To je dete sa druge planete: Što da idem u Čelsi kad će me poslati na pozajmicu? Mama, spavaj mirno, super mi je u Nemačkoj

Odrastao čovek zarobljen u telu deteta. Ima samo 19 godina, a razmišljao kao „mator“. Takve odluke donosi. Na terenu i - još važnije - van njega. U pomalo otuđenom, ali svetu u kome novac igra jednu od glavnih uloga, teško da bi neko tek tako dao 15.000.000 evra. Posebno ne pronicljivi i sračunati Nemci. A izbrojali su. Odmah 12.000.000. Ostatak u vidu bonusa. I doveli krajem leta Olivera Burka.

Zvanično, najskuplji fudbaler u istoriji škotskog fudbala postao je 28. avgusta član RB Lajpciga. Na račun Notingem Foresta, koji ga je otškolovao i u čijem je dresu odigrao 31 utakmicu za prvi tim, prebacio je pomenutu svotu novca, a za uzvratio dobio momka na kome, između ostalog, gradi ambicije o proboju u vrh Bundeslige. Možda i izlazak u Evropu.

Posle samo šest kola, Lajpcig je stigao do petog mesta i svoju debitzantsku sezonu oplemenio pobedama nad bivšim prvacima Evrope, Borusijom iz Dortmunda i Hamburgerom. Sve sa čudom od deteta u ekipi.
„Moj prelazak u Lajpcig je iznenadio mnoge, ali sadržaji kojima taj klub rapolaže su među najboljiima na svetu. U njemu imate sve što vam je potrebno. Ne samo to, već i ljubav. Brigu. Ako vas trener stvarno hoće onda je to presudno. Nisam ni znao koliko su novca dali da bi me doveli. Kad sam čuo da me traže, samo sam rekao: „hajde da uradimo to, hajde da igram u Bundesligi“, poverio se Oliver Burk novinaru Dejli mejla u prvom velikom intervjuu po odlasku sa Siti graunda.

Prema sopstvenom priznanju, način na koji su mu se čelnici Lajpciga uvukli pod kožu oduševio ga je više nego zov bogatijih i poznatijih premijerligaških klubova. Doduše, tad je transfer već bio dgovoren, ali razgovor sa sportskim direktorom Ralfom Rangnikom i šefom struke Ralfom Hasenhutlom razgalio je srce momka iz Kirkaldija, gradića na istočnoj obali Škotske
„Sedeli smo u avionu. Za vreme leta u Nemačku su mi objašnjavali njihove poglede na moj način igre. Nasmešio sam se. Mislio sam samo da sam privukao pažnju engleskih klubova, ali tad sam shvatio da me gledaju i van Ostrva. Pričali su mi kako ću se uklopiti u tim, o ulozi koja se od mene očekuje. Nisu govorili samo kako sam dobar igrač, što su reči koje svaki mladić želi da čuje na početku karijere, nego su mi predočili kako je predamnom dalek put i da sam tek na polovini“.

Prethodno, čitao je i slušao da ga hoće velike ale: Mančester junajted, Mančester Siti, Liverpul, Čelsi, Arsenal, Totenhem, Bajern. Sve posle samo jedne svetlucave sezone u Notingemu
„Planirao sam da odem u Totenhem. Odlučio sam, ipak, da to ne uradim, jer je Lajpcig pokazao dovolno brige i pažnju posvetio detaljima. Kao mlad fudbaler, nisam želeo da odem u neki veliki klub i da tamo mislim da li ću uopšte da igram. Da li ću da napredujem. Možda će me samo poslati na pozajmicu, što je čest slulčaj u većini engleskih klubova“.

Konkretno...
„Pogledajte samo Čelsi. Imaju pregršt talentovanih igrača, ali su svi na pozajmicama. Ne koriste ih. Ne osetite se poželjnim ako potpišete za tako veliki klub, odradite u njemu samo dva treninga, a oni zatim kupe novog igrača na vašoj poziciji za duplo skuplje obeštećenje“.

