INTERVJU NEDELJOM - Aleksandar Kocić: Golmani su tužni ljudi!

Vlasnik je karijere pred kojom se skida kapa! Punih šest godina je Aleksandar Kocić leteo između stativa FK Vojvodina (1990-1996), posle čega je čari loptanja na Iberijskom poluostrvu osetio kao igrač Levantea. Usledio je transfer u italijansku Seriju A, tačnije u redove Peruđe, čiju je mrežu čuvao tokom dve sezone. Po isteku ugovora, jednu godinu je bio prvotimac Empolija i onda je stigao poziv kome nije mogao da odoli. Ispostavilo se da je prelazak u Crvenu zvezdu za visokog, dobrodušnog Vlasotinčanina, bio pun pogodak. Na Marakani je proveo tri trofejne sezone i ustalio se u dresu reprezentacije, za koju je vojevao 22 puta. Po obavljenoj misiji u našem najtrofejnijem klubu, ponovo je „spakovao pinkle“ i pet godina krotio šuteve rivala kiparskog Etnikosa iz Ahne.

Po završetku karijere, popularni Koca nije imao nikakvu dilemu po pitanju daljih životnih aktivnosti. Znao je da treba da ostane veran sportu koji mu je obezbedio nebrojene radosti, ali i tuge. O toj večitoj mešavini osećanja karakterističnoj samo za golmane koji su neka vrsta epskih junaka i tragičara u gotovo svakom fudbalskom boju, sa Aleksandrom Kocićem smo razgovarali u ekskluzivnom ambijentu novosadskog restorana „Fontana“. U uvodnom delu razgovora, aktuelni trener golmana srpske reprezentacije, prisetio se dana kad je nosio dres sa grbom FK Vojvodina...
“U Vojvodini sam napravio ime i lepe uspomene, jedino ostaje žal što ta moja generacija posle jesenje titule, nije uspela da osvoji šampionat u sezoni 1995/1996. U tom timu su bili Šaula, Govedarica, Pantelić, Samardžić, Vukotić, Sabo, Jezdimirović, Radojičić, Gluščević, a trener je bio Kosanović. Uglavnom, vratio sam se u Novi Sad, unapred znajući da ću po završetku karijere radim ono što sam radio čitavog života, samo sad na jedan drugi način”, poručuje Aleksandar Kocić.

Gde si započeo trenersku karijeru?
“Prvo sam dve godine bio trener mlađih kategorija golmana Vojvodine, posle čega sam radio s golmanima FK Srem, da bih u jednom trenutku preuzeo i vođenje prve ekipe. Potom sam bio trener golmana u Kavali, gde sam bio sa Okukom, a onda je usledio povratak u domovinu i preuzimanje ČSK-a iz Čelareva”.

Pod kojim okolnostima se dogodio taj transfer od učitelja golmana do šefa struke?
“U trenucima kad je Srem ostajao bez trenera, dobio sam priliku da vodim prvi tim i to sam radio prilično uspešno. I taman kad sam rešio da se maksimalno posvetim trenerskom pozivu, Siniša Mihajlović me pozvao da budem deo stručnog štaba reprezentacije. Državni tim je državni tim, i to nisam mogao da odbijem. Našao sam sebe u tom poslu i evo, obavljam ga već tri godine na obostrano zadovoljstvo. Uostalom, selektori se stalno menjaju, a ja ostajem, što govori da sam ja jedini tamo konstanta a-ha-ha”.

Plaćen si da lopta ne pređe preko gol-crte. Možeš li da opišeš osećanja kad se taj tužan čin ipak dogodi?
“U početku, dok si mlađi, teže preživljavaš, da bi kasnije sa iskustvom, naučio da se nosiš s tim. Na primer, posle utakmice, kad dođem kući, razmišljam o primljenom golu ili golovima, sve dobro izanaliziram i na kraju dođem do zaključka da faktički, svaki gol može da se brani! Uvek postoji rešenje da bolje odreaguješ, samo treba u deliću sekunde doneti pravu odluku i predvideti situaciju”.

"ŽAO MI JE ŠTO JE MIHA OTIŠAO"

Je li ti bilo žao kad je Mihajlović podneo ostavku?
“Jeste, naravno, pogotovo što je on stvorio formu kako bi trebalo da izgleda naš nacionalni tim. Kao igrač s bogatim klupskim i reprezentativnim iskustvom, dobro je znao na koji način stvari moraju da se postave na svoje mesto. Problem je samo što ovde niko nema strpljenja, svi bi hteli rezultat preko noći. A Miha je taman došao do prepoznatljive igre”.

