Projekat EvroCedevita

Prošlosezonska smena Crvene zvezde sa trona izazvala je lančanu reakciju u krugu nosilaca Jadranske lige i lavinu uzročno-posledičnih dešavanja na transfer pijaci.

Budućnost je sastavila nikad jači tim za Evroligu i odbranu titule, Partizan je krenuo putem ozdravljenja i roster kojim raspolaže Nenad Čanak deluje zanimljivo, Crvena zvezda pokušava da se otarasi duhova prošlosti i u fazi je nove rekonstrukcije, dok je Cedevita odlučila da potpuno razradi model sa dva odvojena tima i stručna štaba, što je za košarkaške prilike u nekadašnjoj Jugoslaviji i dalje pravi luksuz.

Upravo je hrvatski šampion poslednjih dana izazvao najviše pažnje na košarkaškom nebu ovog dela Evrope. Gotovo atipično za Cedevitu, sastav je kompletiran tačno 1. avgusta. Potpisano je veliko trenersko ime u liku Sita Alonsa, a dovedeno je čak osam inostranih pojačanja: Džastin Kobs, Džoš Maget, Vitor Benite, Džejms Bel, Eldžin Kuk, Pablo Agilar, Augusto Lima i Tajler Vajdmen. Potpisani su srebrni reprezentativci u konkurenciji do 20 godina Toni Perković i Antonio Jordano, te Cibonin dvojac Domagoj Bošnjak i Andrija Ćorić, ali i Toni Vitali iz Šibenika, dok su ugovori produženi sa Filipom Krušlinom, Karlom Žganecom i Andrijom Stipanovićem.

Kakva je Cedevitina ideja? Sama odluka da praktično dva odvojena tima podele obaveze u novoj sezoni prilično je skupa. U svakom smislu. Cedevita će, bar na papiru, imati prvi i razvojni tim i ukupno dvadeset i jednog igrača na raspolaganju.

Krenimo redom.

STRUČNI ŠTAB

Prvi tim vodiće španski stručnjak Sito Alonso i njegov fokus biće na što boljem plasmanu u Evrokupu i, što je mnogo važnije - osvajanju Jadranske lige. Javna je tajna da je Sito Alonso bio ponuđen Crvenoj zvezdi uoči rastanka sa Dušanom Alimpijevićem. Do saradnje nije došlo zbog strogog pravilnika Košarkaškog saveza Srbije, kojim se onemogućava klubu da angažuje stranog trenera bez određenog broja trofeja u svojoj biografiji. Nedugo zatim Alonso je postavljen za novog šefa stručnog štaba Cedevite, gde je potpisao trogodišnji ugovor.

Alonso je u poslednje četiri godine vodio tri velika španska kluba - Bilbao, Baskoniju i Barselonu. U Bilbau je dobro počeo, stigao do četvrtog mesta u ligaškom delu ACB, ali je već u četvrtfinalu poražen od Valensije. Posle dobrih rezultata dobio je produžetak ugovora na pet godina. Isti je bio raskinut već posle druge sezone, koja nije bila tako dobra. Tek deseto mesto na tabeli, što je tada bila svojevrsna najava sunovrata kluba iz Baskije.

Alonso je otišao u komšijsku Baskoniju, gde se zadržao samo jednu godinu. Prvi deo sezone u ACB završio je na drugom mestu (23-9), klubu je obezbedio novi plej-of Evrolige, gde je počišćen od CSKA, i polufinale Kupa kralja. Do borbe za titulu u ACB Baskonija nije stigla pošto se u polufinalu opet isprečila Valensija, kasniji šampion. Uprkos solidnoj godini, saradnja nije nastavljena. Na novi angažman nije dugo čekao, pošto je stigao poziv Barselone. Iako je rad u Blaugrani trebalo da bude vrhunac četvorogodišnjeg ciklusa, Alonso će ostati upamćen kao trener s najlošijim rezultatima u klupskim razmerama. Smenjen je 5. februara posle teškog poraza od, ironije li, Baskonije. Na terenu ništa nije išlo kako treba i frustracije su se osećale gotovo puna dva meseca pre otkaza. U Evroligi je zabeležio skor 7-14, dok je u ACB imao 12-7. Daleko od očekivanog, posebno jer je Barselona u njemu svojevremeno videla trenera s kojim će realizovati dugoročne planove.

