Viktor Jelenić: Imam svoj mali svet i oko njega Kineski zid

Postao sam igrač kada...
"Rano sam pokazao veliki potencijal, pa sam još kao osnovac priključen prvom timu Crvene zvezde. Za početak takozvane ozbiljne karijere, ipak, računam dan kada sam dobio poziv u A reprezentaciju tadašnje Jugoslavije. Bilo mi je nešto više od 18 godina kada me je Nikola Stamenić poveo na pripreme za Olimpijske igre 1988. u Seulu. Sledećeg leta sam osvojio prvu nacionalnu medalju na Evropskom prvenstvu u Bonu".

Najponosniji u karijeri sam bio...
"Nemam ni mrvicu dileme oko izbora najznačajnijeg trenutka. Bilo je to osvajanje bronze na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. Em mi je bilo lepih 30 godina, em sam je osvojio u svojoj povratničkoj sezoni u nacionalnom timu, pod komandnom palicom selektora Nenada Manojlovića". 

Hteo sam da ostavim vaterpolo kada...
"Tako nešto mi je padalo na pamet jedino kao klincu, u vreme kada sam kao golobradi dečkić upao među seniore. U nekom trenutku mi je bilo preko glave nošenja lopti, opsluživanja starijih kolega, njihovog zezanja, ćuškanja... Svega što je bila škola odrastanja koju je svako morao da prođe. Bez pobune. Danas su neka drugačija vremena i svi su zvezde pre nego što postanu igrači. Ne smeš ništa da im kažeš, inače odmah dižu dževu s roditeljima. Generalno, današnja deca imaju problem s disciplinom i autoritetima".

Ovo nikome još nisam rekao, ali...
"Uhhh... Uhvatiste me nespremnog. Čekajte, da na brzaka premotam film s mojim intervjuima... Ne vredi, pokušao sam da se setim nečega što je za priču naglas, a nisam nikada podelio s medijima, ali ništa takvo ne izvukoh iz sećanja. Možda neki drugi put".

Jedino žalim što...
"Dok sam živ, žaliću za neosvojenom titulom olimpijskog šampiona u Atini pre 10 godina. Imali smo je u šaci, ali smo u finišu uzbudljivog finala uprskali stvar protiv nešeg večitog rivala Mađarske. Velika generacija Savića, Vujasinovića, Šapića, Ikodinovića, Šefika, Ćirića... Osvojila je sve što je mogla osvojiti, ali se nikada nismo popeli na tron na najvećem sportskom planetarnom takmičenju".

Da sam mogao da promenim u igri, promenio bih...
"Ne bih korigovao igru, već pripremu za utakmice. Tačnije rečeno, svoj odnos prema treninzima. Nisam voleo vežbanje ni u vodi ni na suvom. Nisam imao običaj da zabušavam, ali sam tako lenj radio samo onoliko koliko sam morao. Pitam se ponekad gde bi mi bio kraj da sam bio radoholičar kao neki".

Da mogu da vratim vreme...
"Ne znam da li bih u nekom drugom životu prihvatio ponudu za studiranje i bavljenje vaterpolom na Stenfordu. Imao sam dva životna puta pred sobom, a izabrao sam da se zahvalim na pozivu čuvenom američkom univerzitetu i posvetim se građenju karijere u Srbiji. Nikada neću znati gde bih stigao da je odluka bila drugačija".

Četiri reči koje govore sve o meni...
"Često mi je teško da se kontrolišem, pa bih sebe opisao kao impulsivnog čoveka. Iskrenog i pomalo stidljivog takođe, zbog čega ne spadam u druželjubive osobe. Kao u pesmi Bore Čorbe – "imam svoj mali svet i oko njega Kineski zid".

(FOTO: MN Press)