Priča bez dekora: Od vozača taksija do profesora

Svi mu se dive, svuda mu poznaju ime, ali mnogi ne znaju njegovu istinitu priču. Selektor Kolumbije Hose Nestor Pekerman Krimen je zbog načina na koji njegova ekipa igra na Svetskom prvenstvu prigrabio sve moguće simpatije fudbalske javnosti, pa će bez obzira na konačan plasman njegov stil i učunak kolumbijske selekcije ostati zauvek urezani u memoriju iskrenih ljubitelja fudbala. Sada ga oslovljavaju sa "profesore", u novinama naslovi počinju sa "Don Hose...", ali mnogi ne znaju tužnu stranu njegove prošlosti.

Pekerman je u igračkim danima imao sve, veliki talenat, snažan karakter pobednika, ali ne i tu sreću da ostavi dubok trag na travnatoj površini. Rođen je u Vilja Domingezu, argentinskoj provinciji Entre Rios. Njegovi baba i deda bili su ukrajinski emigranti, koji su se nastanili u jevrejskim poljoprivrednim kolonijama Entre Riosa. Fudbalski talenat otkrio je u mlađim kategorijama Argentinos Juniorsa, za čiji prvi tim je i debitovao 1970. godine i za četiri sezone zabeležio 134 nastupa.

Sudbina ga je prvi put za kolumbijski fudbal vezala 1974. godine, prelaskom u slavni Independijetne Medeljin. Ipak, boravak u ovom gradu poznatom po narko ugašenom narko kartelu nije nimalo ostao u lepom sećanju za Hosea Pekermana, iako je tamo upoznao ženu svog života Matildu. Na kraju treće sezone doživeo je tešku povredu kolena, istu onu koja ga je zadesila i u 18. godini, što je značilo i definitivni kraj igračke karijere.

Tom povredom, ne samo da su bili slomljeni Pekermanovi dečački snovi, već je ubrzo bio primoran da traži alternativne poslove. Preselio se u Buenos Ajres i zaposlio kao taksi vozač, kako bi donekle mogao da obezbedi pristojan život sebi i porodici. Nije imao vremena za depresiju, jer je prva ćerkica Vanesa imala nepune dve godine, a supruga Matilda skromnu platu nastavnice u osnovnoj školi. Život u prestonici je pretio da postane previše surov.
"Proveo sam četiri godine u taksiju. Bol zbog preranog penzionisanja još je bio svež. Snovi su bili sklonjeni u drugi plan, morao sam da pomognem svojoj porodici da prevaziđe teška vremena. Zamišljao sam da bi jednog dana mogao da se vratim fudbalu, ali bilo mi je potrebno malo vremena za tugu", rekao je jednom prilikom Hose Pekerman.

Ipak, i pored izuzetnog teškog životnog perioda, Pekerman se nikada nije previše udaljio od svoje velike ljubavi - fudbala. Ubrzo je počeo da se bavi trenerskim poslom, vodeći mladi tim Čakarita Juniorsa, a zatim i punih 10 godina predvodeći mlade generacije svog Argentinos Juniorsa, nakon čega je dve sezone bio i trener mladog tima čileanskog Kolo-Kola. Njegov ubrzani razvoj ispratila je i nacionalna federacija Argentine, koja mu je 1994. godine pružila šansu da vodi tim do 20 godina, na šta je on uzvratio nezapamćenim uspesima. Pekerman je sa mladim timom Gaučosa tri puta uzastopno bio svetski šampion, čime je konačno, 2004. godime dobio šansu da vodi i seniorski tim.

Argentinu je odveo na Mundijal u Nemačku, tamo demolirao Srbiju i Crnu Goru, savladao Obalu Slonovače i remijem sa Holandijom obezbedio "lakšeg" rivala, Meksiko, kojeg je u osmini finala eliminisao tek nakon produžetaka. Sudbina ga je u četrvrfinalu odvela na snažnog domaćina, koji je do 80. minuta bio gotovo potučen, ali se vratio golom Miroslava Klosea i kasnije prošao na penale. Za argentinske medije to je bio neuspeh, pa se Profesor odmah nakon Mundijala povukao i tek nakon godinu dana pauze ponovo vratio trenerskom poslu. Karijeru je potpuno oživeo u Meksiku, gde je vodio Toluku i Tigres, ali se 2010. godine ponovo povukao u ilegalu i nije ga nigde bilo pune dve godine.

Mnogi smatraju da je Kolumbija do plasmana na Mundijal došla na furiozan način, donekle i jeste tako, ali tek nakon dolaska Hosea Pekermana. On je ovaj nacionalni tim preuzeo u  januaru 2012. godine, kada se nalazio u potpunom rasulu, razapet na sve strane od tamošnje javnosti. Postao je treći selektor Kolumbije u kvalifikacijama za Brazil. Već nakon pobede u prijateljskom meču sa Meksikom bilo je jasno da Argentinac zna šta radi, iako je posle meča u Peruu, uprkos trijumfu, bio kritikovan zbog načina na koji je igrala njegova ekipa. Negativni pritisak se dodatno proširio posle poraza od Ekvadora u gostima, ali je zatim usledila serija od četiri vezana trijumfa u kojoj su Falkao i drugovi pokazali veliki potencijal.

Konačno, Kolumbijci su remijem protiv Čilea (3:3) 11. oktobra prošle godine u Barankilji posle 16 godina čekanja i definitivno obezbedili plasman na Svetsko prvenstvo, iako su do 69. minuta gubili sa 3:0. Falkao je tada konačno mogao da stavi nacionalni orden na svoje grudi, a Profesor da kruniše vanserijsko znanje, koje je uostalom i pokazao u dosadašnjem toku Svetskog prvenstva.

(FOTO: Action images)