Zvuči poznato. Recimo, poput primera našeg Danila Pantića, koji je posle razlaza sa Partizanom zaista potpisao za Plavce, ali nije ni blizu prvog tima, već se seli s pozajmice na pozajmicu.
„Zbog svega toga nisam se dvoumio, jer su mi čelnici Lajpciga predočili da ću biti važan deo ekipe. Što sam i pokazao protiv Kelna i Dortmunda. Ne žalim što nisam otišao u Premijer ligu“.

Sa fudbalske strane sve je u redu. Sa životne, takođe. Čak ga ne „puca“ nostalgija. Jedino što se Oliverova mama Seli brine za sina.
„Bila je nervozna kad sam potpisivao. Nije mogla da spava. Verovatno je mislila: „moj mali je u Nemačkoj, šta li sada tamo radi?“. Samo da joj kažem: „mama, opusti se, sve je u redu, ovde baš vode računa o meni“.

Slučaj Olivera Burka pomalo podseća na onaj Ovena Hargrivsa, koji se najpre dokazao u Bundesligi - s tim što je imao olakšicu da igra za velikana poput Bajerna - pa zaradio poziv u reprezentaciju Engleske. Lajpcig nema istoriju kao Bavarci, niti tradiciju Notingem Foresta, ali ima drugačije poglede na fudbal i mogućnosti mladog krila nego što su ga cenili u taboru Čempionšipa.
„Da budem iskren do kraja, nisam osetio da baš žele da me zadrže u Forestu. Osetio sam da su bili veoma srećni što su na meni mogli da zarade. Mnogi pričaju kako je moj menadžer forisrao transfer kako bi se opario. Nije. Niko me nije pritiskao. Nisam ni pričao sa rukovodiocima, ali smo znali da bi prihvatili ponudu iznad određene granice. Da su me samo odvojili sa strane, rekli: „vidi, dečko, tako stoje stvari“. Da porazgovaramo, ali... Nismo. Visina obeštećenja nije nešto što sam mogao tako lako da saznam. Tako stvari u modernom fudbalu funkcionišu. Svi dolaze za velike pare. To je zastrašujuće“.

Još jednim gestom Oliver Burk je „kupio“ neutralne navijače. Procenivši da je reč o velikom talentu, pre pola godine Fudbalski savez Englerske je pokušao da na sve načine spreči njegov debi za reprezentaciju Škotske i posredstvom svojih kanala „izboksuje“ transfer u selekciju Gordi albiona. Nije vredelo. Baš zbog stava samog fudbalera.
„Pokušali su Englezi, ali to nije imalo šanse da im prođe. Kad sam prvi put dobio poziv u reprezentaciju čuo sam da se još tad pričalo kako Englezi ne žele da odgram zvaničan meč da bih mogao kasnije za njih. Bio sam u fazonu: „nema šanse“. Igrao za za Škotsku u mlađim kategorijama i to se neće promeniti ni u seniorskom fudbalu. Ko to radi? Volim da igram za svoju državu. U njoj sam rođen. Podiće me jeza svaki put kad obučem dres reprezentacije“.

Sve to priča momak sa 19 godina. Zrelo. Odgovorno. Samo da se ne pokvari. Deluje da su bubice, ako ih je i imao, prošle.
„Bio sam pomalo lud kao klinac. Stalno sam „visio“ na telefonu ili Jutjubu, gledajući snimke Ronalda i Bejla. Težio sam da budem kao oni. Samo, dajte, dalek je put do toga. Nisam uradio ništa u poređenju sa onim što jesu njih dvojica. Lepo je porediti sebe sa njima, međutim, ja bih malo da se smirim, radim na sebi, da vidimo gde će me to odvesti“, sa obe noge na zemlji stoji Oliver Burk, koji možda izgleda nezgrapno za svoje godine, ali pošto je trenirao i atletiku uverava da 100 metara može da istrči za brže od 11 sekundi.

Napred, dečko.

(FOTO: Action images)