Vuk se pretvorio u zeca, a Partizan je za krupne zverke!

A sad adio! Teško da mu je do pesme, međutim, stih – „jednom odlazi svako putem svog života“ – precizno ilustruje šta bi posle poraza u 145. večitom derbiju trebalo da uradi Vuk Rašović. Kraj misije na klupi Partizana, nebitno hoće li biti sročen u formi otkaza ili ostavke, jedini je logičan sled događaja u završnici turbulentne jeseni, tokom koje je šef struke okrunio poslednje zrno poverenja među navijačima, stečeno majskom pobedom nad Crvenom zvezdom.

Odlukom da na teren Marakane od prvog sekunda pošalje Sašu Markovića i Nikolu Gulana, a na klupi ostavi kvalitetnije (to nije neka mudrost zaključiti) Sašu Ilića i Erika Đembu Đembu, narugao se Rašović Grobarima i zbog tog samoubilačkog čina trebalo bi da ostane bez posla. On je, poput Siniše Mihajlovića onomad u Zagrebu, udario na zdrav razum svakog poznavaoca fudbala, jer nije izabrao najbolje igrače i tako je direktno radio protiv interesa kluba. Sledstveno poslovnim i sportskim principima, cena kockanja bi trebalo da bude visoka i naplaćena u vidu smene.

Samo da ostanemo na terenu logike i ne diramo u struku: zamislite kakav je kamen sa srca pao Zvezdinim ove sezone klimavim štoperima, Krneti i Laziću, kad su shvatili da naspram sebe nemaju nekadašnjeg fudbalera Mančester Junajteda i jednog od najboljih igrača u Srbiji poslednje dve decenije. S psihološke strane, taman da je samo hodao terenom, Saša Ilić je instituacija i MORA da bude učesnik derbija od početka jer jednako diže samopouzdanje kolegama u timu i tera protivnika na oprez svaki put kad ima loptu. Rašović je izostavljanjem kapitena zapakovao poklon Slaviši Stojanoviću, mnogo pre nego što je mašnicu svezao Obradović i za to ni jedan, ni drugi nemaju opravdanja.

Još je poraznije što je Vuk Rašović prekomandu Saše Ilića na klupu (kako je je tek njemu bilo da pod stare dane trpi poniženje gledajući kako slabiji gube od nikad gore Zvezde?) pokušao da objasni rečima „to je naša odluka“. Nismo sigurni da li to je trener Paritzana počeo da kopira Radomira Antića obraćanjem u trećem licu ili ima loše suflere u stručnom štabu, ali je utisak da mu nedostaje bar malo hrabrosti u javnim nastupima. Prizivanje kolektivne odgovornosti za poraz više liči na beg od istine da je sam kriv za sve Partizanove slabosti na Marakani. Jer nijedan vojskovođa ne kaže „nisam ja, to smo mi zajedno“, a Rašović je rečima „igrači su donosili pogrešne odluke na terenu“ u stvari hteo da saopšti „sve sam dobro spremio, nego oni nisu odradili posao kako valja“.

To što je Rašović poražen pre nego što je seo na klupu vrhunac je Partizanove nemoći u sezoni u kojoj su mu rukovodioci unakazili tim, doveli igrače od kojih je za neke privilegija što su i posmatrali derbi (a kamoli bili njegovi učesnici), kasnili prilikom isplate rata iz ugovora, međutim, iza svih brljotina egoistične uprave stoji utisak da trener nije bogzna šta napravio za poslednjih šest meseci, bez obzira na to kakvim je kadrom raspolagao.

Sve između dva susreta sa Crvenom zvezdom ličilo je na mučenje, improvizaciju, teturanje i tek povremeno uspravljanje. Zadatak šefa struke je da napravi igru, popravi loše, pomeri stvari sa mrtve tačke, unapredi bar jedan segement. Ništa od toga Rašović nije uspeo. Eliminisan je iz Evrope, poražen je u oba derbija (prethodno izgubio od Vojvodine), a taman da ima sve „krševe“ u ekipi, ne vidi se da im je za „ič“ podigao samopouzdanje ili od njih napravio tim spreman da matira odbranu koju su prevarili i Jagodina, Donji Srem, Novi Pazar, Voždovac, Čukarički, niški Radnički...

Pošto to Nemanja Kojić – šampion nerealizovanih prilika – nije uspeo, vreme je da Vuk Rašović uradi ono što je trebalo još posle poraza od Tuna jer...

Ovako više ne ide!

(FOTO: Star sport)