Barou koji je nakon pet godina igranja u Seriji A za Bolonju i Atalantu prešao prošle godine u saudijski Al Tavun. Na Bliskom istoku je i Asan Sezej iz Damaka, koji je imao odličnu sezonu 2022/23 u dresu Lećea. Među glavnim uzdanicama popularnih Škorpiona su i Omar Koli (Bešiktaš), Ebrima Koli (Jang Bojs), Saidi Janko (Jang Bojs), Abli Džalou (Mec) i talentovani 19-godišnjak iz Fajenorda Jankuba Minte. Ljubiteljima fudbala na ovim prostorima biće intresantno da vide i doskorašnjeg napadača Čukaričkog, a sada saudijskog Al Hazema Muhameda Badamosija i bivšeg vezistu splitskog Hajduka, a sada igrača danskog Vejlea Hamzu Barija.

GRUPA D - ALŽIR, BURKINA FASO, ANGOLA, MAURITANIJA

ALŽIR

Pustinjske Lisice predstavile su se svetu 1982. godine na Mundijalu u Španiji i bilo je to nešto najbolje što je svet do tada video od Afrike. Predvođen legendarnim Rabahom Mađerom i Lahdarom Belumijem Alžir je trijumfovao protiv kasnijeg finaliste Zapadne Nemačke. Samo je čuveni događaj pod nazivom "Sramota u Hihonu" mogao da ostavi izabranike Rašida Meklufija bez plasmana u drugu rundu. U duelu poslednjeg kola grupne faze Nemačku i Austriju vodio je zajedno dalje trijumf Pancera sa jednim ili dva gola razlike, a po postizanju gola Elfa u prvih deset minuta sklopljen je interni pakt o nenapadanju, pa je Alžir ni kriv ni dužan ostao bez prolaza.

Paralelno je bio odličan na Afričkim kupovima, pošto je između 1980. i 1990. osvojio jedno zlato, jedno srebro i dve bronze. Po silasku sa scene Mađera i Belumija značajno je opala Alžirova konkurentnost za najviše domete, budući da je nakon titule 1990. čekao sve do 2010. da se sledeći put domogne makar polufinala Kupa nacija i da se istovremeno plasira na Svetsko prvenstvo prvi put od Meksika 1986.

Sa Vahidom Halilhodžićem kao selektorom Alžir je 2014. u Brazilu izborio istorijski plasman u nokaut fazu Svetskog prvenstva ispred Rusije i Južne Koreje, a onda je u osmini finala ozbiljno namučio kasnijeg šampiona Nemačku i naterao je na produžetke.

Taman kada se činilo da će Alžir ponovo doživeti korak unazad pojavio se iz nebuha Rijad Marez i sjajne igre sa klupskog preneo na reprezentativni plan. Predvođen tada već uveliko članom Manćester Sitija i lokalnim herojem Bagdadom Buneđom osvojio je Afrički kup 2019. usred Kaira pobedom nad Senegalom u finalu.

Na šokantan je način Alžir ostao bez odlaska na Mundijal u Katar, pošto je u poslednjim trenucima revanša odlučujućeg dvomeča primio gol od Kameruna. Uprkos neodlasku ni na drugo uzastopno Svetsko prvenstvo i ispadanju u grupi na prošlom Kupu nacija Đamel Belmadi ostao je selektor i sada će od rezultata u Obali Slonovače zavisiti njegov ostanak na klupi državnog tima. Čini se da bi plasman u polufinale bio minimum koji bi morao da ostvari kako bi ostao selektor i posle februara.

U misiji zadržavanja posla, ali i vraćanja Alžira na staze uspeha najveće pomoćnike imaće u Rijadu Marezu (Al Ahli Džeda), Ismaelu Benaseru (Milan), Husemu Auaru (Roma), Ramiju Bensebainiju (Dortmund), Jusefu Atalu (Nica)... Tu su i dalje dobro poznati veterani Islam Slimani (Koritiba), Sofijan Feguli (Fatih Karagumruk) i golman Rais Emboli (Beluizdad). Navijači Lisica uzdaće se i u igrača projektovanog da bude predvodnik Alžira u narednih sedam, osam godina Rajana Ait Nurija iz Vulverhemptona.

