Adurizov skromni oproštaj: Sve ovo je više nego što sam zaslužio... Bio sam zaljubljeni klinac sa loptom, a opraštam se u svom Atletiku s 39 godina

Sanjao je Aric Aduriz da će u baskijskom finalu Kupa kralja staviti tačku na prebogatu karijeru, ali su ga povreda i pandemija virusa korona sprečili u nameri da možda čak i sa peharom u rukama okači kopačke o klin.

Legenda je rekla “zbogom“, dok Baskija plače. Ima i zašto, jer pitanje je kada će se ponovo roditi neko kao on. Neko ko je plenio fudbalskom elegancijom i sazrevao kao vino – što stariji, to bolji. Zbog toga je njegov oproštaj od fudbala i bio tako emotivan. San Mames je zaista plakao...

Adurizova oproštajna konferencija na mestu uspeha počela je uz pregled odabranih 20 golova njegove karijere u baskijskim Rohiblankosima...

“Jako lep dan za mene...“, izgovorio je Aduriz i zastao. U glasu se osećalo da je preplavljen emocijama. Gucnuo je malo vode, verovatno kako bi izbegao da se već na startu potpuno slomi...

“...u mom voljenom Atletiku. Bila je privilegija. Prelep je osećaj što na kraju svog puta mogu da stojim na travi svog San Mamesa i složim utiske na kraju puta“, nastavio je voljeni sin Baskije.

Agur, Aduriz…

Najbolji strelac Atletika u trećem milenijumu. Čovek koji je u periodu od 31. do 39. godine života postigao 149 golova! I sve to pred svojom porodicom, bliskim prijateljima, saigračima...

“Zamolio sam ljude u klubu da naprave nešto skromno za kraj. Ali, kao što vidite... Presrećan sam“.

Fudbal je napustio zato što ga je viša sila naterala. Ne zato što je to želeo. Morao je na operaciju kuka i da ugradi protezu kako bi mogao da se suoči sa obavezama svakodnevnice. Trofej za kraj ostaje samo san...

“Atletik je svakako u dobrim rukama. Najteže od svega nije mi to što neću odigrati još ovih jedanaest utakmica, ni to što ću propustiti finale Kupa... Najteže od svega biće to što neću više nikad biti sa svojom ekipom. Neću moći da ih gnjavim toliko kao dosad. Hvala svima za ovo divno i nezaboravno putovanje“.

Aric Aduriz (©AFP)

Život profesionalnog fudbalera upoznao je sasvim slučajno. Bio je samo klinac koji voli lopte na plaži La Konča, a odlazi kao zvezda...

“Voleo sam da igram fudbal. Voleo sam i druge stvari, ali nikada nisam mogao ni da sanjam da ću zaista jednog dana obući dres Atletika. I da ga nosim do svoje 39. godine. Igrao sam ovoliko dugo samo zato što sam uživao u tome što radim i bilo mi je sjajno. Kao da sam zauvek ostao dete“, kaže Aduriz i nastavlja:

“Verujem da je tim sada bolji, nego da sam ostao i ja u mom trenutnom stanju. Jednostavno, treba biti realan i gledati napred. Moj deda uvek je govorio: 'Oči stoje napred da bi gledao napred, ne da bi se osvrtao nazad'. Trudio sam se da ga uvek slušam“.

Zdravstveni problemi verovatno su ga limitirali da postigne i mnogo više u karijeri, ali i sam priznaje da mu je i ovako lepo...

“Dugo sam se borio sa sobom i uspevao da izdržim. Shvatio sam da mogu da pomognem timu bar malo i to me je dugo vuklo napred. Ali, kraj je jednom morao da dođe. Nisam bio u balansu, jer mi je telo imalo limit preko kojeg sam često išao. A onda mi je problem s kukom pokazao da više ništa ne mogu da promenim. Gledaću da u budućnosti nadoknadim vreme koje nisam proveo s porodicom, da budem otac i muž bar malo više nego što sam bio dosad. Verujem da je to sasvim u redu za blisku budućnost“.

Prvi čovek Atletika Aitor Elizegi obećao je Adurizu da će dobiti medalju u slučaju da ekipa osvoji Kup, ali...

“Ne treba mi to. Samo želim da taj pehar proslavim kao navijač. Sve ovo što se trenutno dešava je više nego što sam zaslužio“, priča Aduriz pred praznim tribinama San Mamesa:

“Nije potrebno da 50.000 ljudi bude ovde. Navijači su mi već toliko puta posvetili reči hvale i poruke, praktično na svakoj utakmici. Zato mi je i bilo toliko lepo. Svaka nedelja bila je posebna. Ali, najteže je kada pričaš o sebi“.

I u poslednjem danu kao profesionalni fudbaler, Aric nije zaboravio svoje bivše klubove – Burgos, Valjadolid, Majorku i Valensiju...

“Imao sam priliku da upoznam sjajne ljude, druga mesta... Oduvek sam govorio da se mnogo novih vrata otvori kada se jedna zatvore. Sva vrata koja sam otvorio ne bih zatvorio ni za šta na svetu“.

Aric Aduriz (©AFP)

Kao najlepši gol Aduriz je izdvojio poslednji protiv Barselone. Evo i zašto...

“Razlog je jednostavan, moje ćerke Jara i Noa bile su na stadionu i potpuno svesne šta se dešava. Imao sam mogućnost da sa njima proslavim pogodak. Ako bi trebalo da izaberem najlepši momenat iz karijere, to je pobeda u Superkupu protiv Barselone. Ipak smo pobedili Mesijevu Barselonu u dva meča“.

Adurizov plan je sledeći – 30. maja ići će pod nož, kako bi mu se ugradila proteza u levom kuku, a zatim će se vratiti u klub i sa svojim saigračima početi rehabilitaciju. Ali, ne kako bi se vratio na teren...

“Oduvek sam bio čovek sa loptom u nogama. Zato želim da se izvinim saigračima, ako ih nekada nisam ispoštovao. Siguran sam da sam ih razočarao više od jednom, ali uvek sam se trudio da ih ispoštujem sledeći put, da im pomognem da budu najbolja verzija sebe“, završio je čovek zaslužan za mnogo fantastičnih golova...