Suština fudbala iz prve ruke: Vengerovo milosrđe i Kalstromov nervni slom u 15-minutnom snu (VIDEO)

Teško da je Kim Kalstrom igrač koga će se kroz koju deceniju sećati mnogi van njegove Švedske. Iako sada već 33-godišnji vezista iza sebe ima vrhunsku karijeru. Titule prvaka u Švedskoj, Francuskoj sa Olimpikom iz Liona, razne kup trofeje, individualna priznanja… I njegov "sveti gral". Ne finale, ne trofej, nego polufinale FA kupa sa Arsenalom.

I tu dolazimo do poente ove priče. Retko ko bi i pomislio da će baš tih pet meseci u Londonu u Kalstromovom sećanju ostati zapamćeni kao vrhunac karijere. Posebno zbog toga što je u tom periodu samo jednom u Premijer ligi bio u startnih 11 Tobdžija.

Ali da vratimo film malo unazad. Poslednje dana januarskog prelaznog roka 2014. godine… Moskva.
"Zove me menadžer Rodžer Ljung (osvajač bronzane medalje na Mundijalu 1994. godine). I pita: Da li bi na pozajmicu u Premijer ligu? Odgovaram: Ne! Pita me: Da li bi na pozajmicu u Arsenal? Kao iz top: DA!!, prisetio se Kalstrom u emotivnom obraćanju na jednom švedskom radiju.

Obraćanju od kojeg će se istinski navijači Arsenala naježiti. Ali otom-potom. Nije sve bilo med i mleko…
"Bio je poslednji dan prelaznog rok, glasine su procurele, u trening centru puno navijača, novinara, uživo prenos na televiziji. Kad smo stigli na Hitrou (aerodrom) menjali smo kola da nas ne bi prepoznali. Svi su bili dobri prema meni, dobio sam broj 29, otišao na obavezne lekarske preglede. Čekam rezultate u kantini, obučen u klupsku civilku, pričam sa pojedinim igračima jer ih znam iz Francuske. Oni krenuli na trening…"

I tu sve kreće po zlu. Doktor se vraća, odmah odlazak na rendgen, nešto ne valja, ekspresan povratk u trening centar, Kalstrom sa snimkom ispred lekara, sportskog direktora i - Arsenala Vengera.
"Već skoro 20 godina je vodio klub čeličnom pesnicom, iako se nije isticao", bili su prvi Kalstromovi utisci.

Lekar počinje da priča, traži najblaži način da to saopšti fudbaleru. Ali istina je bolna. Kalstromov problem sa leđima potrajaće još najmanje četiri do šest nedelja.
"Pravim se da sam OK, kažem: Razumem, ako si povređen - povređen si. U stvari sam besan kao đavo. U sobi tišina. Venger ništa nije rekao. Nije ni pogledao kolege dok su me obaveštali o problemu. Čekam nešto da kaže. On uzdahne: ‘Prelazni rok se zatvara za nekoliko sati, nemoguće je sad naći zamenu. Ili te uzimam ja ili niko’. Svi ćute. Nikome nije rekao šta će... ‘Ostaćeš ovde, treniraćeš, oporavićeš se. Igraćeš kad budeš spreman’", smilovao se Venger.

Kalstrom je potpisao u poslednjem satu prelaznog roka. Dok u njegovom Spartaku svi spavaju. I kreću terapije. Šveđanin kaže da je trenirao kao lud. Zbližio se i sa Vengerom. Francuzu se valjda dopalo što bi, kad on uđe u teretanu, svi zanemeli, a samo Kalstrom nastavio da "pedala" bicikl. Krajem marta prvih 11 minuta protiv Svonsija.

I onda polufinale FA kupa protiv Vigana. Onaj deo o navijačima Arsenala koji bi morali da se naježe. Devet godina pre toga Tobdžije ništa nisu osvojile. Posle 90 minuta igre nerešeno. Kalstrom se ni ne nada da će zaigrati. Ali Aron Remzi ne može više. Sedam minuta pre kraja drugog produžetka Šveđanin je na terenu. Pre no što se osvestio sudija Majkl Oliver svira kraj. Odlučuju penali.

Da ne davimo previše. Ovo je najbolji deo.
"Jednostavan i brutalan način da se završi. Poznavanje igre, taktika, fizička sprema, sve je to sad besmisleno. Samo konfuzija, nervoza i osećaj da imaš priliku da nešto napraviš. Ili su žrtveni jarac ili si krunisani kralj. Čujem Vengera kako vice na Francuskom: ‘Kim, je l šutiraš penale?’ Kažem: Da, bilo bi mi drago. ‘Dobro, ti si drugi’.

Izgledam kao klinja dok prelazim teren sa loptom pod miškom. Začešljan na razdeljak, čist dres, crven, beli rukavi, zlatni top na grudima. Imam već preko 30 godina, ali se osećam kao u dečačkom snu. Polufinale engleskog FA kupa protiv Vigana, na tribinama Vemblija 82.000 ljudi, 50.000 navija za nas. Gladni su trofeja. Devet godina, previše za jedan od najvećih klubova na svetu. Čudnim spletom okolnosti i ja sam tu. Vrhunski klub, London. Postavljam loptu, pogledam golmana na kratko, već znam gde ću da šutnem. Trudim se da se ne smejem. To je taj trenutak. U središtu sam latinske izreke Viktoria Concordia Crescit. Moto kluba. Pobeda se rađa kroz harmoniju. Ne mogu da se suzdržim. Malo se nasmejem. Nisam sve skupa igrao pola sata za Arsenal, a sada šutiram penal kada se odlučuje. Petnaest minuta fudbalerovog života koji su promenili moju priču.

Na stadionu je tri puta više ljudi nego u mom rodnom gradu, Sandvikenu. Samo što ne prasnem u smeh. Opušten sam, možda srećan. Odmerim zalet, treba samo da je šutnem gore levo. Obično tako šutiram,  znam kako to da radim, radio sam to 1.000 puta, nema nervoze. Golman rano pada, suprotan ugao. Setim se osećaja kada sada gledam snimak na Jutjubu. Mira i radosti. Mada se svaki put iznenadim gde je lopta završila. Dole levo. Suprotno od onoga kako se ja sećam. Znam da sam hteo da šutiram levo visoko, ali sam mislio da sam na kraju šutnuo u desno. Posle smo pobedili i u finalu i na ulicama Londona nas je pozdravljalo 200.000 ljudi. Znam da je moj doprinos u 120 godina istoriji ovog kluba sićušan, ali za mene je bio vrhunac. Najvećih 15 minuta mog života. A ne sećam se ni kako se sve desilo?! Gde sam bio? U transu, šoku, delirijumu, komi, možda sam doživeo i nervni slom, nazovite to kako želite. Znam samo da to ne može da se objasni. To je sport, to je fudbal i zato ga volim. Dokle god taj penal ide u metu znam da se zaista i desilo".

Pogledajte pažljivo. Zaista mu se oteo smešak.

(FOTO: Action Images)