Šta će doneti Cedeviti? Višegodišnje iskustvo rada u najjačoj evropskoj ligi, takmičarski duh, i prepoznatljivu energiju kraj aut-linije. Insistira na brzoj igri, ali će u odnosu na svoje prethodnike pokušati da posloži redove i „ukroti“ divlju košarku kakva se igrala donedavno u Zagrebu. Alonso važi za trenera modernih ideja, koji voli da umeša svoje prste i u rad sa mladim, talentovanim igračima. Radio je kao selektor mlađih kategorija Španije, a 2013. godine je sa selekcijom do 20 godina osvojio evropsku bronzu u Estoniji. To se, doduše, kosi sa izgledom tima za koji će biti zadužen, ali ne treba se iznenaditi ako bude pomno pratio razvoj mladih igrača iz ostalih selekcija.

Ali, pitanje je da li i trener takvih karakteristika i solidnog radnog CV može da bude garant uspeha? Istina je da Alonso i dalje nije osvojio ništa na klupskom nivou i da su mu projekti u Bilbau, Baskoniji i Barseloni - propali. Cedevita je, opet, u njemu videla potencijal za prilike regionalne košarke i nekog ko bi na Velesajam mogao da donese toliko čekanu jadransku titulu.

Alonsovi bliski saradnici biće novopostavljeni tandem Teo Čizmić - Ivan Perinčić, dok će za kondiciju biti zadužen Slaven Hlupić.

Razvojnom ekipom komandovaće Slaven Rimac, prošlosezonski pomoćnik Jurija Zdovca na klupi Cedevite i čovek koji je Ciboni 2014. godine podario gotovo senzacionalnu titulu regionalnog šampiona. Odbrana pehara u domaćem prvenstvu biće njegov glavni cilj, zajedno sa razvojem talentovanih igrača. Na tom putu desna ruka biće mu Ivan Kapov, uz kondicionog trenera Mata Pasarića.

Na kraju, treba pomenuti i da se u Cedeviti razmišlja da evropske utakmice igra u Varaždinu, pošto Cibona i grad Zagreb ne daju Draženov dom, dok je Dom sportova premali. 

ROSTER

Odluka da se do detalja eksploatiše model sa dva tima potpuno je logična, gledajući iz ugla Cedevitinih obaveza na tri fronta (ABA liga, Evrokup, domaće prvenstvo + Kup Hrvatske). Jer, podsetimo, Jure Zdovc je prošle sezone praktično jedan isti sastav „vukao“ kroz sve izazove. I mašina se raspala do februara, odnosno uoči najvažnijih borbi. Pre njega je Veljko Mršić otvorio priču sa dva rostera, gde je deo tima igrao domaće prvenstvo, deo ostala takmičenja, a deo stalno bio pomeran iz jednog u drugi roster. To, jasno je, nije bilo ni delom razrađena ideja kao sada.

Pitanje sastava otvorilo je ozbiljnu diskusiju. Najviše zbog činjenice da je poverenje ukazano osmorici inostranih košarkaša i da startna petorka gotovo izvesno neće imati nijednog domaćeg igrača! Ideja je da se se Situ Alonsu na raspolaganje stave sedmorica legionara, dok će Tajler Vajldmen prevashodno biti posvećen izazovima u hrvatskom prvenstvu. S vremena na vreme neko od stranaca trebalo bi da bude nakratko prekomandovan i u drugi tim, dok su Domagoj Bošnjak i Toni Katić već označeni kao igrači koji će „žonglirati“ između dva rostera. Teoretski, razvojni tim bi do početka sezone mogao da angažuje još neko pojačanje, ali se o tome zasad ne razmišlja.