Znaš li neke detalje, zašto je otišao?
“Šta se tu dogodilo i zašto se nisu dogovorili, ne znam tačno. Znam samo da je kasnije hteo da se vrati i završi započet posao, međutim, nije došlo do sporazuma sa čelnicima Saveza. U pitanju nisu bili finansijski razlozi, tako da je baš šteta što se tako završilo”

Da li se Miha ikada pokajao što je instistirao na pevanju himne?
“Ne, ne, čim je došao znao je šta hoće. To je bila lepa stvar s njegove strane i smatram da himna treba da se peva. Ja i moji saigrači smo je pevali, iako se bila raspala stara Jugoslavija i posle kad smo bili Srbija i Crna Gora. Himna je obeležje države koju predstavljaš i treba da je pevaš. Primetio sam da sad i u drugim sportovima, svi pevaju himnu”

Šta očekuješ u nastavku kvalifikacija?
“Ova generacija može više i zaslužuje više, ali nije krenulo prema očekivanjima. Naročito od te nesrećne utakmice s Albanijom”.

Kako si doživeo i preživeo onu košmarnu scenu?
“To je onaj trenutak u kome ne znaš kako da odreaguješ. Vidiš nešto se zbiva, ali ne znaš tačno šta. A tek je Dik Advokat bio u čudu, ništa mu nije bilo jasno. Čim smo mu objasnili, shvatio je o kakvoj je provokaciji reč i da bi i on isto postupio da se tako nešto dogodilo u Holandiji. Dik je divan čovek i dobar stručnjak i pošteno je s njegove strane što je ispao superkorektan podnoseći ostavku, mada je mogao da prima platu sve do isteka ugovora”.

Posle kojeg primljenog gola si bio najtužniji u karijeri?
“Najteže mi je pao gol protiv Slovenije koji mi je dao Zahović, iako to nije bila neka kardinalna greška. Lopta mi nije prošla kroz noge, ali se tako namestilo da prođe do mreže. Automatski su svu krivicu svalili na mene i to sam veoma teško podneo. U meni su našli žrtveno jagnje i tih poslednjih šest meseci u Zvezdi baš mi nije bilo lako”.

"TRPEO SAM NAVIJAČKU TORTURU"

Zbog čega najviše?
“Trpeo sam navijačke prozivke, gde god da smo igrali. I tako je ispalo da me pamte po tom golu, a ne po mnogobrojnim fenomenalnim odbranama i vrlo žalim zbog toga. Šta da se radi, takva je golmanska sudbina, pamte se samo loše stvari. Iz tog razloga razumem Vidića što neće da igra za reprezentaciju. Uhvatio se bio da šutne penal, promašio i onda su za ga otpužili za sve što je bilo. Promašili su penal i Bađo i Teri i mnogi drugi, ali se zbog toga nisu našli na stubu srama”.

U Crvenoj zvezdi kriza traje već dugi niz godina. Pratiš li dešavanja na Marakani?
“Proveo sam tri lepe godine u Zvezdi i zajedno s Bunjom, Lalatovićem, Lerincem, Dudićem, Drulićem, Jelićem, Dekijem Ilićem, Glogovcem, Gvozdenovićem, Aćimovićem, Draganom Mićićem i da ih sve na nabrajam, osvojio jednu duplu krunu, jedno prvenstvo i kup. Treneri su mi bili Ostojić, Lazarević, Muslin, a odmah po mom odlasku, došao je Filipović. Na Marakanu ne idem, niti imam informaciju šta se tamo tačno zbiva, tako da ne bih ništa da komentarišem. Iskreno se nadam da će se crveno-beli iščupati i to pomoću privatizacije, jer ništa bez te opcije, kao ni bez osnivanja regionalne lige”.

Vojvodina se konstantno održava u vrhu srpskog fudbala i kao da je imuna na sve loše stvari koje opterećuju goli opstanak klubova. U čemu je tajna njihovog uspeha?
“Vojvodina je veliki region, sva talentovana deca gravitiraju ka Novom Sadu i svima je velika čast da obuku crveno-beli dres. Kasnije se s njima kvalitetno radi kroz mlađe kategorije i zato neprestano iz svoje škole na glavnu scenu izbacuju dobre igrače”
Poslednji u nizu je mladi golman Vanja Milinković, koga je Mančester junajted već pazario. Da li si bio u klubu kad je on stigao?
“Jesam, došao je 2007. godine na trening sa starijim bratom Sergejom i odmah se videlo da je vrlo „mačkast“, mogao je lagano da uradi šta hoćeš, premet, kolut, neverovatno nešto. Već tada je bilo jasno da mu je bog dao predispozicije da napravi veliku karijeru. Na njemu je sad samo da radi”.

(Foto Action Images, Milorad Plazinić)