Zašto Real...

Leto 1962. Amaro Amansio iz La Korunje dolazi u Madrid. Pred prvi trening Reala je, kao i većina momčića koji dođu iz provincije, pogubljen. Uplašen. Iznenađen. Uzima dres u ruke i okreće se čuvenom Alfredu di Stefanu:

„Zašto moj jedini nema grb?“

U to vreme već prevejani Argentinac, pošto iza sebe ima osam godina službe na kraljevskom dvoru, izgovara rečenicu koja će postati kultna:
„Prvo moraš taj dres da natopiš znojem, sinko!“

Zato Real...

Zato što može i da izgubi, niko mu to neće uzeti za zlo ako bude sa stilom. A to znači: svi u napad. Uvek. Svugde. Protiv bilo koga. Uostalom, ne može veći klub da stoji preko puta, jer je sam Real – najveći. Deluje svaki put kad ga gledate da mu je još 1902. kralj Alfonso Trinaesti u gene ubacio zavet da se od tad za navek juri napred. Real nije Real ako pobedi 1:0. Čak se i 2:0 i 3:0 čine malim. Mora da bude više. Makar se igrao 90. minut i na semaforu pisalo 9:3. Publika traži još.

Zato Real.

Osporavaće mu plavu fudbalsku krv, govoriti da je zaštićen, spočitavati kako je u doba Franka osvajao trofeje jer drugima nije dozvoljeno ili za vreme dva mandata Florentina Pereza trošio milione nemilice. No, zar baš to, da te drugi napadaju sve vreme nije dokaz vrednosti? Uzvišenosti. Nedodirljivosti. Možda su i drugi hteli da imaju protekciju – budimo pošteni, pa recimo da je i imaju – možda drugi žele prefinjenost i luksuz, al' nisu u stanju da je priušte. Možda ne mogu da se odupru utisku da će u toj podeli fudbalskog establišmenta uvek biti ispod. Nikad na prvom mestu. Makar zbog deset, od večeras možda i 11, titula prvaka Evrope, zna se kome ono pripada.

Tom uvek „našminkanom“ klubu. U kome je sve „na note“. U kome ne postoji prosek. Gde moraš da znaš lopte, al' i da se „skockaš“. Da budeš dasa. Gospodin. Džek. Ne nekakvo spadalo ili lice koje se ne dopada narodu.
„Kad obučete dres Real Madrida znajte da ste stigli na vrh fudbalskog sveta. Nema veće časti od ove“, misao je Serhija Ramosa.

Zato Real.

Barselona mu se u poslednjih deset godina opasno približila. Po trofejima prvaka Evrope (od 2006. do danas čak četiri naspram samo jedne Realove), titulama u Španiji (osam u poređenju sa tek dve kraljevskog kluba), čak i u Kupu kralja (4:2). Još više oblikujući svoj stil igre, čuvenu tiki-taku.

KVOTE KLADIONICE MOZZART ZA DUEL REALA I ATLETIKA

Uzdrmao ga je u poslednje vreme i Atletiko. Čak 14 godina ga nije dobio nijednom (25 utakmica, 19 pobeda Reala), a onda ga je naterao da pati. Slavio je na sedam mečeva od maja 2013. do danas. Još pet puta se nije dao. Poražen je samo triput. Između ostalog i onda kad je bilo najvažnije. U lisabonskom finalu Lige šampiona 2014.

Umeo je od Barselone da popije peticu, da ga Mesi i Suarez razbiju pred svojim publikom, da mu prgavi Dijego Kosta i borbeni Dijego Simeone ispred nosa ukradu pehar Kupa kralja, da protiv njega u finalima Kupa, potonje Lige šampiona, vode Rems, Milan, Ajntraht Frankfurt, naš Partizan, pa čak i Atletiko. I da ga ne dobiju. Ni nekad, ni pre dve godine, a valjda neće ni danas, izneveriti reči čuvenog Santjaga Bernabea, po kome se i zove taj mistični stadion, prava Meka fudbalskih hodočasnika:
„Dres Real Madrida je bele boje. Može da bude uflekan blatom, znojem, čak i krvlju. Nikad sramotom“

Zato Real!

Ako posle ovog teksta verunjete u trijumf Reala pravo je vreme da se zaputite u kladionicu MOZZART. Kvota na kraljevski klub je 2,50.

Piše: Aleksandar Joksić

(FOTO: Action Images)