Šta je sa prvim timom? Sve je na strancima! Ideja da se Cedevita gradi na temeljima kvalitetnih domaćih igrača odavno je počela da se gasi, a sada je uloga manjinskog, hrvatskog dela ekipe dovedena na margine. Žganec i Stipanović će se boriti za svaki minut koji ne bude uzeo Lima, Ramljak i Krušlin su prošli sito i rešeto u hrvatskoj košarci, ali nikada nisu pokazali da su dovoljno dobri da iznesu zahtevnije uloge, delom i zbog problema s povredama, i zato će gledati u leđa Belu i Beniteu. Katić će izvesno najviše biti posvećen zadacima u domaćem takmičenju, mada je njegova priča zaista čudna. Njegov ugovor je prvobitno bio rastući, što je značilo da bi mu plata rasla s godinama, ali je njegova uloga vremenom opadala do toga da je postao tek treći plejmejker...

A stranci? Suštinski, Cedevita nema igrača koji se posebno izdvaja. Poput Tejlora Ročestija u Crvenoj zvezdi prošle sezone, ili što bi to teoretski trebalo da bude Edvin Džekson u Budućnosti. Gotovo svaka pozicija na terenu ima po dvojicu igrača istih ili sličnih kvaliteta, sa određenim iskustvom, što bi suštinski trebalo da bude garant podizanja lestvice na stepenik više. Takva je bila ideja vodećeg čoveka kluba Emila Tedeskog kada je precrtao sve dosadašnje planove i izneo nacrte novog projekta. Zbog toga se neuspeh neće tolerisati. Niti Cedevita sada, realno, ima pravo na neuspeh.

Vođe tima, bar na papiru, trebalo bi da budu Kobs - Bel - Agilar. Prvi zbog šuterskih kvaliteta, drugi zbog strogo defanzivnog pristupa, treći zbog bogatog igračkog iskustva.

Dugačkih ruku i dobre građe čak i za američke košarkaške standarde, Kobs je profesionalnu karijeru ipak gradio s ove strane Atlantika. Od Rige i Istanbula, preko Bajerna i Gravelina, do Le Mana, gde je prošle sezone bio prva zvezda, strelac i asistent sa blizu četrnaest poena, šest asistencija, ali i tri skoka i jednom ukradenom loptom. Le Man je odveo do titule francuskog šampiona.

Poznat kao rođak NBA superzvezde Rasela Vestbruka, Kobs se profilisao kao pik’n’rol igrač, solidnog prvog koraka i neko ko diktira visok tempo igre. To je ono što Alonsu dosta odgovara. Nije neki rasniji trojkaš, ali zna da pogodi šuteve iz driblinga i naskoka. Nije sebičan, zna da podeli dodavanje saigračima, najviše posle kvalitetnog pika i drži nizak procenat izgubljenih lopti u igri, mada je pokazao da se ne snalazi najbolje protiv strogo agresivnih odbrana.

Sam je solidan defanzivac koji često vrši pritisak na protivničke igrače i tako ih izbacuje iz ritma. Problem je što se dosad nije ozbiljnije pokazao na međunarodnom nivou, niti se posebno ističe nekim detaljem.

Džejms Bel je iza sebe ostavio sezonu u kojoj je postao osvajač Evrokupa sa Darušafakom i ima solidno iskustvo kao pokriće kvaliteta. Mada je imao utakmica kada je posebno zasijao, kao protiv Andore kada je ubacio 22 poena, ili Galatasaraja gde je imao 16 koševa, njegovi kvaliteti više su se odnosili na igru bez lopte. Zbog prisustva Skotija Vilbekina, nije bio prvi izbor u napadu, mada mu je prosek bio na blizu deset upućenih šuteva. Više je sreću okušavao za tri poena, gde se nije baš proslavio (24/82 - 29,3%) i vičan je srljanju s vremena na vreme. Mada, zna da se snađe u neposrednoj blizini koša.