BURKINA FASO

"Zemlja poštenih ljudi" kako glasi bukvalan prevod naziva zemlje koji je 1984. godine promenjen iz Gornja Volta u Burkina Faso imala je baš tih godina jednu od najturbulentnijih političkih situacija koje je svet video u periodu nakon Drugog svetskog rata. Predsednik Sankara na čiju je inicijativu zemlja preimenovana ustanovio je ambiciozni socio-ekonmski program kako bi se poboljšao životni standard, a ubrzo nakon toga ubijen je u državnom udaru 1987. To je samo delić onoga što se dešavalo, ali je važno shvatiti da je sve to dovelo do toga da reprezentacija ne učestvuje godinama u međunarodnim takmičenjima.

Povratak na scenu dočekala je tek 1996. godine, a onda bila i domaćin turnira 1998. na kom je bila polufinalista. Taj turnir inače ostaće upamćen po Harmatanu, pustinjskom vetru koji je prekidao utakmice i bio uobičajena slika izostanka bilo kakve organizacije u velikom delu Afrike tih godina. S početkom veka uspela je Burkina da vezuje učešća na turnirama u kontinuitetu, ali i dalje nije uspela da prolazi grupu.

Pet minuta slava dočekala je 2013. s Belgijskim strategom Polom Putom i nekoliko živopisnih fudbalera u igračkom kadru poput Aristida Bansea, Žonatana Pitroipe, Alana Traorea i Šarla Kaborea. Bile je to prava luda družina koja je igrala prelep fudbal, redom rušila rivale i stigla do finala gde je poražena minimalnim rezultatom od Nigerije.

Novi veliki rezultat stigao je 2017. kada je osvojena bronzana medalja, a tada je u timu već bio i Bertran Traore. Nepojavljivanje na turniru 2019. bilo je razočaravajuće, ali se ispostavilo samo prolaznom krizom. Na prethodnom turniru 2022. ponovo je Burkina zaigrala kako ume i na volšeban način ostala bez nove medalje. U duelu za treće mesto vodila je 3:0 protiv Kameruna, ali je domaćin turnira izjednačio i nakon-penal serije praktično izbio Burkini medalju iz džepa.

Za ove dve godine domaćeg selektora Kamua Maloa zamenio je Francuz Uber Velu, a igrački je sazrela prva zvezda tima Edmond Tapsoba. Sjajno igra defanzivac u Bajeru iz Leverkuzena i već se sada o 25-godišnjaku može govoriti kao jednom od najboljih igrača na kontinentu. Tu je i trojac iz Premijer lige Bertran Traore (Aston Vila), Dango Uatara (Bornmut) i Isa Kabore(Luton). Vredi istaći i talentovanog Adamoa Nagala iz Nordsjelanda. Šansu će čekati i Zvezdin Naser Điga.    

ANGOLA

Palankas Negras iliti Crne Antilope prvi su se put pojavile na velikoj sceni 2006. godine kada su senzacionalno izborile učešće na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj ispred favorizovane Nigerije. Tim predvođen domaćim selektorom Luisom Gonsalvešom nije se nimalo obrukao na Mundijalu, pošto je odigrao nerešeno protiv Meksika i Irana i minimalno izgubio od svog bivšeg kolonizatora Portugala.

Bila je to generacija Flavija, Akve, Žambe, Kalija, Andrea Makange, Ze Kalange... a kada se timu pridužio Manučo postala je u jednom periodu ozbiljniji konkurent za više plasmane i na Afričkim kupovima. Predvođena nekadašnjim članom Mančester Junajteda igrala je dva puta zaredom u četvrtfinalu 2008. i 2010. što joj je do danas najveći uspeh.

Predvođene Srbinom Srđanom Vasiljevićem Antilope su 2019. izborile prvo učešće na Afričim kupovima posle šest godina, a tamo su sa nekadašnjim pomoćnikom Vladimira Petrovića Pižona u reprezentaciji Srbije osvojile dva boda.

Propustila je Angola prethodnu kontinentalnu smotru, tako da će joj nastup u Obali Slonovače biti prvi posle četiri i po godine. Selektor je Pedro Gonsalveš koji je sa selekcijom do 17 godina stigao do osmine finala Svetskog prvenstva 2019. godine. Najbolji igrači tima su Zito Luvumbo (Kaljari), Žeremi Bela (Klermon), Nurio Fortuna (Gent), Zini (AEK Atina), Šou (Makabi Haifa), Želson Dala (Al Vakra).   

MAURITANIJA

Lavovi Činguetija (nadimak dobijen po srednjovekovnoj trgovačkoj četvrti na severu zemlje) do 2019. nikada nisu učestvovali na Afričkim kupovima, a sada će vezati i treće uzastopno učešće zaredom. Jasno je da se radi o selekciji koja je za sada se ispostavlja najviše profitirala od proširenja broja učesnika sa 16 na 24. Na prethodna dva turnira ukupno je osvojila dva boda, tako da će u Obali Slonovače meračiti prvu pobedu.

