Transkripti razgovora Luisa Suareza sa legendama Liverpula (VIDEO)

Ma koliko delovale izazovno, postoje stvari koje se ne rade. Nikada. Recimo, flertovati sa tuđom ženskom ima prizvuk nemorala. Maltene greha. U redu, teško je kontrolisati emocije, otuda se valjda oženjeni muškarci zatreskaju u privlačnu, mlađu curu čije noge šljašte na visokim potpeticama, međutim, zašto su im nagoveštaji neverstva potrebni ako pokraj sebe imaju jednako lepu i trenutno ne toliko bogatu devojku, čije su zavodničke sposobnosti iščezle, a opet je i takvu (bez skupocene šminke) – želi pola sveta?

Prevedeno na fudbalsku terminologiju, pravom muškarcu razumljivu koliko i šare na kariranoj suknji, to pitanje bi sebi mogao da postavi svaki navijač Liverpula, obazriv i dobro zamišljen uprkos saznanju da je Luis Suarez nedavno produžio „ljubav“ klubu sa Enfilda do 2018. Niti bi pogled prevrtljivog Urugvajca - kome niko ne spori igračko, a još manje golgetersko umeće, ali su mu ljudske osobine upitne - smeo da skrene iza okruga Mersisajd zato što mu, na primer, Mančester Siti, Čelsi ili Real Madrid, svaki čas namiguju, pod plaštom obećanja da će mu, tobože, na drugom mestu biti uzbudljivije.

Sva je prilika - neće!

Iako kažu da telefonski pozivi u Velikoj Britaniji koštaju Boga oca, ne bi se osetilo na Suarezovom budžetu kad bi od onih 200.000 funti sedmične plate deo potrošio na razgovore sa četvoricom njegovih prethodnika na napadačkoj poziciji. Da mu Robi Fauler, Majkl Oven, Dirk Kajt i Fernando Tores za kraće od minut objasne kako su napravili životnu grešku napuštanjem grada Bitlsa. Čak i ako ne priznaju sebi i(li) Luisu u toj zamišljenoj konverzaciji ono što su poznavaoci fudbala odavno shvatili. Da im je karijera krenula nizbrdo istog časa po svlačenju crvenog dresa.

Možda samo ako ga oteraju ili dobiju nepristojnu ponudu, propisanu klauzulom (sto miliona evra obeštećenje za klub iz inostranstva i 130 za konkurenta iz Premijer lige, čak se pominje i nestvarnih 144 miliona), ali u svakoj drugoj prilici Suarez će, nesvojstveno sebi, postići autogol, bude li sam tražio odlazak. Čak i pod objašnjenjem kako mu je dosadilo da sa šoferšajbne uklanja kapljice dosadne engleske kiše. Ako za to uopšte dođe vreme i pred gromoglasnim Kopom iscrpi golgeterske mogućnosti, Luis ne bi smeo da krene putem Robija Faulera, koji je posle osam godina napustio klub, zbog nesuglasica sa menadžerom Žerarom Ulijeom.
„Pravo da ti kažem, jedan drugog nisu mogli očima da vidimo. Taj nadobudni Francuz se našao da pametuje. I ja kud ću, šta ću, oteram onog njegovog pomoćnika Fila Tompsona u tri lepe... Posle krenuo Ulije da huška novinare protiv mene, a ja mislio da sam Bog. Uistinu, bio sam. Znaš ti da sam dao 170 golova, ma, bio sam nedodirljiv. Da sam se samo ja pitao, još bih bio u Liverpulu, a ne da se potucam po Lidsu, Mančester sitiju (u to doba prosečnom timu), Kardifu i Blekburnu. Sve ti je to, moj druže, bezvredno u poređenju sa hukom sa severne tribine Enfilda. Jes vala, pogrešio sam...“, šapnuo bi, pretpostavljamo, Fauler Suarezu, kad bi ga ovaj pitao za savet.

Naravuočenije prvo: poštovati autoritete bez obzira koliko si jak, jer igrač je samo - igrač.

„Halo, Majkl, ovde Luis. Maločas sam pričao sa Faulerom, htedoh i sa tokom da se konsultujem. Znaš, zovu me iz Reala, kažu da mogu da me učine plaćenjim od Bejla, daće mi 20 miliona godišnje plate. A i meni se ide iz ovog Liverpula, krckam ovde treću godinu, titulu nikako da osvojim, Ligu šampiona gledam samo na TV. Realno, nemam s kim da igram, osim sa Stivijem. Šta misliš?“, kao da najbolji golgeter Premijer lige pita nekadašnju legendu ovog kluba koji se pre deset godina sa Ostrva preselio u Madrid.

