Tamna strana nemačkog fudbala: Nisam mogao ni da sedim, drugari su mi kupovali hranu, a oni su me terali da igram

Lepa kola, prostrane vile i zanosne devojke. Fudbal u očima onih koji ga ne igraju. Za neke profesionalce i jeste takav. Za Alvara Domingeza bio je noćna mora. Stoga je 27-godišnji defanzivac Borusije Menhengladbah odlučio da je vreme da okači kopačke o klin. Besan na nemački klub, željan da se jednog dana probudi bez bola u kičmi.

Problem je počeo još maja 2015. godine, ali tek od februara se situacija komplikuje. Bol je sve jači. Svakim danom sve jači. Domingez je bio na magnetnoj rezonanci. U Menhengladbahu su ga uveravali da je sve u redu i da nema razloga za brigu. Ubrzo su bolovi počeli da utiču na život Španca.
"U maju, uoči utakmice sa Hertom, potpuno sam se ukočio. Nisam mogao da hodam. Doktor mi je samo rekao da to može da se desi svakome. Verovao sam mu", počinje Domingez ispovest u intervjuu za špansku Marku.

Posle kraćih terapija vratio se na teren. Igrao je, ali nije mogao da sprinta, nije mogao da skače. Trpeo je. U klubu su mu dali odmor, ali dodatnih pregleda nije bilo. Sve dok Domingez u rodnom Madridu nije sasvim slučajno na svoju inicijativu otišao na još jednu magnentnu rezonancu. Doktori su mu odmah rekli da je situacija prilično ozbiljna.
"Bio sam iznenađen. U klubi mu ništa nisu rekli".

Španski reprezentativac od 8.000.000 evra završio karijeru sa 27 godina: Neću da ostanem invalid!

Ubrzo su reči postale bespotrebne...
"Završim utakmicu, odem kući i legnem u krevet. Jedino sam to mogao. Van terena sam bio invalid. Sa vremenom sa morao da počnem da molim prijatelje da idu umesto mene i prodavnicu i kupuju mi hranu. Nisam imao život. Nisam mogao da izađem da prošetam. Nisam mogao ni da sedim duže od pola sata. Ustajao sam iz kreveta u tri ujutru da se istežem. Nikad mi u životu nije bilo toliko loše. Živiš život, a ne možeš ništa da radiš. I sve vreme igraš, pa misliš da će proći. Posle deset utakmica potražio sam rešenje".

U Minhenu pregledi kod eminentnog doktora Hans-Vilkhelma Miler-Volfarta, koji je decenijama, sve do one svađe sa Pepom Gvardiolom, brinuo o zdravlju fudbalera Bajerna.
"Čim je video rezultate uhvatio se za glavu i pitao me da li zaista igram. Rekao sam mu da živim noćnu moru. Da sam u isto vreme i fudbaler i invalid. Hteo je odmah da me operiše, ali klub je tražio sastanak. Direktor fudbala, trener, doktor, poptredsednik i ja. Tad sam im objasnio koliko je situacija ozbiljna i da mogu da ostanem paralizovan ako nastavim da igram. I opet su tražili da operaciju odložim do Božića. Odbio sam i odmah otišao pod nož. Nisam mogao da hodam".

Psihički problemi su se naravno nadovezali u takvoj situaciji...
"Padao sam u depresiju. Bio sam kao bogalj. Tražio sam od kluba tri nedelje slobodno da se resetujem, uzeo sam ranac i krenuo da po Evropi obilazim najbolje specijaliste".

Sam je plaćao. Doktora Juventusa, pa osteopatu u Holandiji, tri neurohiruga... Trvdi da lekarski tim Borusije nije na nivou vrhunskih klubova.
"Pritom, po nemačkim zakonima ako je igrač povređen više od šest nedelja klub mu plaća samo 20 odsto od plate. Tu je i osiguranje... I na sve to oni se ponude da mi plate samo 30 odsto terapija. Kad su mi bili najpotrebniji izdali su me. Osećao sam se kao da su me ostavili da iskrvarim u bolovima",

Zbog takvog ponašanja Borusije Domingez je i izašao u javnost. Na takav potez se odlučio kada je postalo neizdrživo. Tek kasnije su i u Menhengladbahu priznali da “možda nisu dovoljno ozbiljno shvatili situaciju“.
"Svi mi imamo mane i grešimo, ali niko mi se nije ni izvinio... Mislim da u Španiji ovo ne bi moglo da mi se desi. Atletiko mi sigurno ne bi dozvolio da igram u ovakvim okolnostima. Ovo što sam iskusio u Nemačkoj... Tako se ne postupa prema čoveku".

Zbog sveta toga Domingez sa 27 godina u penziji.
"Nije bilo lako doneti takvu odluku, ali u vreme kada sam imao te probleme najmanje sam razmišljao o fudbalu. Sanjao sam da samo da mogu da pojedem sladoled van kreveta".

Bol je i dalje tu, ali je manji.

(FOTO: Action Images)