Selektor je prošle godine postao Amir Abdu, strateg koji je prethodno osam godina proveo na mestu selektora Komorija i odveo "Selakante" do nokaut faze prethodnog Afričkog kupa. Daleko najzvučnije ime u selekciji Mauritanije je bivši saigrač Aleksandra Mitrovića iz navalne linije Fulama Abubakar Kamara. Napadač rođen pre 29 godina u Francuskoj odlučio je da zaigra za zemlju porekla, trenutno nastupa u Al Džaziri iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i manje-više bi sve u napadu Mauritanije trebalo da se vrti oko njega.

Solidan broj fudbalera nastupa u Evropi: Babakar Nijas (Gengam), Abubakari Koita (Sint Trojden), Lamin Ba (Varaždin), Ali Abeid (UTA Arad), Omare Gasama (Šateru), Abdalahi Mahmud (Belincona)...

GRUPA E - TUNIS, MALI, JUŽNA AFRIKA, NAMIBIJA

TUNIS

Orlovi Kartigine su bar po jednoj stavci avangardni u Africi. Na Mundijalu u Argentini 1978. godine trijumfovali su protiv Meksika 3:1 što je bila prva pobeda bilo koje reprezentacije s ovog kontinenta na Svetskim prvenstvima. Iste godine Tunis je stigao do polufinala Kupa afričkih nacija, a na ozbiljniji rezultat sačekao je do 1996. i plasmana u finale. Početkom 21. veka dobri rezultati postali su konstanta, a sve je krunisano titulom šampiona na domaćem terenu 2004. godine. Bila je to generacija Hatema Trabelsija,Fransileuda Santosa, Radija Žaidija, Mehdija Naftija, Zijada Žazirija...

Od tada pa do danas rezulati reprezentacije gotovo i da se ne menjaju. Uglavnom su to dolasci do četvrtfinala na kontinentalnim takmičenjima, a od pomenute 2004. godine nikako da prepreka u toj rundi bude premošćena. Teše se Tunišani činjenicom da su se plasirali na prethodna dva Svetska prvenstva, što primera radi njihovi susedi Alžir i Egipat nisu. Prolazak u drugu fazu još Orlovi nisu dosanjali, a bod protiv Danske i pobeda nad Francuskom nisu bili dovoljni za plasman među 16 najboljih u Kataru. Koštao ih je poraz od Australije.

Selektor je i dalje Žalel Kadri, a u igračkom kadru više nema Vahbija Kazrija, dugodišnje prve zvezde tima. Sada su tu iskuni kapiten Jusef Emsakni (Al Arabi), Eljes Skiri (Ajntraht Frankfurt), Anis Ben Sliman (Šefild Junajted), Montasar Talbi (Lorijen), Jan Valeri (Anže), Elijas Ašuri (Kopenhagen), Ali Malul (Al Ahli Kairo)...

 MALI

Reprezentacija zemlje od oko 23.000.000 stanovnika godinama ima status najjače afričke reprezentacije od onih koje se nikada nisu plasirale na Svetsko prvenstvo. Kada se pogledaju rezultati Orlova na Afričkim kupovima čini se da to i jeste tako. Jedno srebro i dve bronze, uz još tri polufinala igrao je Mali tokom istorije, a medaljama se polednji put kitio na turnirima 2012. i 2013. Bila je to generacija predvođena Sejduom Keitom, Mohamedom "Momom" Sisokom i do par godina ranije Frederikom Kanuteom.

Bilo je tada većih aždaja u Africi, ali je Mali igrao jedan od lepših fudbala za gledanje i pobrao je brojne simpatije na račun ofanzivne igre. Pamti se primera radi spektakularan meč na otvaranju turnira 2010. kada je Angola u 78. minutu vodila protiv Malija s 4:0, a onda je ekipa Stivena Kešija izjednačila na 4:4. Možda i najveći klasik u novijoj istoriji Afričkih kupova nacija.

