Prokletstvo dugo 60 godina; Ili zbog čega Dijego Kosta nije trebalo da igra za Španiju

Što bi rekao Visente del Boske: "Nisam sada raspoložen za neke analize, pričaćemo o svemu kroz mesec dana". I u pravu je čovek, čitava večnost je sada pred Špancima da dobro izanaliziraju debakl koji im se dogodio na Svetskom šampionatu u Brazilu. Da li će da menjaju selektora, ili možda da podmlađuju ekipu - što predlaže Iker Kasiljas - to je sada na njima, mi se time nećemo baviti. Ono što je nama interesantno je jedan drugi aspekt: Dijego Kosta, i da li je on trebalo da bude pozvan u reprezentaciju?

Ne, naravno da nisu sporni igrački kvaliteti napadača Atletiko Madrida niti bilo šta slično, već zla kob stranaca, a koja više od 60 godina prati Furiju.

O čemu se zapravo radi? 

Reprezentacija Španije je kroz čitavu istoriju gotovo redovno u svojim redovima imala naturalizovane igrače. Bilo je tu i velikih zvezda, bilo je i onih manje poznatih fudbalera, ali kada god bi se neko od njih našao u timu na velikim takmičenjima (pre svega svetskim šampionatima), ekipa sa Pirineja doživela bi pravi debakl.

Prvi veliki as koji je uzeo špansko državljanstvo bio je Mađar iz Budimpešte Laslo Kubala. To se dogodilo još 1953. Igrajući deset godina za Barselonu stekao je veliku slavu, pa ga je selektor Pedro Eskartin uvrstio u nacionalni tim tokom kvalifikacija za Mundijal u Švajcarskoj. I tako je sve počelo. Na prethodna dva Mundijala na kojima je učestvovala Španija je bila u četvrtfinalu, odnosno polufinalu, a sa velikim asom u ekipi kakav je bio Kubala nije uspela ni da se kvalifikuje za Svetski kup 1954. 

Sjajni Mađar imao je blistavu epizodu u dresu Furije, igrao je sve do 1961, zabeležio 19 nastupa (u to vreme bilo mnogo manje utakmica nego danas) i postigao 11 pogodaka, ali to nije pomoglo - prokletstvo je počelo. Španci preskaču i narednu svetsku fudbalsku smotru u Švedskoj. U tom novom kvalifikacionom ciklusu sada je već učestvovao još jedan nenadmašni as - Argentinac Alfredo Di Stefano. I prva zvezda Reala igra odlično u dresu sa nacionalnim grbom (31 utakmica - 23 gola), ali rezultata nema... Poslednji stranac koji se u tom talasu priključuje reprezentaciji je Urugvajac Hoze Santamarija, a onda uoči novog velikog takmičenja dres Furije oblači i vliki Major - Ferenc Puškaš! Na red dolazi Svetsko prvenstvo u Čileu 1962. Španci pojačani fantastičnom četvorkom odlaze u Santijago kao jedni od glavnih favorita, a vraćaju se kao pokisli - poslednje mesto u grupi i raspad sistema na svim nivoima u fudbalskom savezu. 

Sledi velika čistka u ekipi, veterani odlaze u zasluženu penziju, u tim uskaču neki novi klinci, mladi asovi. I svi su Španci. Pogađate, na Evropskom šampionatu 1964, na kome je bila domaćin, Španija trijumfuje i stiže do svoje prve velike titule. Koliko će na drugu čekati znate i sami.

Sedamdesete godine ponovo su obeležene silnim "transferima", ovoga puta igrača sumnjivog kvaliteta koji neće ostaviti nikakav pečat u reprezentaciji, samo će učiniti da se ono prokletstvo ponovo "aktivira". Španija ponovo preskače dva Mundijala zaredom - Meksiko 1970. i Nemačku 1974. Na ovo potonje Jugoslavija ih je sprečila da odu.

U narednoj decenije uslediće zatišje. Stranac i dalje ima - uglavnom marginalaca - Španci su na svakom Svetskom kupu, ali sve veće od četvrtfinala za njih je misaona imenica. Posebno loše prolaze 1998. kada su ispali u grupi. Tada, doduše, Klemente nije želeo da u Francusku povede Argentinca Picija, ali mu je ovaj redovno davao golove u kvalifikacijama i na prijateljskim utakmicama. Eto, to može da bude jedan od retkih izuzetaka...

I da privodimo priču kraju.

Prokletstvo je na neki način, samo donekle, prekinuto (doduše na EP) 2008. godine, kada je Luis Aragones i pored toga što je u tim uvrstio Brazilca Markosa Senu uspeo da dođe do druge titule prvaka Evrope, ali to nije bio Svetski kup (sa njim 2006. stigli samo do osmine finala, bez njega 2010. postali prvi put u istoriji svetski prvaci), a ni Sena ne spada u grupu onih prethodno navedenih fudbalera, dovođenih kao top zvezde, kao vrhunski igrači koji će napraviti razliku i Španiji doneti nešto što će napraviti razliku. 

E, Dijego Kosta je baš to trebalo da predstavlja! Kao Kubala 1954, kao Di Steafno 1958, kao Puškaš 1962. A šta se dogodilo? Španija je doživela totalni fijasko, koji se verovatno ne može meriti ni sa jednim prethodno navedenim. I naravno da Brazilac nije kriv. Štaviše, postao žrtveno jagnje. Njegovi su ga izviždali, zamrzeli, a svoju "novu naciju" nije uspeo da ubedi da je zaslužio da se na Mundijalu nađe pre Ljorentea, Soldada ili Negreda. Ovo sad s patriotske strane gledano...

Na kraju, ni Del Boske nije uradio "domaći zadatak", ali naravno da ni on čovek nije kriv. Znao je sigurno za sve te tragedije iz prošlosti, pa opet, verovao je u sadašnjost. U moć svog tima koja je trebalo da bude još veća uvođenjem u tim takvog golgetera kakav je Kosta. 

I neka bude da je sve ovo slučajnost - po četvrti put?! Naravučenije bi bez problema ipak moglo da bude da se s ovakvim stvarima ne treba igrati. Čudo su ta prokletstva, u fudbalu posebno. Znate već šta se dešava s Benfikom...   

(foto: Action Images)