Vidić i brdo promašaja: Zašto je Serija A fudbalsko groblje igrača iz Premijer lige?

Prelazak Nemanje Vidića iz Mančester Junajteda u Inter je bio jedan od najzanimljivijih transfera prošlog leta. Bez obzira što je reč o veteranu koji je bez obeštećenja iz Engleske stigao u Italiju. Mnoge je zanimalo kako će jedan od najboljih štopera sveta u poslednjih desetak godina snaći u Italiji.

S obzirom da igrači u Seriji A imaju duži rok trajanja od onih u Premijer ligi, a pogotovo defanzivci, očekivanja su bila da će Vidić zablistati u Italiji. Čak je i Dejan Stanković koji je znao sve zamke Serije A bio ubeđen da će njegov nekadašnji saigrač biti pun pogodak Intera. Iako je izgubila na sjaju i težini, Serija A je i dalje u taktičkom smislu privikavanja možda i najzahtevnija liga na svetu. To tvrde i fudbaleri poput Jovetića, Pogbe ili Teveza.

Međutim, Vidićeva italijanska bajka se polako pretvara u košmar kako sezona odmiče. Bez obzira na činjenicu da kod Macarija igra u sistemu na koju nije navikao (nešto slično je igrao kratko vreme u Crvenoj zvezdi), Vidićeva aklimatizacija na Seriju A uopšte ne deluje kao izvesna stvar.

Srbin je samo jedan od mnogih koji su prihvatili rizik neke vrste fudbalskog prokletstva. Igrači koji su igrali bitne uloge u Premijer ligi jednostavno ne mogu da se adaptiraju na italijanski fudbal. To je neko nepisano pravilo, koje kao i svako pravilo ima svoje izuzetke.

Jedan od retkih je Karlos Tevez. Ali Tevez nije fudbalski formiran u Premijer ligi, štaviše reč je o igraču koji bi se vrlo verovatno bez problema adaptirao i na fudbal na Mesecu. Neko ko odraste u ozloglašenom kraju “Fuerte Apače” je spreman za sve. Takvi mentalni sklopovi su retkost. U Italiji je zablistao i Pol Pogba koji je takođe iz Mančestera došao u Torino. Ali kao klinac kojem boravak na Ostrvu nije mnogo značio u karijeri i koji je priznao nedavno da se po dolasku i Italiju osećao kao petlić što se tiče taktičke obučenosti.

Mnogo više je primera kojima je Serija A bila groblje karijere po dolasku sa Ostrva.

Trend prelaska ostrvskih fudbalera u Italiji je počeo 80-ih godina prošlog veka. Juventus i Milan su prednjačili. Milan je doveo Džoa Džordana, Lutera Bliseta, Marka Hetlija i Reja Vilkinsa. Nisu bili loši, ali nisu ni ostavili neki dubok trag. Juventus je 1957. doveo sjajnog Velšanina Džona Čarlsa i napravio pun pogodak. Odličan utisak u dresu Stare dame je ostavio i Lijam Brejdi. Gradski rival Torino je pokušao nešto slično kada je kupio Denisa Loa, ali taj nesrećni brak je trajao samo godinu dana. Kada je Milan kupio Van Bastena, Juve je odgovorio dovođenjem Jana Raša iz Liverpula, kojeg je posle samo jedne sezone sa zadovoljstvom vratio na Enfild.

Kroz istoriju, Juventus je bio najveći uvoznik igrača sa Ostrva. Taj put je prošlo dvadesetak fudbalera. Međutim za razliku od slavnih prethodnika Čarlsa i Raša, mnogi su bili potpuni promašaji. Dolazak skromnog irskog veziste Ronija O’Brajena iz Midlzbroa u Juventus 1999. godine je jedan od najčudnijih transfera u istoriji slavnog kluba. Tri godine je proveo u Juventusu i nije odigrao nijedan meč u Seriji A. Posle O’Brajena, Stara dama je iz Engleske dovodila promašaje poput Žana Alana Bumsonga, Armana Traorea ili Niklasa Bendtnera. Zanimljivo je da klub u zvaničnim prodavnicima nikada nije prodao nijedan dres sa preizmenom Bendtner na poleđini. Muhamed Sisoko i Olof Melberg su ostavili nešto bolji utisak, a najbolje je igrao Patrik Vijera. Ipak, morao je da napusti klub posle Kalčopoli skandala i u Interu nije ponovio te partije. Poslednje u nizu Daminih problematičnih pojačanja sa Ostrva je Patris Evra koji je u ovoj szeoni odigrao samo četiri meča.

