A onda smo uzeli puške i počeli da se ubijamo... (VIDEO)

Dok je rulja divljala, komentator TV Zagreb zabrinuto je govorio: Ovo su scene koje morate vidjeti... Ovo svi moraju vidjeti da bi bilo upozorenje za sve ono što nam se kasnije može dogoditi... Niko nije mario za te reči. Tuča je besnela i navijači su lomili stadion. Bilo je polomljenih lobanja i krvi. Nekim čudom, niko ne ume da objasni kakvim - evo ni tri decenije kasnije - niko toga dana nije skončao na zelenom travnjaku. Niko do jedne zemlje. 

Maksimir, 13. maj 1990. Dan bezbednosti bivše nam države...

Neodigranu utakmicu između Dinama i Crvene zvezde američki CNN svojevremeno je svrstao na četvrto mesto liste sportskih događaja koji su promenili svet. Hrvati su ga smestili u udžbenike i čitanke, deca uče o maksimirskom haosu u osnovnoj i srednjoj školi - odeljci o „Domovinskom ratu“. U Srbiji se Maksimir i 13. maj 1990. najčešće stavljaju u kontekst koji govori o početku ratnih sukoba na prostorima SFRJ.

Stariji se sećaju, mlađi su makar načuli za onaj čuveni majgeri Zvonimira Bobana u milicajca Refika Ahmetovića. S ove vremenske distance gledano taj potez - mada se mnogi istoričari neće složiti - označio je početak kraja ne samo fudbala na prostoru bivše Jugoslavije, nego i tadašnje države. Zvezda je došla u Zagreb kao novi šampion. Nekoliko nedelja ranije osigurala je tron. Dinamu takođe ništa nije trebalo... Ali umesto revijalnog meča i lepe predstave, huligani su režirali pravi horor film.

Incidenti su se dogodili u uzavreloj političkoj atmosferi, nekoliko sedmica posle prvih višestranačkih izbora u Hrvatskoj, na kojima je većinu osvojio HDZ Franje Tuđmana. Stranka koja se otvoreno zalagala za nezavisnost Hrvatske. U tako zapaljivim okolnostima u Zagreb je doputovalo oko 3.000 Zvezdinih navijača, predvođeni najpoznatijim srpskim kriminalcem tog doba i osvedočenim nacionalistom Željkom Ražnatovićem Arkanom. Jasno da u takvoj situaciji nije dugo trebalo da se usijane glave „dohvate“...

Prvi sukobi zabeležini su još na Trgu bana Jelačića u centru Zagreba, da bi se ubrzo preneli ispred stadiona. Sve je kulminiralo na tribinama Maksimira. Nemali broj ljudi deli mišljenje da je kompletan incident izrežiran u svrhu kasnijih političkih obračuna, pošto su motke, bejzbol palice, flaše i kamenice unapred dopremljene.

„Naravno da je sve bilo pažljivo pripremljeno i namešteno s nekih viših instanci. Posebno ono da Boban udari policajca. Meni je bilo žao Prosinečkog i Jurića, dvojice naših Hrvata, jer ko zna šta bi bilo s njima da su navijači došli do nas“, kazao je jednom prilikom pokojni Dragoslav Šekularac, tadašnji trener crveno-belih.

Drugačije ne misli ni ondašnji centarfor Beograđana Darko Pančev...

„Sve je to bilo politički montirano. Na toj utakmici praktično je počeo raspad jednog sistema i države.“

Repertoar nacionalističkih pesama i skandiranja koji će postati neizostavni deo kolorita svih utakmica na ovim prostorima predstavljao je samo lagano zagrevanje za ono što će uslediti. Zvezdaši su pevali Draži Mihailoviću i četnicima, Dinamovci uzvraćali stihovima o Paveliću i ustašama; S juga je treštalo: „Ovo je Srbija“, s juga kao jedan: „Srbe na vrbe“. Nikome tu nije bilo do fudbala. I niko nije ni došao s namerom da gleda fudbal...

Srbi i Hrvati nikada se neće složiti oko toga ko je kriv za izbijanje sukoba na Maksimiru. Srpska strana uvek se pozivala na činjenicu da su Bojsi razvalili ogradu na severu i krenuli u obračun, dok hrvatska podvlači da je do toga došlo pošto je policija tolerisala prebijanje navijača Dinama na „neutralnim“ tribinama, kao i uništavanje stadiona od strane Beograđana.

Hrvatski istoričar Nikica Barišić u jednoj staroj izjavi za tportal.hr pokušao je da odbrani jednu od dve teorije:

"Televizijski prenos pokazao je neučinkovitost milicije prema gostujućim navijačima koji su započeli demoliranje stadiona u Maksimiru i brutalnu reakciju prema domaćim navijačima koji su krenuli u obranu svoje imovine i grada.“

On još dodaje da su događaji sa Maksimira „mobilisali hrvatsku javnost više od svih dotad viđenih zbivanja“.

Rušenje zaštitne ograde, zatrčavanje jednih ka drugima i gađenje kamenicama policajci nisu uspeli da spreče, zbog čega su se incidenti ubrzo preneli i na teren. Zvezdini igrači su se povukli u svlačionicu, a Dinamovi ostali na terenu. Kapiten Modrih, Zvonimir Boban, štiteći jednog od navijača svog kluba udario je nogom policajca Ahmetovića. U očima Hrvata postao je junak. S druge strane srpska javnost ga je osuđivala, a Fudbalski savez Jugoslavije suspendovao na šest meseci i podneo krivičnu prijavu protiv njega. Ivica Osim iz tog razloga nije ga poveo na Mundijal u Italiju.