Sadašnji tim predvođen je s sklupe Erikom Šelom, koji je i sam pre oko 20 godina bio reprezentativac Malija. Vezni red daleko je njegov najjači adut, pošto tu može da računa na Iva Bisumu (Totenhem), Amadua Haidaru (Lajpcig), Dijadijea Samasekua (Hofenhajm), Mohameda Kamaru (Monako), Bubakara Traorea (Vulverhempton). Mnogo će zavisiti od realizacije napadača, prvenstveno Salzburgovog dvojca Seku Koita - Nene Dorželes. Odbrana važi za slabiji deo tima, ali i tu ima kvalitetnih pojedinaca poput Hamarija Traorea (Sosijedad) i Sikua Nijakatea (Braga). Vredi istaći i da je na spisku bivši igrač Partizana, a sada švajcaske Lozane Fuseni Dijabate.

JUŽNA AFRIKA

Afrički kup nacija umeo je da izbriše i rasne granice. Najbolji primer jeste takmičenje održano 1996. godine, kada je po ukidanju Aparthejda prvi put formiran južnoafrički etnički raznovrstan tim koji je osvojio trofej na domaćem terenu. Tada je nastala originalna Bafana Bafana i koliko god će i svaki naredi tim nazivati isto, čini se da je samo taj bio pravi. Andre Arendze, Doktor Kumalo, Lukas Radebe, Fil Masinga, Šon Bartlet, kasnije će zablistati i Beni Mekarti, bila je jedna od najzdravijih sportskih priča s kraja devedesetih. Priča koja je rušila sve stege grozomorne prošlosti. Potrajalo je to zaključno sa 2002. i Mundijalom u Južnoj Koreji i Japanu, a onda je Južna Afrika dobila domaćinstvo Svetskog prvenstva i krenula u projekat 2010.

Predvođena legendarnim Karlosom Albertom Pareirom uspela je da osvoji četiri boda, ali nije izbegla nepopularnu titulu prvog domaćima u istoriji Svetskih prvenstava koji nije uspeo da prođe grupu (12 godina kasnije pridružio joj se i Katar).

Prethodnih godina jedini veliki momenat Južne Afrike dogodio se 2019, kada je usred Kaira šokirala čitav Egipat i eliminisala domaćina turnira već u osmini finala. Kasnije je poražena od Nigerije u četvrtfinalu i ispostavilo se da je na naredno učešće čekala sve do ovog meseca.

Selektor je Belgijanac Ugo Bros, koji se pre sedam godina proslavio osvajanjem titule s Kamerunom, a pomalo poražavajuće zvuči podatak da je Južna Afrika jedna od samo četiri selekcije na turniru bez ijednog igrača iz liga Petica. Samo tri fudbalera nastupaju van domovine: Persi Tau (Al Ahli Kairo), Sfefelo Sitole (Tondela) i Mihlali Majambela (Aris Limasol). Od domaćih igrača vredi izdvojiti Tembu Zvanea, Teboha Mokoenu i golmana Ronvena Vilijamsa.

 NAMIBIJA

Hrabri Ratnici najveća su nepoznanica 18. Afričkog kupa nacija. Jedini igrač poznat užem krugu fudbalskih zaljubljenika jeste Rajan Njambe. On je čitavu karijeru proveo u Čempionšipu i Ligi 1, a nakon igranja za Donkaster i Blekburn, sada je u Derbi Kauntiju. Još samo dva igrača Nabimije nastupaju u Evropi i to u Liriji iz Prizrena (Prins Tdžiueza i Aprosijus Petrus).

Možda su gotovo svi igrači Namibije prilično anonimni, ali su vođeni poznatim licem. Deset godina je Kolin Bendžamin nosio dres Hamburga i paralelno bio reprezentativac Namibije. Najpoznatiji je igrač kog je ova zemlja od oko 2.700.000 stanovnika podarila svetskom fudbalu. Bendžamin je igrao na poziciji štopera i jedini je namibijski fudbaler u istoriji koji je igrao u Ligi šampiona. Karijeru je završio u Minhenu 1860, a od juna 2022. je na funkciji selektora.

Namibiji će ovo biti četvrto učešće na Kupovima afričkih nacija, a prethodno je učestvovala 1998, 2008 i 2019. godine. Na devet odigranih utakmica još nema pobedu, a na prethodnom učešću izgubila je sva tri meča.

GRUPA F: MAROKO, DR KONGO, ZAMBIJA, TANZANIJA

MAROKO

Makar ništa ne uradili u rezultatskom smislu još dugo godina niko neće moći da prigovori Lavovima Atlasa. Onim što je tim Valida Regragija uradio za legat afričkog fudbala prethodne zime u Kataru Maroko je stekao ogroman kredit koji bi mogao da potraje bar dok još neka afrička reprezentacija ne ponovi njihov uspeh i uđe u polufinale Svetskog prvenstva.

