Vujadin Boškov - Jedan od onih života

Ne znam ja ni gde mu je taj Begeč... U stvari, Beegeč! Kažu mi: neko bačko selo, 20 kilometara od Novog Sada, uz Dunav - na putu do Crnog mora. Iako je sve ravno, nema ga ni na mapi. Toliko je taj Beegeč sićušan, da ne možeš ni iglu u njega da udeneš... Ma samo da opšiješ nebo sa ravnicom i spojiš ih šavom, pa treba ti, bogme, nešto veće od tog Beegeča. A tamo nema ni velike kuće, ni velike njive?! Samo je groblje veliko!

Opet, neki kažu: tamo su veliki i ljudi. I jedan najveći, kojeg više nema...

Umro je Vujadin Boškov.

E taj najveći!

Meni su uvek ti Vojvođani bili, nekako, drugačiji. Laloši, autonomaši, paori, gazde, kako su ih već zvali i kako je kome odgovaralo. To je dokaz da u njima ima pomešane krvi. Naši su, al’ nisu baš kao mi... A mi nji’ovi, al’ nismo baš kao oni.

Takav je bio i Vujadin Boškov. Nešto najbolje što je fudbal zakotrljao od kada je sveta i veka na vojvođanskoj ravnici. Lopta nalik Suncu - Bata Vujke nalik suncokretu. Jedno bez drugog ne sijaju i ne žive...

To nije bilo pitanje izbora, nego opstanka!

Nisam drugovao s tim gospodinom. Vreme nas je razdvajalo. Na tren i sastavljalo. On kada je prvi put seo na fudbalsku klupu SFR Jugoslavije, ja sam se rodio... Baš tog dana! Kao da me je čekao. Debitovao je 18. septembra 1966, te kišovite večeri na Stadionu JNA u Humskoj ulici, kada smo izgubili od Sovjetskog Saveza sa 2:1. Moji su dobili mene, 300 metara dalje vazdušnom linijom, u porodilištu u Višegradskoj ulici.

Ipak, sreli smo se 33 godine docnije. Kada je Vujadin Boškov treći put preuzeo reprezentaciju Jugoslavije, ja sam već bio novinar s pozamašnim uredničkim stažom. Moram pošteno da priznam da mu nisam bio baš naklonjen. Naravno, cenio sam njegova trenerska dela potpisana kraljevskim rukopisom Reala i prvi pasus u pisanju istorije moderne Sampdorije, ali...

To „ali“ beše moja procena da je vreme Vujadina Boškova prošlo i da više nije njegov trenutak za našu budućnost. Donekle sam bio u pravu. Donekle...

Tek kasnije shvatio sam da postoje ljudi koje ne treba vezivati za trenutke. Trenuci su beznačajni za ljude koji su značajni. To, valjda, ide sa zrelošću i iskustvom. I što sam bolje upoznavao Vujadina Boškova, sve sam slabije razumeo sebe.

Ni sad ne znam, od onog što znam, kako da ga do kraja opišem. Jedino sam siguran da je bio vizionar, da je fudbal doživljavao na vrlo ozbiljan način, iako je pred kraj svog trenerskog mandata pokušavao da ga krajnje uprosti i pojednostavi. Čitajući knjigu „Vujke - jedan jedini“, mog cenjenog kolege Miše Gavrilovića, prepoznao sam ideju na koricama, naročito na poslednjoj strani gde su izvučeni neki citati čija se suština prosto preslikava na naslov i poruku knjige:

„Zašto se stvari komplikuju? Otkad fudbal postoji, zna se šta je šta. Polutka je polutka, a half je half.

Fudbal je prosta igra. Niko to ne zna bolje od nas koji smo ga igrali.

Ko o fudbalu priča komplikovano i nerazumljivo, on hoće da prikrije sopstveno neznanje.

Ko nije igrao fudbal, ne može da bude trener. Kako druge da nauči ono što sam ne zna?

Ne može se fudbal naučiti samo čitanjem stručne literature.

Ne piše baš sve u knjigama.

U mojoj ekipi niko ne može da ima veću platu od mene. Kako da komandujem igraču koji je bolje plaćen?

Tako je Vujadin Boškov video fudbal. Tako je i fudbal video Vujadina Boškova. Jedno je sigurno: oni su zaista bili Sunce i suncokret. Iako povijani ravničarskim vetrovima, uvek su bili okrenuti jedno prema drugom. U čast te ljubavi došlo je vreme i za poslednji laloški vals. Oproštaj na podijumu gde plešu smrt i besmrtnost. Na malom groblju u još manjem Beegeču...

Tamo gde za večnost drema veliki Vujadin Boškov.

Slava mu!

Piše: Grada Branković
(FOTO: MN Press)