Zašto je smenjen Mister X?

Nešto nije u redu. Kod Torina i(li) kod Siniše Mihajlovića. Moralo je da se završi rastankom. Posle godinu i po dana srpski trener zvanično je smenjen sa pozicije šefa struke Granata, ostavivši otvorenim niz dilema o klubu koji je vodio i sopstvenim dometima.

Umberto Kairo važi za smirenog čoveka u italijanskom fudbalu. Nema bolje potvrde toj tezi od činjenice da šest godina predsedik nije dirao trenera usred sezone. Nikog. Bilo da je dobro, bilo loše. A onda je posle 19 kola smenio Mihu, što pokazuje da ga je uprava trpela da krajnjih granica, čekajući da se približi proklamovanom cilju: plasmanu u Ligu Evrope.
„Zahvalan sam klubu što mi je doveo igrače s kojima možemo da napadnemo Evropu. Torino će se boriti za plasman na međunarodnu scenu. Ako u tome ne uspemo, krivica će biti samo moja“, govorio je letos, po okončanju prelaznog roka u kome je potrošeno malo više od 22.000.000 evra.

Eskpresno! Valter Macari nasledio Mihajlovića

U modernom fudbalu to je sića, međutim, način na koji je Torino poslovao nekome je delovao obećavajuće. Umesto Džoa Harta, kome je istekla pozajmica, za golmana je doveden Salvatore Sirigu bez obeštećenja, iz Intera pozajmljen levi bek Kristijan Ansaldi, iz Đenove kao slobodan igrač stigao štoper Nikola Burdiso, gradski rival Juventus pozajmio je zadnjeg veznog Tomasa Rinkona, iz Osasune je za 5.500.000 evra doveden krilčni napadač Aleks Berengver, a postali su važeći ugovori našeg golmana Vanje Milinkovića Savića i štropera Sao Paola Lijanka Vojinovića.

Prodajom Marka Benasija Fjorentini (10.000.000) Miha je planirao da omogući više prostora u veznom redu Ademu Ljajiću i očekivalo se da povremeni reprezentativac Srbije dobije vodeću ulogu u klubu koji je odbijao ponude za Andreu Belotija, prošlosezonskog strelca 26 golova. Još kad je, na njegov zahtev, iz Milana došao Mbaje Nijang (pozajmica s obaveznim pravom otkupa, ukupno 20.000.000 evra) činilo se da Bikovi imaju tim sposoban da se rve sa velikima i da se vrati na evropsku scenu, na kojoj je bio pod komandom prethodnog trenera, Đanjpera Venture.

Avaj... Torino decenijama ne može da se primakne vrhu. Kakva god da su imena. Kao klub nije pozicioniran, niti ima logistiku poput Juventusa, milanskih i rimskih velikana, da se vrati na staze stare slave, oličene osvajanjem "skudeta" u posleratnim godinama. Ne ide mu, a neprekidno „puca“ visoko. Nerealno, reklo bi se.

Zato i ne izgleda evropski. Iako je u prvih pet kola ostvario tri pobede i na trenutke delovalo da formacija 4-2-3-1 ima prođu, Torino nije bio ozbiljna, takmičarska, ekipa. Mučenje je počelo već od šestog kola, kad je u Derbiju dela Mole Juve iskoristio brojčanu prednost i došao do laganih 4:0.

Od tog trenutka Mihajlovićev tim dobio je samo dve utakmice (Kaljari posle preokreta 2:1 i Lacio u gostima posle isključenja Imobilea 3:1). Morao je da se menja sistem igre, na 4-3-3, međutim, pomenute pobede bile su samo retki znakovi života tima nesposobnog da reprizira zabavne i(li) efikanse mečeve iz Sinišine prve sezone, kad je redovno davao (ili primao) po dva tri gola.

Ruku na srce, nije sve do Siniše Mihajlovića. Zadesila ga je nesreća u liku dve povrede Andree Belotija. Praktično je ostao bez bar 10-15 golova na koje je računao u prvom delu sezone, Mbaje Nijang je dao samo jedan u Seriji A, pa je primoran da alternativnim načinom igre traži rešenja, a u takvom sistemu odskočio je jedino Jago Falke, sa sedam pogodaka. Osim Belotija, Miha je imao i problem zvani Adem Ljajić. Nikad do kraja rešen.

S početka sezone namenio mu je ulogu „desetke“, umesto Benasija, ali kad ovaj nije ni davao ni nameštao golove, preselio ga je na klupu, pa onda i na tribine (pod nemuštim izgovorom da je povređen). Nije vredelo. Ljajić nije doneo ono što se od njega tražilo.

S obzirom da za mesto koje vodi u Ligui Evrope zaostaje pet bodova, Mihajlovića je čuvao jedino rezultat u Kupu Italije. Lako je eliminisao trečeligaša Trapani i člana Serije B Karpi, napravio podvig na Olimpiku izbacivši Romu, ali je i ta pobeda - poput one nad Lacijom - bila više incident nego pravilo. Koštali su ga nerešeni rezultati u Seriji A. Za dve sezone je čak 24 puta remizirao, ostvario 23 pobede i 17 poraza, a zbog velikog broja nerešenih ishoda novinari na "čizmi" su ga prekrstili u Mister X. U periodu u kome je on vodio Torino niko nije imao više remija.

To što nije dobijao utakmice shodno reputaciji kluba koštalo je Mihajlovića posla, iako se u početku uvukao pod kožu navijačima temperamentnim stavom, energičnim ponašanjem, pa čak i suprotstavljanjem sudijama ili svađama sa novinarima. Tifozi to vole i sve je lepo dok ima rezultata, kao lane, ali čim su oni počeli da izostaju počelo je preispitivanje trenerovih mogućnosti.

Kao da ga je neko čekao, tako mu od jutors Italijani spočitavaju da mu je Torino četvrti klub u kome nije odradio ugovor do kraja. Isto je bilo u Bolonji, Fjorentini i Milanu, a još se prisećaju da ni sa reprezentacijom Srbije nije napravio ništa u kvalifikacijama za Mundijal u Brazilu. Što znači da nije samo do poslodavaca, već i do samog Mihe, pa se Italijani pitaju gde će dobiti sledeći posao i da li je trener za velika dela.

Bez obzira uticaj s polja, jak adut u biografiji Siniše Mihajlovića predstavljaju scene oproštaja od poslednja dva kluba. Sinoć su ga po hotelskim sobama tražili igrači poput Belotija, Ljajića, Bazelija i Nijanga, u želji da se dostojno oproste od Mistera. Reč je o momcima koji nešto znače za Torino i koji imaju iskustvo u Seriji A.

Kažu i da je sam Mihajlović, dirnut njihovim gestom, zaplakao. Isto se desilo kad je odlazio iz Milana. Sećamo se da je i u reprezentaciji Srbije bilo pojedinaca koji su brisali obraze od suza prilikom pozdrava. Sve to znači, da kao nekad vrhunski defanzivac, ume da napravi atmosferu u svlačionici i da je, iako deluje drčno ili nepristupačno, zapravo, poštovan kod onih čije je poverenje najteže zaraditi.

Do nekog novog kluba, jer ovakvi kao Siniša se uvek na noge dočekaju.

(FOTO: Action images)