PREMOTAVANJE: Zlatna lopta - najveće nepravde u istoriji

Oduvek je izazivala kontroverze. I oduvek je predstavljala statusni simbol. Zlatna lopta – najznačajnije individualno priznanje otkako je fudbala, poslednjih godina počinje da gubi smisao. „Privatizovanje“ ove nekada grandiozne nagrade od strane Kristijana Ronalda i Lionela Mesija učinilo je da ponajbolji sinovi ove čudesne igre – konkurenti pomenutog dvojca ako ih uopšte ima – izgube interesovanje za nadmetanje.
“Baš me briga za to glupo sr..e! Mi smo svetski prvaci! Zabodite Zlatnu loptu u d..e”, odbrusio je Tomas Miler voditeljki koja ga je posle finala Svetskog prvenstva u Brazilu pitala da prokometariše odluku FIFA da za najboljeg igrača Mundijala proglasi Lea Mesija.

Ta Zlatna lopta nema nikakve veze s ovom koja je tema naše priče (Ballon d'Or), ali je potpuno verno oslikala farsu u koju se čuveni izbor „Frans fudbala“ pretvorio. Uz neizostavnu pomoć Svetske fudbalske organizacije (FIFA), naravno.     

Još pre sedam godina, svi su shvatili – takmičenje s najboljim izdancima modernog fudbala nije moguće. Šta je potrebno da se dogodi da Ronaldo i Mesi ne uđu u najuži izbor, barem među tri? Onaj treći, evo već skoro deceniju, služi samo da popuni broj. Da statira. Na glamuroznoj svečanosti (poslednjih godina u Cirihu) ne mora ni da se pojavljuje, jer mesecima unazad znamo za koga su blicevi rezervisani. Ako je išta valjalo u tom samostalnom izboru novinara – dok se FIFA nije nadmeno umešala i preuzela primat (u glasanje se uključili kapiteni i selektori) – onda je to bila neizvesnost koja je postojala i koja se odavno izgubila.   

Večita je dilema bila i ostaće: da li bi nagradu trebalo da dobije individualac koji je iskočio iz pobedničkog kolektiva – pravi pravcati šampion – ili neko ko je ispred tima stavio svoj sopstveni i neosporni kvalitet, statistički napravio više, ali neretko u isto vreme takvim činom ugrozio rezultat? Za takve podvige postoji Zlatna kopačka, zar ne?

„Frans fudbal“ je sve do početka novog milenijuma baš dobro balansirao između ove dve stvari. Grešaka je svakako bilo. I lobija, i nepotizma, i ko zna čega sve ne, ali je isto tako bilo i nepisanih pravila. Kompenzacija je čak izgledala simpatično...

Prvi izbor za Zlatnu loptu dogodio se 1956. godine. Laskavo priznanje dobio je legendarni engleski as Stenli Metjuz. Imao je 41 godinu (ubedljivo najstariji laureat) i bio daleko od najboljih igračkih dana. Bilo je jasno, Metjuz je nagrađen za sve što je do tada dao fudbalu. Odigraće ser Stenli od tada još devet sezona na vrhunskom nivou (Stouk i Blekpul su dva jedina kluba za koje je igrao), uzeo samo jedan trofej za 33 godine i postigao golova koliko Mesi za jednu sezonu, ali njegovu Zlatnu loptu niko nije dovodio u pitanje, iako je, konkretno te godine, oštećen gotovo svaki fudbaler Real Madrida koji je počinjao da hara Evropom. Alfredo di Stefano i Pako Hento pre svih. Di Stefanu je šteta nadoknađena, uzeće slavni Argentinac dve Zlatne lopte u naredne tri godine, ali će zbog toga ispaštati Ferenc Puškaš, po mnogima najveći evropski igrač koji nikada nije poneo ovo priznanje, mada ga je više puta zaslužio.

Možda najpre 1960, kada je u finalu Kupa šampiona protiv Ajntrahta iz Frankfurta postigao četiri gola. Sezone 1959/1960 i 1960/1961 završavao je sa 47, odnosno 42 gola ukupno. Te 1960. nagradu mu je ispred nosa oteo napadač Barselone Luis Suarez. Do dan-danas to će ostati jedina Zlatna lopta za nekog španskog fudbalera. Što se Henta tiče, bio je prvi veliki „sprinter“ evropskog fudbala, nešto poput Gereta Bejla danas. S Realom je uzeo šest titula prvaka Evrope i 12 šampionata Španije. Nikada nije bio ni blizu tog vrednog priznanja...

