Stručnjak za povratak igrača u život

Na početku je „namestio odbranu“, na kraju napad, a u međuvremenu oživeo karijere petorice igrača.

Marku Nikoliću kapa dole za učinak u drugom delu 2016. godine. Od razvaljenog i psihički posrnulog tima napravio je onaj konkurentan za trofeje, „zategao“ defanzivu do statusa najčvršće u ligi (samo 13 primljenih golova), u poslednje vreme raspucali su se i ofanzivci i taman da ništa mimo toga nije uradio zaslužuje da mu čelnici Partizana čestitaju što ih je spasao bruke ka kojoj su klizili tvrdoglavim stavom da nema potrebe menjati Ivana Tomića posle sramotne eliminacije iz Evrope.

Uradio je znatno više od podataka u statističkim kolonama. Znaju to najbolje Marko Jevtović, Alen Stevanović, Gregor Balažic, Valeri Božinov i Uroš Đurđević, čije je karijere za tek nešto više od četiri meseca oživeo i(li) vratio na pravi fudbalski autoput. A bili su, svi zajedno, u slepoj ulici, pitanje je da li bi se iz nje izvukli da 4. avgusta uprava nije vratila šefa struka kog je u martu 2015. neobjašnjivo oterala.

Nikolić je neprestano isticao kako je pred njim veliki posao, što samo svedoči kakav rusvaj u svlačionici i terenu je zatekao kad je prihvatio ponudu da počne drugi mandat u Humskoj 1. Nije bilo igre, nije bilo golova, nije bilo akcija (publike, ruku na srce, i dalje nema, ali o tome drugom prilikom). Ničega. A onda je 39-godišnji strateg najpre povukao potez koji je imao za cilj dobijanje čvrstine na sredini terena i sprečavanja rivala da, kao na mečevima sa Zaglebjem i Napretkom, stvara šanse kad god poželi.

„Izmislio“ je Marko Nikolić - Marka Jevtovića. Poverio mu ulogu osigurača, upario sa Evertonom Luizom i od večitog derbija do danas nekadašnji vezista Novog Pazara na svakoj utakmici uradi onaj prvalj deo posla koji malo ko vidi, ali koji struka izuzetno ceni. Istog tog Jevtovića samo dva meseca ranije Ivan Tomić nije video „ni na mapi“, držao ga je po strani i terao da na prijateljskim utakmicama igra štopera. E sad: nije Jevtović sila od igrača za kojeg se otimaju evropski velikani, ali je Partizanu završio posao i sam sebi podigao cenu na tržištu. Da nije bilo Nikolića napustio bi klub bez obeštećenja (ako bi ga uopšte neko kupio), a danas vredi daleko više od 100.000 evra uloženih u njegov transfer iz Novog Pazara.

Slično važi i za Alena Stevanovića. Njegova karijera našla se na nizbrdici posle odluke Ivana Tomića da ne bude čak ni u protokolu tri od četiri utakmice na početku sezone. Uprava ga je već projektovala za transfer. Čak se priča da su se pojedini rukovodioci hvatali za glavu kad im je Marko Nikolić rekao da vidi nekadašnjeg reprezenatativca u rotaciji, govorili mu „nije to to“, međutim, jesenji deo sezone doveo je to toga da nekadašnji fudbaler Torina osigura mesto uz desnu aut liniju i oduševi saigrače od kojih mnogi danas govore da im je bitniji za igru od, na primer, Leonarda.  Od meča sa Voždovcem, u 12. kolu, na kome je prvi put bio starter, do onog sa Javorom, na kome se povredio, Alen Stevanović je počeo svaku utakmicu, ali njegove brojke (dve asistencije, jedan gol) nisu dovoljan prikaz onoga što je stvarno doneo Partizanu na terenu.

Nikolić je na scenu vratio i Gregora Balažica. Posle oporavka od povrede prednjih ukrštenih ligamenata, Slovenac se preporučio Tomiću tokom pripremnog perioda, čak ga je ovaj uigravao u startnih 11, onda kad je počela sezona sklonio i morao je da čeka sve do dolaska novog trenera da bi zaigrao. Bio je korektan. U nekim utakmicama, kao na primer na večitom derbiju, vrlo dobro sarađivao sa Nikolom Milenkovićem i revitalizovao karijeru. Jedina nevolja za Partizan je što to neće naplatiti, pošto je Balažicu istekao ugovor i Topčidersko brdo je pre nekoliko dana napustio bez obeštećenja.

Još dvojica fudbalera Parnog valjka ozarenih lica su dočekala imenovanje Marka Nikolića i koliko im prija saradnja sa njim pokazali što maltene u svakoj izjavi za medije ističu uticaj trenera i hvale njegov stil igre. Prvi je Valeri Božinov, koji jeste u finišu jeseni imao nekoliko promašenih zicera, međutim, valja podsetiti da je jedini pogađao u onom delu sezone kad je Nikolić tek seo na klupu. A Tomić ga, na primer, nije ni vodio na revanš u Poljsku. Na kraju po pet golova i asistencija nije ni toliko loše za momka koji ima 30 godina.

Drugi je Uroš Đurđević, odlučan da prihvati drugi poziv iz Humske 1 (leta 2015. hteo ga Zoran Milinković) samo zato što je s druge strane žice bio trener čiju metologiju je spoznao u Radu. I vratio mu je, postigavši čak 11 golova na 15 utakmica, što mu je, izuzimajući mladi tim Vitesea, najbolji učinak u karijeri. Ona sama je bila obavijena neizvesnošću posle raskida ugovora sa Palermom i propalih pregovora sa Crvenom zvezdom.

Kod Marka Nikolića šansu da brani dobio je Filip Klajić, s tim da se od njega tek očekuje da pokaže da je golman za Partizan, čak je i zaboravljeni Lazar Ćirković odigrao jednu prijateljsku utakmicu, ali s druge strane - koliko god bio dobar o „opravljanju“ pojedinih karijera - ima kritičara koji mogu, s pravom, da pitaju Partizanovog trenera:
„Gde su...?“

Na primer: golman Nemanja Stevanović doveden iz Čukaričkog. Talentiovani vezista Uroš Damjanović vraćen sa pozajmice iz Sinđelića. Ili, isto tako, zašto je usporen razvoj Miroslava Bogosavca, projekat zvani „Dušan Vlahović“, kao i šta se desilo sa Nemanjom Mihajlovićem.

Umesto reči kako ne može 15 igrača istovremeno na teren, Marko Nikolić će najboklji odgovor ponuditi ako na proleće, osim jurnjave za Crvenom zvezdom, nastavi da se bavi i oživljavanjem pojedinih karijera. Ide mu od ruke.

(FOTO: Star sport, MN Press)