A penzionisani špic prevrće očima i uzdiše u slušalicu, sećajući se kako je 2004. kucao na vrata zvaničnika Liverpula, molio da ga puste u Real, usput odbijajući da produži ugovor sa Englezima:
„Vidi, Luis, zaradićeš u Španiji više, ali nemoj biti siguran da ćeš igrati koliko očekuješ. Još manje da češ biti prva zvezda. Imaju oni Ronalda i Bejla, ti na Bernabeu možeš da budeš tek treća zvezda. Šta će ti to? Znaš, pomalo se kajem što sam povukao onomad taj potez, bio sam uglavnom rezerva. Doduše, imao sam pogled na Galaktikose iz prvog reda, kad sam ulazio davao sam golove, ali nisam bio zadovoljan što sam skrajnut u zapećak''.

Naravoučenije drugo: niko ne garantuje da bi odlazak u zvanično najbolji klub 20. veka značio i poboljšanje trenutnog statusa.

Već se Urugvajac koleba. Razmišlja da li da pozove Dirka Kajta, iako je dovoljno da pogleda kako Holanđanin s vremena na vreme pogodi mrežu u Turskoj i verovatno čupa one plave uvojke zbog toga što je pao na slatke reči vlasnika Fenerbahčea, posle šest godina provedenih na Liverpulu, gde mu je Keni Dagliš našao poziciju, a navijači mesto u pesmama.

Ipak, tipka brojke, čuje se dugo „tuuuuuuuu“.
„Hej, Dirk. Luis je. Kako koji? Onaj što je to tebe nasledio titulu najboljeg strelca i igrača u Holandiji. E, taj. Nego vidi, priča se po Ostrvu kako si otišao zbog nekog sukoba sa Rodžersom, a znam da si bio kralj, pa me inetresuje šta te nateralo to da napustiš ovaj klub. Koliko su ti dali para u toj Turskoj?“.

Iako statistika pokazuje da je u Istanbulu postigao manje golova i osvojio manje trofeja nego u Engleskoj, plavušan koji je pokušao da kopira Toresa, najpre se zakašlje, a onda zaškrtari na rečima.
„Moj odlazak nema veze sa dolaskom Rodžersa. Bio mi je potreban novi izazov, kad je Fener došao po mene i predstavio mi planove, znao sam da ću otići. Turci su mi vratili samopouzdanje“, priča Kajt i ni sam ne veruje u ono što izgovara.

Naravoučenije treće: odlazak u klub manjeg renomea uvek znači pad popularnosti i interesovanja za povrtaka na veliku scenu.

Zlobnici će reći da je zbog toga što se podšišao i poput Samsona izgubio snagu, ali je činjenica da je posle selidbe sa Enfilda Fernando Tores rešio da promeni imidž i kao da mu je tim zahvatom frizer odfikario golgetersku moć. Ili ga je to Svevišnji kaznio za gramzivost prilikom prihvatanja miliona Romana Abramovića. Jedno je sigurno: u Čelsiju ni kod jednog trenera, osim Beniteza, El Njinjo nije bio produktivan kao u Liverpulu. Sećate se da mu je tamo bilo potrebno prosečno 95 minuta da postigne gol, a sad 300 više!? Dok se na Kopu naslađuju: „e, neka mu...“, Luis želi da čuje i njegov glas.

„Halo“?

S druge strane, Fernando uzvraća bojažljivo, kao kad ulazi u kazneni prostor poslednje tri godine u Čelsiju:
„Vidi mali, to što na Enfildu slušaš kako trube o meni kao izdajici nije baš tačno, ja sam samo profesionalac koji je sreću pronašao ovde i učinio ono što verovatno nikad ne bih sa Crvenima: osvojio Ligu šampiona, Ligu Evrope i FA kup. Dobro de, ne moraš još i ti da mi pričaš kako mi je učinak u tim pohodima bio manje primetan od Drogbinog ili Ivanovićevog, dovoljno je što me novinari razvlače kao žvaku, ali transferom od 50 miliona funti dao sam svojoj karijeri smisao. I gazda Roman je zadovoljan“.  

„Da, da, zadovoljan“, zamišljeno konstatuje Suarez.

To je vrhunac dileme koja će se kad-tad javiti u genijalnom fudbalskom umu malog Urugvajca: da li i pod kojim okolnostima napustiti Liverpul? Povrh svega: gde otići? Sa profesionalne strane, u potrazi za trofejima koji mu opet izmiču i(li) kojim evrom više na bankovnom računu, zavapiće, kao letos, bez trunke emocije, da ga puste, ali... Bude li, kojim slučajem, u njemu proradilo nešto ljudsko, shvati li da je na antologijskom mestu uzdignut na pijadestal i procenivši da su se njegovi prethodnici mahom prevarili u proceni, možda po prvi put u poslednje dve decenije Kop dočeka da u penziju isprati golgetera koga je maltene stvorio.

Jes', 26 mu je godina, trajaće još deceniju i odavno je sposoban da razmišlja svojom glavom, ali ako odluči da okrene još samo jedan broj, sigurni smo da bi mu veliki kapiten Stiven Džerard, zbog manjka pojavljivanja na stranicama žute štampe nazvan „Gospodin Savršeni“, skoro roditeljski udelio savet:
„Dragi moj Luis, ume život da bude harmoničan i kad ga provedeš samo s jednom ženom“.

(FOTO: Action images)