Sa samom igrom i prestižna nagrada je iz godine u godinu evoluirala. Dok je u neka davna vremena glavni reper bio rezultat nacionalnog tima, danas je to postalo gotovo potpuno nevažno. Tako se došlo do situacije da 2010. tek po drugi put Zlatnu loptu ne dobija član tima koji je osvojio titulu šampiona sveta. Naravno, računajući one koji su bili u konkurenciji, jer se sve do 1995. priznanje dodeljivalo isključivo igračima sa teritorije Evrope.

Prvi put to se zbilo 1974, kada je Johan Krojf pobedio Franca Bekenbauera. I dok je to donekle bila i logična odluka, s obzirom na činjenicu da je Holanđanin vodio Lale do finala, te da u šampionskoj Pancer diviziji niko nije toliko odskako, pre pet godina nije baš tako bilo. Mesijeva Argentina (laureat 2010) doživela je blamažu u Južnoj Africi (poraz od Nemačke 0:4 u četvrtfinalu), a omaleni golgeter Barselone nije postigao nijedan gol na prvenstvu?! S druge strane, Inijesta je postigao gol za šampionsku titulu Crvene furije u produžecima i iza sebe imao blistavu sezonu. Ćavi je takođe igrao božanstveno, a Vesli Snajder vodio Holanđane do same završnice SP i sa Interom uzeo triplu krunu – Kalčo, Kup Italije i Ligu šampiona. Ovaj poslednji nije završio ni među tri najbolja.

Ista stvar, po treći put u istoriji, dogodila se pre nekoliko dana. Svi oni silni Ronaldovi golovi (i pored užasnog SP u Brazilu) i Liga šampiona bili su jači od Nojerovih odbrana i pomeranja granice shvatanja uloge golmana u timu. Ali teško da će iko moći nešto da prigovori u ovom slučaju. Da bar nije bio u pitanju golman ili da je finale u Brazilu rešeno posle penala... Ali da premotamo unazad…

U Čileu 1962. Brazil je postao šampion. Garinča je igrao kao u transu i gotovo sam doneo titulu svojoj zemlji, ali nije bio u konkurenciji kao Južnoamerikanac. Trofej je slavodobitno podigao Jozef Masopust, poraženi u finalu. Četiri godine kasnije, kao ni u godinama između, dilema nije bilo. Bobi Čarlton kao prvak sveta, Lav Jašin, po mnogim mišljenjima kao najbolji golman ikada, Euzebio i čudesni Škot Denis Lou.

Godinu dana nakon Svetskog kupa u Engleskoj prvi put se pojavljuju govorkanja o kompenzaciji. Čarlton igra još jednu sezonu iz snova, u finalu Kupa šampiona postiže dva gola protiv Benfike i donosi prvu titulu prvaka Evrope Junajtedu, ali Zlatnu loptu podiže Florijan Albert. U ime svih onih magičnih Mađara koji je nisu dobili. Počevši od Puškaša, preko Zlatne glave Kočiša, Božika, Cibora, do golmana Grošiča, prvog inovatora među stativama. Da se razumemo, strašan je igrač bio Florijan Albert, ikona Ferencvaroša i poslednji velikan mađarskog fudbala, ali te godine bilo je boljih.    

Početak sedamdesetih doneo je prve kontroverze. Milan je 1969. uzeo Kup šampiona, a za najboljeg igrača Evrope proglašen je njegov as Đani Rivera. Često su Italijani umeli da pišu kako je to delo milanskog lobija. Na Sardiniji je fudbal od kojeg zastaje dah igrao Điđi Riva, „žrtva malog kluba“. Čitavu karijeru proveo je u svom Kaljariju i 1970. osvojio titulu prvaka države. Bilo je to čudo nad čudima. Kao kada bi se sada Đenova, Verona ili Sampdorija dokopale pehara u Kalču. Tokom te dve sezone iz snova Riva je postigao 41 gol u tada najjačoj ligi Evrope. Bilo je to vreme kada su cvetali katenaćo i dekadencija. Legendarni as sa Sardinije 1969. završio je drugi, iza Rivere, a godinu dana kasnije treći. Zlatnu loptu posle  SP u Meksiku podigao je Gerd Miler, pošto Pele nije bio u konkurenciji.  