Bel je atletsko krilo, snažnog tela i solidnih defanzivnih kvaliteta. Čvrst je protivnik i agresivnog mentalnog sklopa. Činjenica je da „luta“ između pozicija i da je negde između. Ali, vrlo je nesebičan i svojom energijom često podiže ekipu. Igrač takvog mentalnog sklopa potreban je svakoj ekipi. 

Što se Pabla Agilara tiče, momak koji je ponikao u madridskom Realu ušao je u zenit karijere, ali nije igrač evroligaških kvaliteta. Vrlo je iskusan, ima dobar košarkaški IQ, solidan u rotaciji, ali je odavno poznat kao igrač jedne dimenzije. Dakle, nema previše toga da ponudi u svom arsenalu. Prosečan je u reketu, zna da raširi protivničku odbranu i zapuca sa distance, ali nije posebno jak strelac. Solidan je u odbrani, ne preterano dobar protiv fizički jačih rivala, ali ga Serđo Skariolo jako ceni. I zbog toga je gotovo redovan u nacionalnom timu Španije. Nije ga bilo na Olimpijskim igrama 2016. i na Evrobasketu naredne godine, ali se ponovo vratio u tim tokom kvalifikacija za Mundobasket u Kini, gde je čak dobio ulogu jednog od kapitena.

Upravo zbog svog iskustva trebalo bi da bude Alonsova produžena ruka na terenu i neko ko bi mogao svojim uticajem da drži određeni kvalitet igre.

Važnije uloge trebalo bi da imaju i nekadašnji plejmejker Atlante Džoš Maget i Augusto Lima. Naravno, ukoliko se uklope u sistem. Maget je delom prošle sezone bio zamena Denisu Šrederu u ulozi organizatora igre Atlante, mada je odigrao samo 18 utakmica. Nije ostavio loš utisak, imao je prosečno po tri asistencije, ali jednostavno nije bio NBA kalibar. Dodavanje je kvalitet koji ga posebno ističe. Ima sasvim dobar pregled igre i često zna da privuče pažnju protivnika na sebe, a onda podeli loptu slobodnom strelcu za lake poene. Zbog svoje visine (185cm) nije preterano dobar u igri protiv viših čuvara i pametnijih defanzivaca, niti je fizički dovoljno jak da bi se u odbrani izborio s njima, ali se kao i Kobs dobro snalazi iz pik’n’rol igre. Opet, nije atraktivan strelac, što bi trebalo da bude Kobsov i posao Eldžina Kuka, ali je solidan igrač rotacije, bekap opcija definitivno, a možda ga Alonso bude koristio i kao prvog pleja. Videćemo.

Lima je dobro poznat košarkaškoj publici, ali njegova karijera ima brojne uspone i padove. Uglavnom padove. Iako je na papiru poslednje dve godine bio igrač Reala, išao je na pozajmice širom planete - od Turske, preko Litvanije, dok Kine. I nigde se nije dugo zadržao. Ovog leta Real je rešio da ga pusti niz vodu, pa je postao punopravni član Cedevite. Dobar je skakač, zna da koristi fizikalije i obe ruke u napadu pošto je prirodno levoruk, mada su ga roditelji naterali da koristi desnu ruku i na terenu i u svakodnevnom životu, ali mu nedostaje discipline u igri, što ga čini rizičnim igračem. Probao je da se izbori za NBA ugovor, zaigrao u Letnjoj ligi za Toronto, ali nije uspeo. Odmah je prihvatio ponudu Cedevite.

Dobra stvar za njega, ali i Cedevitu je dolazak još jednog Brazilca, Vitora Benitea, koji je igrao sa Limom u Mursiji i znaju se odlično. Njihova saradnja nije bila loša, ali videćemo kako će se Benite snaći u novim uslovima i da li će mu Alonso i Lima biti dovoljni da probije jezičku barijeru, mada nije loš šuter.

ZAKLJUČAK

Ako nas je hrvatski šampion godinama unazad nešto naučio, onda je to da ne treba trčati pred rudu i donositi zaključke naprečac. Cedevita dugo eksperimentiše sa raznim trenerima, filozofijama, igračima i dosadašnja iskustva se nisu pokazala kao dobra.

