Trener sa najviše pobeda u istoriji Crvene zvezde - gospodin Dejan Radonjić

Postoji narodno verovanje da novi list treba okrenuti u ponedeljak. Ali, nekada ti život pruži tu slatku šansu da najblistavije poglavlje započneš i malo pre vremena. Na primer, u nedelju uveče. Tako je Dejan Radonjić dočekao da novu glavu u trenerskoj karijeri otvori sat vremena pre nego li zvanično počne ponedeljak. 

Podario je Crvenoj zvezdi prvu titulu u Jadranskoj ligi, pehar državnog šampiona posle sedamnaest godina čekanja, još dve Žućkove levice. Odveo je klub do polufinala Evrokupa, među osam najboljih u Evropi, prvi je trener koji sa Zvezdom ima osvojenu triplu krunu, ali i najviše ostvarenih pobeda u Evroligi. A od nedelje uveče Dejan Radonjić u kolonu najvećih dostignuća može da dopiše i to da je besmtran, nenadmašan. Stručnjak sa najviše pobeda u istoriji Crvene zvezde. Čak 171, a trebalo bi da ih bude još. 

Sudbina je tako htela. Da ona istorijska bude ujedno i najluđa pobeda koju je ostvario u dosadašnjoj karijeri. I to u noći kada je Marko Gudurić definitivno izašao iz kože talentovanog momka i zaista postao igrač šampionskog kova. Sve se, eto, namestilo - da i Radonjić i Gudurić „porastu“ baš protiv Partizana, u najvećoj svetkovini srpskog sporta. 

Veliki Čika Ranko više nije na vrhu. Zvanično, posle dvadeset godina. Ali, tu će ostati zauvek. Otac jugoslovenske košarke nikada neće izgubiti taj poseban kutak koje je beskrajnim znanjem, iskustvom i predanim radom zavredneo u almanasima i neizbrisivim sećanjima, u srcima ljudi koji svoje emocije vezuju za Crvenu zvezdu.

Sada je Dejan Radonjić broj - jedan. I nije mala stvar kada se u CV nađe stavka kojom niko ne može da se pohvali. Podatak koji precizno, gotovo kao i sve titule, oslikava koliko je truda i napora uloženo da se Crvena zvezda ponosno dovede na sadašnju poziciju - među najbolje klubove Evrope, na krov Jadrana, za nekoliko dana možda i Srbije. Opet.

A ne treba zaboraviti ni da mu 16. aprila 2013. godine, kada je zakoračio u klupske prostorije na Malom Kalemegdanu, niko nije garantovao da će trajati duže od Milivoja Lazića, Aleksandra Nikitovića, ili Milana Škoblja... Sportskih radnika čijih se dana na klupi crveno-belih sećaju samo oni dovoljno predani da zapamte imena svih ljudi koji su u nekom trenutku vodili Crvenu zvezdu. Štaviše, neretko je delovalo kao da mu je za odelo nadenuta etiketa sa brojem „27“. Jer u danu potpisivanja ugovora postao je Zvezdin 27. trener u najturbulentnom vremenu, koje je trajalo punih petnaest godina. 

Dočekan je uz opasku - Koliki mu je rok trajanja? - a tri godine kasnije postao je čovek čije se ime nalazi na usnama svih navijača Crvene zvezde. 

A opet, i kao takav, nije savršen. Imao je svojih neslavnih trenutaka, donosio je pogrešne odluke, gubio utakmice i titule. Za ove tri godine bio je smenjivan nebrojano puta, neki mu i dalje zameraju na Ciboni, Strazburu, Uniksu, Galatasaraju, Žalgirisu...

Ali, isto tako, učio je na svim greškama. I rastao. I postao trener sa sve dužom listom dostignuća, uspeha, osvojenih titula, ali i stavki koje nema nijedan trener u Zvezdinoj istoriji. A sve to postigao je onda kada mu je nad glavom „visilo“ da MORA da pokrene ekipu sa mrtve tačke i stvori klub dostojan renomea čije ime nosi. Napravio je mnogo više. 

Uprkos svemu ostao je dosledan trenerskim postulatima, principima jasno urezanim u trenerski kodeks. Gospodski se držao od prvog trenutka, bez obzira na okolnosti. Bavio se striktno trenerskim poslom, nikada nije izlazio iz okvira. Nije ulazio u prepirke sa protivnicima, ni međuklupske rasprave. Od košarke nije pravio cirkus. Uvek se džentlmenski držao, nije dozvolio da svoje ime ukaljaju ni najmanje mrlje i fleke.

Pa čak i kada je nakon Gudurićevog harpuna u srce Partizanu ceo stručni štab poleteo ka tribini i navijačima, on je ostao hladne glave, pružio ruku rivalima i čestitao na nezaboravnoj utakmici. A malo je onih, generalno, koji bi se u datoj situaciji poneli na identičan način. 

Pobednik na terenu, pobednik van njega.

(FOTO: MN Press)