Godine totalnog fudbala, logično, obeležili su Nemci i Holanđani. Tri „oskara“ za Krojfa i dva za Bekenbauera, prvog defanzivca kome je to pošlo za rukom. U tu priču nekako je 1975. upao i Oleg Blohin, najveća zvezda kijevskog Dinama. Tada se po prvi put moglo čuti da je jedna utakmica odlučila pobednika. Lobanovski je s Dinamom uzeo Kup kupova i u evropskom Superkupu pobedio šampiona Evrope – Bajern iz Minhena. Blohin je na tom susretu na Olimpijskom stadionu postigao fantastičan gol. U nekih desetak sekundi svoje solo akcije pokazao je sve potrebno da bi bio proglašen za najboljeg igrača Starog kontinenta. Prvo beg pored trojice Bavaraca po boku, pa onda ulaz u sredinu, nekoliko sjajnih driblinga i rutinska egzekucija. Kada se sve sabere, nanizao je osmoricu Nemaca. „Frans fudbal“ tada piše o nenadmašnom genijalcu s loptom, a u zatvorenim krugovima kolaju priče da Zlatna lopta ide u SSSR kako bi se napravio kakav-takav balans između istoka i zapada.

Slično je bilo i 1986. Maradona nije u konkurenciji, a u nedostatku boljih rešenja laureat je ponovo iz Sovjetskog Saveza – još jedan Dinamovac, Igor Belanov. Osamdesete pripadaju Mišelu Platiniju (tri puta zaredom osvajao Zlatnu loptu, 1983, 1984 i 1985) i baš u tom periodu događa se još jedna nepravda. Liverpul kao jedan od najvećih klubova na svetu dominira od kraja sedamdesetih, ali nema zvanično najboljeg igrača. Kralj Enfilda Keni Dalgliš dogurao je najviše do drugog mesta 1983, iako je uzeo čak tri Kupa šampiona i to u vreme kada klupski fudbal već polako počinje da preuzima primat u odnosu na reprezentativni. Uz Puškaša i Rivu, nepravdu prema Dalglišu mnogi smatraju za najveću.   

Početak devedesetih pamtićemo večno po onome što je učinjeno Dejanu Savićeviću. Na stranu titula šampiona Evrope sa Crvenom zvezdom. Primer da jedna utakmica može da odluči već smo imali u „slučaju Blohin“. I da Dejo nije onako nanizao kompletnu odbranu Drezdena, i da nije onako razbucao Šveđane u dresu Jugoslavije, i da nije dao onaj gol Bajernu u Minhenu ona veličanstvena partija na Teatru snova bila je dovoljna.

Zašto Genije nije dobio Zlatnu loptu 1991?
“Eh, zašto?! Zato što za razliku od Žan Pjera Papena iza sebe nisam imao jaku mašineriju, zvala se ona veliki klub, velika država ili velika nacija. U tom smislu te 1991. bili smo slabi, nikakvi. Zlatna lopta je tada bila sramota. To je 100 odsto bio dogovor Tapija (gazda Marselja, prim. aut.), Adidasa i francuskih novinara”, pričao je Savićević mnogo godina kasnije.    

Baš negde u to vreme FIFA je „shvatila“ značaj Zlatne lopte i organizovala sopstveno proglašenje. Od tada počinje nadmetanje sa „Frans fudbalom“ i čitava priča počinje da gubi smisao. Žoao Avelanž (tadašnji prvi čovek FIFA) preuzima ulogu „mirotvorca“ i „ispravlja greške“ novinara. Tako 1994. FIFA za najboljeg na svetu proglašava Romarija, a „Frans fudbal“ Hrista Stoičkova. Dve godine kasnije u izboru francuskog lista najbolji je Matijas Zamer, s druge strane Ronaldo, 2000. Figo, odnosno Zidan...

Jedan od poslednjih samostalnih izbora „Frans fudbala“, s kojim se mnogi nisu složili, dogodio se 2006. Italija je postala svetski prvak, trofej za najboljeg igrača poneo je član šampionskog tima (Fabio Kanavaro), međutim, utisak je da je to bila jedna od retkih situacija kada je konačno po drugi put u istoriji nagrađen mogao da bude golman – Điđi Bufon. Pogotovo što je finale odlučeno posle penal ruleta...

Otako su se FIFA i „Frans fudbal“ udružili (2010), a dva priznanja postala jedno – za najboljeg igrača sveta – priče o muljanju praktično je nemoguće izbeći. Sistem glasanja je promenjen, posle svakog proglašenja javljaju se selektori i kapiteni s primedbama da nisu glasali kako je FIFA predstavila, a odgovori iz Ciriha prilično su nemušti. O ponovnom prebrojavanju glasova ili većoj transparentnosti nema ni govora.

Negde baš u ovo vreme, pre dve godine, Frank Riberi postao je poslednja žrtva. Bajern je te 2012. uzeo sve, dao Barseloni sedam golova u dva meča polufinala Lige šampiona i sve to na krilima sjajnog Francuza. Sa zlatnom loptom u naručju, bez obzira na sve, po četvrti put uzastopno, slikao se Leo Mesi. Previše je golova te godine dao Argentinac, bio blizu magičnog broja od 100, ali za to mu je bila dovoljna i Zlatna kopačka.