Živeo je marokanski narod mesec dana bajke, slike miliona ljudi na ulicama širom Maroka, Francuske, Belgije i Holandije obilazile su svet i sve je izlgledalo tako utopistički. Nažalost, pobede nad Belgijom, Španijom i Portugalom nisu krunisane medaljom, pošto je nakon poraza od Francuske Maroko poražen i od Hrvatske u duelu za bronzu, ali je četvrto mesto samo po sebi najveći uspeh u istoriji afričkog reprezentativnog fudbala.

Proteklo je oko 13 meseci od završetka Mundijala, a pred Marokom je veliki ispit zrelosti. Prvi put dolaze na turnir kao reprezentacija u koju će oči biti uprte više nego u bilo koje druge išćekujući da vide hoće li se prelepa priča iz Dohe prenete i na Abidžan. Jedinu titulu na Kupoviva afričkih nacija Maroko je osvojio 1976. godine i svi se nadaju da će 48-godišnjem postu doći kraj 11. februara. Selekcija je još samo jednom u međuvremenu igrala finala u kom je 2004. poražena od domaćina turnira Tunisa. Na prethodnom zaustavio ju je Egipat posle produžetaka u četvrtfinalu, dok je krah doživljen 2019. eliminacijom od Benina u osmini finala posle jedanaesteraca.

Došao je Maroko naoštren da u Obali Slonovače ponovo baci naciju u ekstazu, a tom svojstvu došao je u najjačem sastavu. Jasin Bono pokušaće da podigne lestvice herojstva na novi nivo. Ašraf Hakimi, Nusair Mazraui, Romein Sais i Najef Aguer činiće odbrambenu četvorku, leđe će im čuvati Azedin Unahi, za kreaciju će biti zaduženi Sofijan Amrabat, Hakim Zijeh i Selim Amalah , a za realizaciju prvenstveno Jusef En Nesiri, dok će kao džokeri sa klupe služiti i Abde Ezalzuli i Amin Adli. Naravno, prepun je tim Maroka kvalitetnim igračima i sigurno je da će u nekom trenutku važan doprinos dati i Sofijan Bufal, Amin Harit, Tarik Tisudali...

Rukavica je bačena prevashodno Senegalu, Nigeriji, domaćinu Obali Slonovače i Egiptu, neka bitka počne!

DR KONGO

Na vrhuncu slave Leoparde je predvodio jugoslovenski strateg i bivši reprezentativac Blagoje Vidinić Tadašnji Zair dva puta je osvajao Afrički kup nacija 1968. i 1974. godine (drugi put je bilo sa Vidinićem) i učestvovao na svom jedinom Svetskom prvenstvu u Zapadnoj Nemačkoj. Naravno, ostaće upisan taj poraz od Jugoslavije 9:0, jedan od dva najubedljivija u istoriji Mundijala uz onih Mađarska - El Salvador 10:1 iz 1982, ali je taj nastup bio pionirski za zemlje iz Podsaharske Afrike na planetarnim smotrama i utoliko ga treba više ceniti kao svojevrsnu preteču mnogo boljih afričkih učešča, koliko god da su rezultati u tom momentu bili neprijatni.

Nakon Vidinićevog mandata nije Zair beležio ozbiljnije rezultate, a kada je zemlja preimenovana 1997. u Demokratska Republika Kongo ekipa je ekspresno stigla do bronzane medalje na takmičenju u Burkini Faso 1998. Poslednje značajnije dostignuće ostvareno je 2015. kada je DR Kongo uzeo još jednu kontinentalnu bronzu predvođen Dijumersijem Embokanijem i Janikom Bolasijem.

Prilično šarenoliko izgleda aktuelni tim DR Konga, a među najvećim uzdanicima selektora Sebastijena Desabra biće Joan Visa (Brentford), Sedrik Bakambu (Galatasaraj), Silas Vamangituka (Štutgart), Šansel Embemba (Olimpik Marsej), Simon Banza (Braga), Gael Kakuta (Amijen), Samjuel Mutusami (Nant), Mešak Elija (Jang Bojs).

DR Kongo je možda najbolje uporediv s Gvinejom, reprezentacija koja ima kvalitet da pobedi svakog na kontinentu, ali često i dovoljno iracionalnosti u izboru poteza da izgubi od svakog.

