U ime Oca i Sina i Svetoga duha: Gooooooool!!!

Minulog vikenda, dok se u zemljanim loncima krčkao kupus u slavu tradicionalne „Kupusijade“ u Mrčajevcima, a narod u svečarskom raspoloženju pristizao sa svih strana, u obližnjim Lađevcima odigran je sjajan fudbalski meč! U okviru 5. kola Zone Morava sastale su se ekipe Braća Vuković i Mokre Gore. Domaćin je, posle bespoštedne borbe, ostvario minimalnu pobedu (1:0) i ukotvio se u sredini tabele.

Posebno dramatično bilo je drugo poluvreme, ne samo zbog nekoliko zicera koje su igrači Braće Vuković prokockali, posle čega su do poslednjeg atoma snage branili teško stečeno vođstvo, nego zbog ambijenta koji je aktere ovog okršaja dočekao po izlasku iz svlačionice.

Naime, stravičan pljusak praćen žestokom grmljavinom pretio je da prekine meč. Međutim, igrači, predvođeni mladom sudijskom trojkom, hrabro su istrčali na igralište podno Ibarske magistrale i utakmicu priveli kraju.

Svakako da priznanje zaslužuju i brojni navijači koji u nastavku susreta nisu ostavili na cedilu momke u crveno-crnoj opremi, nego su ih vatreno bodrili šćućureni ispod kišobrana i koliko-toliko zaštićeni krošnjama ko zna koliko starog hrasta.
“Deda mi je pričao kako je ovaj hrast bio ovoliki i u vreme kada je on bio dete i niko od meštana ne zna sasvim pouzdano koliko ima godina. A grom nikada nije udario u njega, tako da se nadamo da će i ovoga puta biti sve u redu”, reče jedan mladić gledajući sa strahopoštovanjem u nebo nekoliko minuta pre provale oblaka.

A „provala“ je bilo od prvog minuta utakmice i to po scenariju nekolicine Lađevčana, koji su, po nepisanom fudbalskom pravilu zemlje Srbije, uzeli na zub sudije. Svaka iole sumnjivija odluka ljudi u crnom kod njih je izazivala bujicu psovki:
“Joj, delegat, ’de nađe ovu trojicu?! Vidiš li ti šta rade, njih ni Kruševac ne bi smeo da primi kakvi su!”

Iz samo njima znanih razloga, ubrzo im se na tapetu našao i sam delegat:
“Alo, delegat, što ne reaguješ? Nemoj da ti prevrnemo tu kućicu čas posla!”

Sluša sve to nekadašnji fudbalski sudija, priseti se sličnih verbalnih golgota koje je i sam doživeo i kroz smeh se obrati starijem čoveku do sebe.
“Rešio ćale jedne subote da gleda kako sudim. „Vidi, tata,“ kažem mu ja, „tamo će biti dosta navijača, pominjaće često i mamu i tebe, tako da je bolje da ostaneš kod kuće.“ Shvati on koliko je sati i srećom odustane.”

U jednom trenutku, na udaru jednog navijača našao se igrač domaćina koji je faulirao gostujućeg fudbalera:
“Pa jesi li baš morao da ga napraviš, majke ti rođene?!”

Ekspresno je iz mase usledila replika koja je jasno ukazivala da je to otac kritikovao sina:
“Što vičeš na dete? Niste kod kuće, pusti ga da igra!”

Ubrzo saznajemo da je u publici još očeva, a na terenu još sinova.
“Naš golman Blagoje je đakon, uskoro treba da dobije parohiju, a ono je njegov otac, pop Pera Gavrilović”, pokazujući na čoveka u mantiji koji je sedeo na stolici i zamišljeno pratio meč, rekao nam je jedan simpatizer lađevačkog zonaša.

Žarko željenog gola domaćina nije bilo, čak ni iole ozbiljnije šanse i nervoza je polako i sigurno uzimala pod svoje trenera Mileta, koji je delio savete koliko ga grlo nosi.

“Nemojmo da lupamo po centrali, pokušajmo da ih probijemo kada smo jedan na jedan, Sekula, ne krati, čoveče božji!”

Svoje viđenje igre i te kako je imao i malopre pomenuti otac veznog igrača Braće Vuković...
“Mile, kad bi se neko „ponudio“, ne bi lupali po centrali.”

Deset minuta pre kraja prvog dela igre, puka sreća je spasla crveno-crne, pošto se lopta u visini raklji odbila od stative u polje. Nastupio je tajac u kojem je čak i stari hrast, svedok bezbroj mečeva, za trenutak prestao da se njiše.
“Šta ovo rade?! Je l’ bre prodata utakmica?”, zavapio je neko kad je opasnost po gol đakona Blagoja Gavrilovića prošla.

Na pauzu se otišlo bez golova, da bi se u drugom poluvremenu strasti rasplamsale i na terenu i van njega, uprkos kiši koja je napravila prirodnu zavesu. Ispostavilo se da vodom natopljen teren više odgovora domaćinu koji je napokon zatresao mrežu Mokrogoraca. Istog momenta šef struke Lađevčana počeo je kao u transu da deli instrukcije izabranicima i temperametno gestikulira. Gosti su krenuli spuštenog garda u napad i zato je Mile najčešće do iznemoglosti vikao:
“U blooook, u blooook!”

Prštala je voda od klizećih startova na svakom delu terena kao  da se igra vaterpolo, a ne fudbal. Domaćin je, posle vešto izvedenih kontranapada, imao nekoliko stoprocentnih šansi da poveća vođstvo i zaista je pravo čudo kako bar još jednu nisu pretvorili u pogodak. Najveću je proćerdao igrač s brojem 88 na leđima, zbog čega ga je trener Mile automatski zamenio i poslao u svlačionicu. Na pitanje saigrača koji je zbog povrede izašao znatno ranije, je l’ se to povredio, lakonski mu je odgovorio:
“Ma, jok, kaže da se d...m! A jesi li video kako sam je fudbalski bocno?”

“Šta si je bocno, kad ti je uhvatio živu!?”

Zahvaljujući nesvakidašnjem požrtvovanju, garniranom dozom sreće i činjenicom da se za njihove pobede na golu moli pravi sveštenik, a ne običan vernik, fudbaleri Braće Vuković na kraju su izvojevali dragocenu pobedu koja im je trasirala put ka vrhu tabele.

(FOTO: MOZZART Sport)