Tešović je u pravu... I Mirković je u pravu

Zima je prvo svratila u Humsku ulicu. Bukvalno i u prenesenom značenju. Em je sneg prekrio teren toliko da ne može da se igra fudbal, em je Parni valjak ostao zaglibljen u sopstvenoj nemoći i na dvocifrenom minusu u odnosu na lidera sačekaće nastavak prvenstva. Susret sa Mačvom, na premijeri 21. superligaškog kola, otvorio je niz pitanja u stanju u kome se nalaze i crno-beli i srpski fudbal.

Prvo, o domaćinu. Preciznije, o njegovoj snazi. Duel sa ekipom koja važi za jednu od najgorih na gostovanjima morao je da se dobije taman bombe padale, a ne sneg. Vremenski uslovi jesu ograničavajući faktor, međutim, zar nisu bili i ranije, kad je Partizan imao daleko bolje timove i bilo mu je svejedno hoće li mu na crtu izađi Real Madrid, Crvena zvezda ili Šahtjor? Sve ih je tukao. Kraljeviće 3:0 tako da su se smrzli od straha da ne ispuste prednost stečenu u Španiji (4:0) i jedva se provuku do narednog kola Kupa šampiona 1956.

Večitog rivala u vejavici – pazite sad – 16. aprila 1997, kad je Dragan Ćirić postigao jedan od spektakularnijih golova u ovdašnjoj svetkovini za 2:1. Ukrajince, kad je na ledenom terenu Lamin Dijara doneo srpskom predstavniku pobedu na oproštaju od grupe Lige Evrope. Zajednički imenitelj ovih utakmica je da je svaki put Partizan imao toliko jak tim da je mogao da se izbori i za rivalom i sa spoljašnim faktorom.

Najpre Miloša Milutinovića, za koga je veliki Santjago Bernabeu konstatovati u memoarima kako je zbog igre u beogradskom revanšu, pred 40.000 promrzlih gledalaca, ponudio Plavoj čigri blanko ček da pređe u Real, o čemu ste mogli da čitate u rubrici PREMOTAVANJE našeg novinara Predraga Dučića. Onda onaj tim od pre dve decenije i kusur, sa Čakarom, Ćirićem, Tomićem, Vukićevićem... I rezervistom Darkom Tešovićem – u petak veče na klupi Mačve – po mnogim parametrima boljim od sadašnjeg. Ili, na primer, kako vam zvuče imena Moreire, Dijare, Krstajića, Ljajića, Lomića? Pre samo devet godina zakopali su Rudare u beogradske smetove. Malo ranije na istom mestu dva gola su data Dnjepru kad su Grobari gledali salto Obijore Odite. Ima takvih primera koliko vam volja... Uostalom, prvi večiti derbi igran je na -19!?

Samo, izgleda da u sadašnjem timu Partizana, očigledno loše selektiranom, nema dovoljno kvalitetnih fudbalera, sposobnih da se izdignu iznad situacije i dobiju utakmicu u kojoj rival ne prelazi centar čak i ako ima igrača više. Naravno, sneg usporava loptu, otežava kretnju, prija ekipi koja se brani i(li) čuva početni rezultat, što znači da uslovi nisu bili isti za sve, iako se tako čini. Mada, lepo je primetio baš Darko Tešović:
„Ovi momci su profesionalci i iskreno mi ih je žao, ali žao mi je i rudara koji kopaju u rudniku. Uostalom, svi smo mi igrali po ovakvom vremenu. Igrači moraju da se prilagode, i na plus 35 i na minus deset“.

Dakle, do kvaliteta igrača je. Ili izostanka istog. To je tema kojom bi u Humskoj 1 morali da se bave, jer je ovaj tim loše selektiran i zato najavljena rekonstrukcija mora da bude urađena temeljno kako igrači i(li) treneri ne bi posezali za izgovorima, na šta im je još pre početka sezone sugerisao Milorad Vučelić:
„Tražim od vas da ne pokazujete umor, niti da ga naglašavate u svojim komentarima pre ili posle utakmica. Pripreme služe da steknete snagu. Pred vama su duga i teška takmičenja. Ne pomišljajte na umor. Darovoti ste i volite ono što radite“.

To je jedna strana medalje. Druga se tiče pitanja da li je Partizan – kakav god da je – primoran da igra utakmice u kojima je jasno da fudbala ne može da bude. Bar onog aktraktivnog. Prošle godine tako je bilo u Kruševcu po kaljuzi u pretposlednjem kolu prvog dela sezone, kad je Milorad Mažić insistirao da se igra u okolnostima u kojima navijači Napretka grudvama gađaju golmana Vladimira Stojkovića. Ili sedam dana ranije, kad je baš Stojković u završnici duela sa Vojvodinom, između ostalog baš zbog loših vremenskih uslova, napravio kiks i omogućio gostima iz Novog Sada da izjednače. Onda ovaj kijamet sa Mačvom. Nijedan od tih susreta Partizan nije dobio.

Pitanje je da li je trebalo da ih igra. Da li je, kao klub, dovoljno uticajan da kaže „nećemo“. I to potanko i argumentovano obrazloži. Jer, nije lako odložiti utakmicu UEFA takmičenja, što zbog termina, što zbog TV prava, međutim, u uslovima srpskog fudbala, gde se i Crvenoj zvezdi i Partizanu često prave ustupci – setimo se samo odlaganja mečeva tokom leta, da bi se bolje spremili za mečeve na evropskoj sceni i ove i prošle sezone – logično je bilo očekivati da se i pomenute utakmice prolongiraju za neki drugi termin. Pogotovo što će ih na proleće biti dovoljno. Zato, kao što može da se shvati Darko Tešović, zbog reči o prolagođavanju svakojakim uslovima, tako bi trebalo razumeti suštinu izlaganja Zorana Mirkovića, koje seže dalje od pokušaja analize utakmice, već pažnju prebacuje na one koji vode takmičenje ili srpski fudbal uopšte:
„Moram da kažem da se mnogo teško snalazim ili se uopšte ne snalazim u ovim u ovim vremenima, a tu ne mislim na vremenske uslove. Dobro ću razmisliti šta dalje“.

Neko bi rekao da se Bati ne dopada klima u kojoj obitava i da je ovo nagoveštaj preispitivanja odluke da li ostaje u Partizanu. Ili ga napušta. Ne bi bio prvi koji to čini ne samo zbog unutrašnjih okolnosti, jer i Marko Nikolić je posle duple krune rekao da ne odlazi iz Partizana, već iz srpskog fudbala. Onog u kome se, između ostalog, sneg čisti lopatama. Umesto da snega uopšte i nema, jer koliko god da je skupo, investirati u kupovinu grejača ispod terena ili VAR tehnologiju daleko je jeftinije od tužne slike kotrljanja narandžaste lopte igralištem ili spornih situacija koje posle svakog kola krase utakmice ovdašnjih pretendenata na trofeje.

FOTO: Star sport, MN Press