ZAMBIJA

Konačno su Čipolopolo iliti Bakarni meci dočekali prvi plasman na Afrički kup posle devet godina. Zambija je zadužena za verovatno najveću senzaciju u istoriji takmičenja, kada je 2012. predovođena ekscentričnim Erveom Renarom osvojila titulu kontinentalnog šampiona savladavši Obalu Slonovače u finalu nakon boljeg izvođenja jedanaesteraca. Kasnije je još samo dva puta učestvovala 2013. i 2015. i oba puta je ispadala u grupnoj fazi.

Sada se vraća na veliku scenu predvođena starim trenerskim vukom Avramom Grantom. Nekadašnji trener Čelsija i Partizana preuzeo je Čipolopolo decembra 2022. i sada ima priliku da u 69. godini ostvari nešto veliki u okvirima državnih timova.

Najbolji fudbaler Zambije je svakako Patson Daka iz Lestera, a vredi istaći i Lameka Bandu iz Lećea , Migela Čaivu iz Jang Bojsa, 35-godišnjeg defanzivca Stopilu Sunzua koji je bio u timu i 2012. ali i Zvezdinog Kingsa Kangvu kom je mesto u startnoj postavi praktično zacementirano. Društvu Daki u napadu praviće Fešn Sakala, do letos član Rendžersa, a sada igrač saudijske Al Fejhe.

TANZANIJA

Taifa Zvezde igraju tek treći put na Afričkom kupu, a na prethodna dva učešča 1980. i 2019. imale su učinak od jednog remija i pet poraza. Pre četiri i po godine nisu se proslavile sa nigerijskog igračkom legendom Emanuelom Amunikeom u ulozi selektora, a sada će ih s klupe predvoditi Marokanac Adel Amruš. Iskusni strateg vodio je Keniju, Burundi, Libiju, Bocvanu, Jemen, Ekvatorijalnu Gvineju, ali je sada konačno dočekao da sa nekom selekcijom ode na veliko takmičenje.

Prva zvezda tima je bivši napadač Genka, Aston Vile, Fenerbahčea... a sada Aston Vile Mbvana Samata. Zalog za budućnost je Novatus Miroši iz Šahtjora, a na spisku Tanzanije nalazi se i Moris Ejbraham iz subotičkog Spartaka. Najveći deo igrača nastupa u domaćem prvenstu, a nezgodan bi mogao da bude i Simeon Msuva iz alžirskog Kabilija.

AFRIČKI KUP NACIJA - 1. kolo

Grupa A

Subota:

21.00: (1,25) Obala Slonovače (5,70) Gvineja Bisao (13,0)

Nedelja:

15.00: (1,45) Nigerija (4,30) Ekvatorijalna Gvineja (9,50)

Grupa B

Nedelja:

18.00: (1,40) Egipat (4,60) Mozambik (10,5)

21.00: (1,80) Gana (3,50) Zelenortska Ostrva (4,70)

Grupa C

Ponedeljak:

15.00: (1,37) Senegal (4,50) Gambija (10,0)

18.00: (2,15) Kamerun (3,25) Gvineja (3,90)

Grupa D

Ponedeljak:

21.00: (1,48) Alžir (4,00) Angola (7,75)

Utorak:

15.00: (1,75) Burkina Faso (3,60) Mauritanija (5,70)

Grupa E

Utorak:

18.00: (1,40) Tunis (4,60) Namibija (10,5)

21.00: (2,05) Mali (3,35) Južna Afrika (4,10)

Grupa F

Sreda:

18.00: (1,30) Maroko (5,50) Tanzanija (13,0)

21.00: (2,70) DR Kongo (3,10) Zambija (3,00)

LISTA OSVAJAČA:

1957: EGIPAT

1959: EGIPAT

1962: ETIOPIJA

1963: GANA

1965: GANA

1968: ZAIR (DR KONGO)

1970: SUDAN

1972: REPUBLIKA KONGO

1974: ZAIR (DR KONGO)

1976: MAROKO

1978: GANA

1980: NIGERIJA

1982: GANA

1984: KAMERUN

1986: EGIPAT

1988: KAMERUN

1990: ALŽIR

1992: OBALA SLONOVAČE

1994: NIGERIJA

1996: JUŽNA AFRIKA

1998: EGIPAT

2000: KAMERUN

2002: KAMERUN

2004: TUNIS

2006: EGIPAT

2008: EGIPAT

2010: EGIPAT

2012: ZAMBIJA

2013: NIGERIJA

2015: OBALA SLONOVAČE

2017: KAMERUN

2019: ALŽIR

2022: SENEGAL