Nebrojano puta Cedevita je pokazala ozbiljne slabosti sistema, iako je finansijski možda i najzdravija sredina u nekadašnjoj Jugoslaviji. Retko kada Cedevita je sezonu počinjala i završavala u istom sastavu i neretko se dešavalo da se igrači menjaju i nekoliko puta tokom godine.

Dovoljno je setiti se svih neuspelih pokušaja Jasmina Repeše tokom dve godine, onda i eksperimenti Veljka Mršića i sve one rokade koje su se dešavale gotovo kao na traci, pa onda i Jurija Zdovca prošle godine. Doveden je bio kao trener koji bi trebalo da napravi razliku, ozbiljnog renomea, ali sastav nije bio ukomponovan za velika dela. Osim Džanana Muse i Demetrisa Nikolsa, skauting služba Cedevite napravila je velike greške. Prvo s Kevinom Marfijem, koji je otpušten u januaru i nije pokazao apsolutno ništa, a onda i pojačanjem iz druge kineske lige, Krisom Džonsonom.

Dakle, ekipa sa osam stranaca, koji mahom dosad nikada nisu igrali zajedno, niti dobar deo njih zna kako se donose trofeji, ne može da bude garancija uspeha. Uprkos tome što ih vodi cenjeni stranac s klupe. Loš rezultat u Evrokupu možda će se nekako i prihvatiti, pošto je konkurencija ozbiljno jaka, ali u regionalnom takmičenju - neće. Nikako. Zato ovo i nije projekat za budućnost, nego za „instant rezultat“.

Vredi istaći da ova Cedevita čak i nije toliko skuplja od nekih prethodnih koje smo viđali tokom godina, mada na papiru deluje možda i najozbiljnije. Ali, iako vlada većinsko mišljenje da ovaj tim izgleda pakleno - iskustva govore da treba sačekati sa donošenjem bilo kakvih zaključaka. Bar dok ne krenu one najvažnije utakmice. 

Cedevita, istina, ima nikad bolju priliku da se domogne titule u Jadranskoj ligi. Videćemo kako će se Budućnost snaći u novoj ulozi, branioca pehara i novajlije u Evroligi i može li to sistem podgoričkog kluba da iznese bez trzavica. Crvena zvezda je ponovo u fazi „rebildinga“ i sastav još nije kompletiran, iako se konture naziru. S Partizanom se takođe nikad ne zna. Po imenima tim i te kako može da pomrsi račune takmacima, ali pitanje je ima li dovoljno iskustva u tom timu za one najviše domete. 

Cedevita, opet, ima tim s pozamašnim iskustvom. Pojedinačnim. To je najvažnija reč. Sada ostaje da se vidi može li Sito Alonso prvo da pojedinačne kvalitete pretoči u timsku celinu i da li u rukama španskog stručnjaka ima dovoljno autoriteta da grupu individualaca „ukroti“ i predstavi publici košarku koja donosi uspeh...

TIM ZA EVROKUP I ABA LIGU

PLEJ: Džastin Kobs, Džoš Maget, Toni Katić
BEK ŠUTER: Vitor Benite, Filip Krušlin (Domagoj Bošnjak)
NISKO KRILO: Džejms Bel, Ivan Ramljak
VISOKO KRILO: Eldžin Kuk, Pablo Agilar
CENTAR: Andrija Stipanović, Augusto Lima, Karlo Žganec.

TIM ZA HRVATSKO PRVENSTVO

PLEJ: Toni Perković, Antonio Jordano (Toni Katić)
BEK ŠUTER: Domagoj Bošnjak, Mateo Vidović
NISKO KRILO: Darko Bajo, Andrija Ćorić
VISOKO KRILO: Toni Vitali
CENTAR: Lovro Buljević, Tajler Vajdmen

Piše: Nikola STOJKOVIĆ (nikolaS_sN)
Foto: Star Sport, KK Cedevita