Milan je posle pomenutog kvarteta iz 80-ih dugo pauzirao sa pojačanjima sa Ostrva. U klubu je kratko boravio Filip Senderos, ali je grejao klupu. Dobra inevisticija je Najdžel de Jong, ali poput Teveza to nije bio igrač koji je vrhunac dostigao na Ostrvu gde je proveo tri godine.

U prethodnih godinu dana, Rosoneri su iz Čelsija bez plaćanja obeštećenja doveli Esijena, Toresa i Van Ginkela. Esijen se razočarao, Tores je dao samo jedan gol od početka sezone i nalazi se u Vidićevoj koži, a mladi Van Ginkel greje klupu i u januaru će najverovatnije biti vraćen u London.

Gradski rival Inter je početkom 90-ih godina doveo Pola Insa kao veliko pojačanje, a popualrni Guverner je zaslužio prelaznu ocenu. Ipak, posle dve godine na Meaci, vratio se kući. Takav utisak nije ostavio supertalentovani 20-godišnjak Robi Kin kojeg je Inter doveo kao jednog od tada najtraženijih mladih igrača Evrope. Irac nije uspeo da se nametne u konkurenciji Ronalda, Vijerija, Rekobe i Hakana Šukura… Procvetao je kada se sledeće godine vratio u Premijer ligi.

Ovog leta su sa Ostrva stigli Gari Medel i Nemanja Vidić kao velika pojačanja, ali nisu doneli nikakvu prevagu. Među slabijima su od početka sezone…

Roma je takođe pazarila poznato ostrvsko ime u minulom prelaznom roku. Došao je Ešli Kol bez obeštećenja, ali izgleda da neće dugo trajati jer je potpuno razočarao i zato je klub u finišu prelaznog roka morao da kupi i Grka Holebasa na njegovoj poziciji. Pre njega, Roma nije mnogo kupovala igrače s one strane Kanala. Najznačajnija pojačanja su bili Dakur koji je ostavio solidan utisak i Jon Arne Rise koji je nadmašio očekivanja i po lepom ga pamte u Večnom gradu.

Gradski rival Lacio je više trgovao sa Englezima. Najbolje pojačanje je bio Jap Stam koji se sjajno uklopio, a potom u Milanu igrao fenomenalno. Ipak, najčuvenije pojačanje nebeskoplavih iz Premijer lige je Pol Gaskoin. Popularni Gaza je proveo tri sezone u Rimu, samo je prvu odigrao dobro, ali toliko dobro da je i danas jedan od idola Lacijala. Kasnije su dolazili i Saha, Rozenal, Garido, Dabo… Nisu uradili ništa vredno pomena.

Fjorentina je ovog leta dovela Majku Ričardsa iz Mančester Sitija i Englez je zasad najbolje pojačanje u Seriji A koje je letos došlo iz Premijer lige. Ne igra spektakularno, ali je bolji od ostalih. Za razliku od Brazilca Andersona koji je bio potpuni promašaj minule sezone. Sredinom 90-ih Viola je iz Premijer lige dovela Andreja Kančelskisa i Štefana Švarca, ali ni oni nisu bili vredni para koje su u njih uložene.

Manji klubovi iz Italije su retko kada eksperimentisali sa pojačanjima sa Ostrva.

Igrači koji su odlazili u suprotnom smeru su bili daleko bolje sreće. Nisu se svi pokazali kao pogoci, ali su prolazili daleko bolje od onih koji tmurno Ostrvo menjali za sunčanu Italiju. Englezi često potenciraju kakvi su promašaji bili Ernan Krespo, Andrej Ševčenko, Huan Sebastijan Veron, Masimo Taibi ili Alberto Akvilani. Ali zato su Đanfranko Zola, Paolo di Kanio, Fabricio Ravaneli, Dan Petresku ili Karlo Kudićini ostavili neizbrisiv trag u Premijer ligi. Za razliku od Montele, Panućija, Dijamantija, Osvalda, Koradija ili Bjankija koji su napunili džepove, ali su ekspresno bežali sa Ostrva.

Poseban slučaj je Mario Baloteli (zašto uvek on?) koji se svaki čas seli iz Italije u Englesku i teško je proceniti da li je bio pogodak ili promašaj.

Kada se crta podvuče, najgori potez koji neki premijerligaški fudbaler može da povuče je da se preseli u Seriju A. Mnogo bolje su se na „čizmi” snalazili i Nemci, pa čak ni igrači iz Primere uprkos velikim promašajima poput Mendijete, Rivalda ili Farinosa nisu prolazili tako loše kao oni koji su dolazili sa Ostrva. 

(FOTO: Action images)