"Bio sam javna ličnost spremna da rizikuje život i karijeru, sve zarad hrvatske stvari“, govorio je kasnije Boban.

Postoji jedan snimak RTS-a koji sve do pre nekoliko godina šira javnost nije imala prilike da vidi. Na njemu se čuje (i vidi) kako Boban pre nego što nasrće na službeno lice govori: „Di ste p..ke smrdljive“.

Milicajac Refik Ahmetović govorio je u filmu posvećenom ovom neodigranom meču. Otkrio je kako su ga kolege nagovarale da puca u leđa Bobanu...

"Napad Zvonimira Bobana na policajca odredio je put kojim će Jugoslavija potom krenuti“, izjavio je pre deset godina za Vreme nekadašnji fudbaler Dinama Zlatko Kranjčar.

Vladimir Faber, hrvatski policajac, bio je tog 13. maja na stadionu i on se ne slaže s viđenjem da se taj datum može držati za početak kraja Jugoslavije...

"Učestvovao sam u obezbeđivanju te utakmice, jedan sam od osnivača hrvatske specijalne policije i kao takav imam kredit da kažem kako me vređa kad čujem da je 13. maja 1990. godine na Maksimiru započeo Domovinski rat“, kazao je Faber pre pet godina za tportal.hr. „Huliganski sukob dogodio se zahvaljujući neorganizovanosti tadašnjeg vođstva zagrebačke policije, nisu reagovali na male, početne čarke. Pustili su da se događaju dobrih 15 do 20 minuta, što je bilo dovoljno da se dogodi eskalacija nasilja. Policija je bila u raspadu i tadašnje rukovodstvo je htelo da se dodvori budućim vlastima. Čak se i divljanje naših navijača zamotavalo u celofan. Povezivanje tog događaja s ratom proizvoljno je i bespotrebno“, zaključio je Faber.

Jedan od Zvezdinih Delija Sima Zulu bio je akter maksimirskih događaja. On je u razgovoru za Nedeljnik pre nekoliko godina primetio jednu stvar koju su Hrvati često umeli da potenciraju - da je u zagrebačkoj miliciji bilo mnogo Srba i da zato nije bilo reakcije na divljanje Beograđana, rušenje stadiona i prebijanje domaćih „neutralaca“.

"To je sve bilo namešteno na političkom nivou“, pričao je Sima Zulu. "Da tada nije bilo Srba u hrvatskoj policiji - mi bismo ga ugasili! Nas je bilo oko 2.000 u kavezu. Pojeli bi nas. Po mom mišljenju, to je sve bilo pripremljeno, a mi smo im došli kao kec na deset.“

Medijski rat počeo je već sutradan. Beogradska i zagrebačka televizija izveštavale su kao da se nije radilo i istom događaju. Srbi su krivili HDZ i separatistički nastrojene Dinamove huligane, Hrvati osuđivali zvezdaše i „nesposobnu srpsku policiju“. Srpska verzije priče, opet, ima dodatak koji glasi: Nova hrvatska vlast predvođena Franjom Tuđmanom prekinutu utakmicu upotrebila kao argument da napravi čistku u zagrebačkoj policiji, otpusti najveći broj Srba i tako „udari temelj“ za etničko čišćenje.

Da ni Delije nisu došle „samo da gledaju fudbal“ potvrđuje prisustvo njihovog vođe, već tada „renomiranog“ gangstera evropskog kalibra. Dugo su neke ranije Zvezdine uprave pokušavale da pobiju tvrdnje iz Hrvatske kako je Arkan poslat da napravi haos, tvrdeći da Ražnatović nije bio u ekspediciji srpskog kluba. Međutim video-snimci sa terena sve su to demantovali. Arkan se mirno šetkao travnjakom Maksimira, s rukama u džepovima, dok su huligani oko njega divljali.  

Detalji sa neodigrane utakmice Dinamo - Crvena zvezda reprodukovani su kroz brojne dokumentarce kao uvodni kadrovi. I u očima svetske javnosti fudbalski huligani iz Beograda i Zagreba zapalili su fitilj bombe koja će razneti Jugu. 

Srbi i Hrvati na kraju su se složili oko jednog: u neredima je povređeno 193 ljudi, od čega 117 policajaca. Podneto je 20 krivičnih i 60 prekršajnih prijava...

"Nismo se uplašili, nego smo se šlogirali od straha! Priznajem, pomislili smo da nećemo izvući žive glave. Do početka utakmice sve je bilo u redu, lepo smo dočekani, izašli smo na teren željni nadigravanja. A onda“, prisetio se jednom prilikom 13. maja i Maksimira 1990. godine Dragan Stojković Piksi.

Zanimljivo, čelnim ljudima Fudbalskog saveza Jugoslavije kao da ništa nije bilo jasno. Dve prijateljske utakmice pred odlazak na Mundijal u Italiju zakazali su u Zagrebu?! Publika je izviždala himnu „Hej Sloveni“ i navijala za protivnike svih 90 minuta. Krajem godine Partizan je gostovao u Splitu. Vođe Torcide na centru terena, naočigled punog Poljuda, spalile su zastavu SFRJ.

Jugoslavija više nije postojala, samo nam to tada još nije bilo saopšteno...