Tomić, Šćepović, Smiljanić, Ninković, pa Babović: Prevelika očekivanja od dece Partizana

Nit' je prvi, nit' poslednji.  „Kifla“ Stefana Babovića iz 83. minuta utakmice protiv Dile Gori trebalo je da zadovolji apetite i utoli glad pobede željnih navijača Partizana, ali je umesto toga pojedincima „nahranila“ sujetu i oživela sukob na relaciji tribina-igrač, koji je poslednjih godina u Humskoj 1 izrastao u ružnu tradiciju.

Indikativno, deo publike sa istoka i(li) zapada skoro u svakoj sezoni bar po jednom na zub uzima decu poniklu u nadaleko čuvenoj školi crno-belih – poput Nemanje Tomića, Marka Šćepovića, Milana Smiljanića, Nikole Ninkovića – pa se njen gnev na početku ove preselio na kapitena (ili zamenika, kad Saša Ilić, koga su takođe nekad častili zvižducima, nije na terenu). Da je „normalno“ proslavio gol vredan pobede na evropskoj premijeri 29-godišnji vezista bi sigurno ispao veći mangup u nakaradnom odnosu gledalaca i fudbalera, međutim, gestikulacijom prema istoku, koji je tražio da slobodni udaraca izvede Andrija Živković, postao je tema dana u sportskoj Srbiji.
„Svestan sam da se o mom potezu posle gola priča i piše više nego o golu samom. I o našoj pobedi. Da razjasnim za one koji nisu razumeli: niti sam hteo nekog da uvredim, niti da se inatim. Ideja je bila da pokažem da mogu da igram pod pritiskom, da sam na takve situacije navikao. Čak su mi i saigrači, znatno pre ove situacije, pričali kako sam naučio da se borim sa povišenom tenzijom i da je za mene pritisak normalna pojava. Da mogu da nosim teret odgovornosti“, poručio je Babović u razgovoru za MOZZART Sport.

U njegovu odbranu stao je i šef struke Zoran Milinković koji je uprkos skandiranju navijača „Žile, Žile...“ ostao pri stavu da je Stefan prvi izvođač slobodnih udaraca sa one pozicije.
„Da bi se stekla kompletna slika šta se desilo samo ću reći da sam najpre ponudio Andriji da puca slobodnjak, ali je on prepustio meni. Neposredno pre šuta prišao mi je naš desni bek Miroslav Vulićević i rekao: „samo se skoncentriši“. Ta dva detalja pokazuju koliko mi ekipa veruje kad su udarci iz prekida relativno bliže golu u pitanju“.

Drugi je padež hoće li ista poruka doći do ušiju navijača, koji su imali (često neopravdane) zamerke na Babovićeve igre i u prethodnom mandatu, ali i u prvih šest meseci po povratku u klub.
„Kao što sam rekao odmah posle meča, ja sam jedan od njih. Igram i borim se za njih. Uvek dajem sto odsto, pošteno odrađujem svaki zadatak koji mi je poveren. U to neka budu sigurni. Da li ću svakom da se dopadnem? Naravno da ne... Samo, nekad mi se čini da moram da odigram iznad svojih mogućnosti da bi se to podvelo pod – dobro. Ili normalno“.

Ako je za utehu Baboviću, nije jedini crno-beli prema kome je tribina iskazivala netrpeljivost, jer su tom stazom prošli Šćepović, Tomić, Smiljanić i Ninković.
„A možda je sve to zarad prevelikih očekivanja do nas koji smo ponikli u školi Partizana. Verujte da je nama, više nego bilo kom drugom, stalo do uspeha ovog kluba i da stvarno osećamo kako Humska diše. Porasli smo ovde i sigurno nam teško pada kad se takve situacije dese, jer niko ne želi pobedu više od nas. Želimo samo da nas podržavaju. Ništa preko toga“.

U zaključku dešavanja od utorka veče i najave onoga što Partizan čeka u Gruziji Babović je priču vratio na početak. Na pogodak za 1:0.
„Baš smo se namučili da stignemo do pobede koja je apsolutno zaslužena i trebalo je da bude izražena sa više golova razlike. Ispratio sam šta se dešavalo i na ostalim kvalifikacionim mečevima ove runde i tek se sad vidi da ono što sam rekao, kako danas svi igraju fudbal, nije fraza. Istina je. Opet, Partizan mora da gleda samo sebe i nadam se da ćemo u Gruziji odigrati još jedan dobar takmičarski meč, ali i da će se Dila otvoriti, što bi našim bočnim igračima stvorilo više prostora za gol ili dva, koji bi trebalo da reše pitanje plasmana u narednu rundu“, zaključio je Stefan Babović.

(FOTO: Star sport)