Slobodan Krčmarević: Trebalo je da se ugledam na Crnogorce...

Shvatio sam da sam postao igrač kada...
"Onda kada sam shvatio sudbinsku povezanost s Partizanom. Rođen sam na dan jedne junske međunarodne prijateljske utakmice čuvenih Partizanovih „beba“, u klubu iz Humske napravio sam prve fudbalske korake, prošao sve njegove selekcije, igrao za prvi tim u najtalentovanijoj generaciji crno-belih posle legendarnih finalista Kupa šampiona iz 1966, vratio se na Topčidersko brdo posle epizode u OFK Beogradu, odatle otišao u reprezentaciju... Ako me pitate za trenutak kada sam postao svestan da, kao najbolji među vršnjacima, donosim prevagu na terenu, onda je to proglašavanje za igrača turnira u Nici. Bilo mi je 16 i po godina. Trenirali su me čuveni Gica Damjanović i Florijan Matekalo."

Najponosniji u karijeri sam bio...
"Prvo kada sam 1991. debijem za seniorsku ekipu Partizana ispunio svoj dečački san. Onda kada me je – smatram najbolji trener svih vremena s ovih prostora – Ivica Osim 1992. pozvao za Evropsko prvenstvo u Švedskoj. Zbog prokletog embarga nismo otišli na takmičenje, ali se i danas ponosim što me je Švaba uvrstio među tada već velike asove poput Piksija Stojkovića, Peđe Mijatovića, Deje Savićevića..."

Hteo sam da ostavim fudbal kada...
"Neću reći da nisam krizirao kao igrač, ali nikada nisam ozbiljno pomišljao da batalim fudbal. Ta mi se ideja samo kao treneru vrzmala po glavi. Drugačija je to rabota, mnogo kompleksnija, odgovornija i stresnija. Kao igrač razmišljaš samo kako da se što bolje pripremiš i odigraš, a kada ti je radno mesto uz aut-liniju moraš da vodiš brigu o celom timu, kontrolišeš situaciju na relaciji trener – uprava, navijači, novinari... Još ako imaš sopstveno klupsko rukovodstvo ili rođeni Savez protiv sebe, onda je pritisak dupliran."

Nikome još nisam rekao, ali...
"U revanšu sa Sportingom iz Hihona, zbog embarga igranom u Istanbulu umesto u Beogradu, priredio sam nedopustivu neprijatnost velikom stručnjaku i ljudini Osimu. Posle poraza u prvom meču od 0:2 očekivao sam da igramo ofanzivnije, a ja, kao napadački orjentisan veznjak u super formi, dobijem šansu od prvog minuta. Nije se desilo ni jedno na drugo, pa sam posle nule na poluvremenu, kada me je šef poslao na zagrevavanje, trčao pun jeda i inata. Čak i takav sam promenio odnos snaga na terenu, namestio gol Mijalkoviću, potom se i sam upisao u strelce. Utakmica je, ipak, otišla u produžetke. Pre toga smo održali sastanak na kojem je trener tražio ostalima „dajte loptu Krčmi“. Ja onako nadobudan mu na to, pred svima, uzvratim sa: „Šefe, a sada vam je Krčma dobar da drži loptu“. Da meni to danas uradi neki igrač, momentalno bi dobio naredbu da skine dres, ali me je veliki pedagog, šmeker i psiholog s Grbavice samo pogledao i ne osvrćući se na to nastavio da priča. Nažalost, nismo više iskoristili nijednu od brojnih gol šansi, pa su Španci s penala otišli dalje."

Jedino žalim što...
"Za mene je lamentiranje nad prošlošću, u stilu „šta bi bilo kad bi bilo“, čisto  gubljenje vremena i energije. Potpuno je besmisleno i bespotrebno vraćati se na ono što je prošlo. Živim u sadašnjosti i mislim samo o budućnosti."

Da sam mogao da promenim nešto u igri, promenio bih...
"Da mi je kao mladom momku bilo ove pameti sigurno bih se više posvetio šutu desnom nogom. Umesto što sam se previše oslanjao na levicu. Tako bih bio kompletniji fudbaler, raznovrsnijeg udarca i još veće efikasnosti. Zbog toga kao trener tražim igračima da neprestano rade na sebi, najviše na nedostacima."

Da mogu da vratim vreme...
"Sigurno bih bio drčniji. Čak bezobrazan, naravno u granicama normale. Ugledao bih se na momke koji su u Partizan stizali sa strane, naročito Crnogorce, jer su na razne načine gurali sebe u prvi plan. Dok sam ja, drugačije vaspitano beogradsko dete, živeo u ubeđenju da su kvalitet i rad dovoljni za uspeh. Pokušavam da tu svoju zabludu ispravim sa sinom, takođe fudbalerom."

Četiri reči koje govore sve o meni...
"Svaki posao radim posvećeno i strastveno. Nekada sam previše tvrdoglav i istrajavam na principima i odlukama, a jedini naš novinar koji je pitan za mišljenje u izborima najboljih evropskih igrača „Frans fudbala“, Jovica Veličković, umeo je da kaže da mi fali diplomatije u ophođenju s ljudima. Šta ću kada pričam samo ono što mislim, bez uvijanja i kalkulacija."

(FOTO: MN press)