Znate li za koga igrate?

Pitanja na koja bi svako morao da zna odgovor. Ima li nešto važnije od rezultata? Postoji li zavet budućim generacijama? Da li smo naviknuti da gledamo samo u semafor, statistiku, pregledavamo Jutjub zbog spornih situacija, a biće ih, garant? Zar nije bitno kako neko igra? Hoćemo li upamtiti šta je i kako radio s loptom?

U redu, partizanovci, kazaćete da je trijumf važniji od svakog pojedinca, makar se on zvao i Saša Ilić, može biti da će se crno-beli večeras (18.30, TV Arenasport 1) vratiti u šampionsku trku, ali štagod da se desi na „Marakani“ više od konačnog ishoda, pa i golova (ako ih bude), pamtiće se odlazak večitog kapitena sa svetkovine zvane - večiti derbi.

Jedna institucija ostaće bez druge.

Reći će „pa, šta, daj samo mi da dobijemo“, ima onih koji će kazati „vuče se po terenu“, treći će ga nazvati „Čaša-flaša“, dobaciju neki „samo je u Partizanu mogao da igra“. Neka im. Nek’ bude da su u pravu, da Ilić više nije ono što je bio, ali baš zbog toga što je bio nekad, utakmica koju neće početi manje je važna od amaneta ne samo planiranim starterima. I ne samo jednom timu.

Od  večeras, malo posle 20.15 Saša Ilić se sa glavnih stranica derbi almanaha seli na stupce istorije: tamo gde piše da je Marko Valok najbolji strelac, da je Ljubiša Tumabaković trener sa najviše utakmica, a Jovan Jezerkić autor prvog het-trika. Tamo će pisati da u nogama ima ubedljivo najveći broj mečeva sa komšijama. Zasad 30. Slovika: trideset.

Ta i takva statistika ne vidi ono što su gledaoci imali prilike da vide uživo na 116. derbiju - gle podudarnosti - baš na današnji dan, 14. aprila 2001. Ostaće zapisano da je slavio Partizan, da je bilo 2:1, da je odlučujući gol delo sadašnjeg sportskog direktora Ivice Ilijeva. No, istorijske knjige ne poznaju kategoriju estetike. Anticipaciju vremena i prostora, nogu podignutu tako da odudara od zakona fudbala, jedno „boc“ i Aleksandar Kocić je matiran. Simbolika: minut 22, a gol daje dečko sa brojem 22 na leđima.

 

To kako je Saša Ilić pre ravno 17 godina zatresao mrežu danas ne mogu da izvedu - neka se ne naljute - ni Ognjen Ožegović, ni Leandre Tavamba. Zato je taj pogodak samo deo nasleđa kakvo bi morali da prate svi fubaleri crno-belih. Kako večeras, tako i u svakom sledećem derbiju u kome 40-godišnjak neće biti akter. Ide čovek u penziju.

Pre bilo kakvih poklona, umetničkih slika, plaketa, pozlaćene kopačke, zar nemaju Partizanovi fudbaleri tu vrstu odgovornosti i epmatije da igraču koji ih je učinio boljim daruju tri boda, iako je njihova vrednost veća od zapisa na tabeli? Da ga isprate kako dolikuje. Da se ovo večeras ne pamti eventualno kao „pobeda u 157. večitom derbiju“, nego „pobeda za Sašu Ilića“.

Motiv da se dokažu pred očima čoveka koji od juna više neće igrati fudbal morao bi u glavi crno-belih da bude snažniji od saveta Miroslava Đukića, energije Grobara ili mogućnosti da se prvenstvo učini zanimljivim... Od septembra će opet vojavati sa Crvenom zvezdom, ali nikad više sa Sašom Ilićem u timu. Dobro, oko njega. Da li su uopšte svesni kakvu veličinu imaju pored sebe i bez kakve ostaju na kraju sezone?

Kad je već tako, može li i Zvezdina publika, decenijama prepoznatljiva po poštovanju majstora, da pronađe način da se uzdigne iznad kratkotrajnog cilja kakav je podrška svom timu u utakmici svih utakmica? Da zaboravi na večito rivlastvo i u legendu isprati čoveka koji će joj te 2001. još jednom zagorčati život (ponovo Kociću, gol sa 17 metara u finalu Kupa), ali je nikad neće vređati, nipodaštavati, poneti se nesportski. Zar to nije važnije od rezultata? Nije li baš to zavet budućim generacijama? Da li smo naviknuti da gledamo samo u semafor, statistiku, pregledavamo Jutjub zbog spornih situacija, a biće ih, garant? Zar nije bitno kako neko igra? Hoćemo li upamtiti šta je i kako umeo s loptom?

Pitanja na koja bi svako morao da zna odgovor.

P. S. Jeste romantičarski, možda utopijski, ali bi onda za deset, 15 godina, neko umesto „to beše derbi 2:1 (nevažno za koga)“, mogao da kaže „to je bio derbi za Sašu Ilića“.

FOTO: MN Press