PREMOTAVANJE: Veludo, umorni galeb

I te večeri Kaetano da Silva, umoran od života, tiho je ušetao u oronuli, prljavi bar na dokovima Rija. U tom zadimljenom baru niko ni sa kim nije razgovarao. Svako od tih ljudi imao je svoju muku. Govorili su isključivo očima. Samo je važno bilo imati dovoljno novca u džepu za sve te silne ture pića... Kaetano da Silva, u mladosti poznat i slavan kao Veludo, ni po čemu se nije razlikovao od ostalih gostiju. Svojih 40 i kusur kilograma teško je nosio. Njegov pogled kroz prozor te krčme jedva da seže do najbližih drvenih gatova. A nekada je sanjao galebove i maštao o njihovim visinama za sebe... Veluda u poznim tridesetim teše samo brodovi. Nema ni sadašnjosti ni budućnosti. Samo prošlost. Dok ispija jedan za drugim sveži zlatni rum, gleda ih satima kako pristaju, osluškuje grohot mornara, seća se mladosti - dana kada se i on smejao – a onda ih još tužniji nego što je bio ispraća na pučinu. 

I pre dvadesetak godina Veludo je navraćao u taj isti bircuz. Hromi, pogureni crnac, tada je bio visok, snažan i lepuškast momak. Lučki radnik. Od svoje 14. na leđima je nosio raznorazne smrdljive pakete, džakove kafe, voće. Zla sudbina potomaka robova carskog Brazila... Dirinčilo se dok je sunčeve svetlosti, od jutra do mraka. Od života malo toga. Samo snovi, ali bar je njih bilo na pretek. Okeani snova. I Veludo ih je imao dok je još bio samo obični Kaetano da Silva. Želeo je da postane reprezentativac. Da čuva gol Brazila na Mundijalu. 

Za vreme retkih i kratkih pauza u luci njegove kolege, vršnjaci, braća po boji kože, šutirali su mu sve i svašta. Najčešće su to bili kokosi. On se bacao kao ludak i hvatao ih. Padao, ustajao i tako svakog dana. Ruke su mu uvek bile krvave, ali nije mario. Bio je golman.
“Ja, crn i bez prebijene pare, igraću jednog dana za reprezentaciju”, gunđao je više sebi u bradu dok je u suton, onako baldisao, bez pogovora odrađivao poslednje ture. Natovaren i pretovaren. “Moraš da se odbraniš od sudbine. Ona nas uvek stigne. U tome smo prvaci do kraja sveta”. 

Radni dan završavao se uz poneko pivo, tu na pristaništu, pa sutradan sve iz početka.

Utovarivači u luci Rio de Žaneiro bili su slobodni samo nedeljom. Kaetano ni taj dan nije koristio za odmor. Nikako. Nedelja je bila dan za fudbal. Leđa pucaju, glava teška kao tuč, ali nema odustajanja. Harmonija je bila mali klub sa užasnim terenom. Posvuda kamenje, delovi razbijenog stakla i pikavci. Požrtvovan kao na redovnom radu, Kaetano da Silva nije prestajao da se baca. Dok je leteo, stavljao je sebi krila, zamišljao da je jedan od onih galebova Gvanabare... Dobro je znao u nedelju da će sutra osvanuti novi dan, po svemu drugačiji, sumoran i kad je najvedriji, pa ipak, od treninga nije odustajao. Govorili su da je toliko tvrdoglav da će napraviti karijeru. 

Dogodilo se da je mlađanog Kaetana, sa još nepunih 19, video Armando Markes. Budući fudbalski sudija kasnije će postati jedna od najkontroverznijih ličnosti u Brazilu, pošto je svojim greškama izrežirao nekoliko šampionata. Upamćen je i kao jedini čovek koji je isključio velikog Pelea. Jedni su ga mrzeli, drugi obožavali. Bio je zvezda u rangu fudbalera. Markes je u mladosti želeo da postane trener. Pimpovao je loptu iz čiste zabave i svakodnevno gledao po nekoliko utakmica. Tvrdio je da se talent prepoznaje na osnovu jednog jedinog poteza – jednog pasa, šuta, štikle, karakterističnog pokreta ili parade. Rukovodioci klubova iz kraja neobično su cenili njegove savete i preporuke.  

Armando Markes gledao je lokalnu utakmicu na igralištu Harmonije. Uveče je došao u onaj lučki bar i seo za Kaetanov sto...
“Odvešću te na probu u Fluminense! Treba da prestaneš s tim pasjim životom. Na ovom pristaništu za tebe nema budućnosti”. 

Tako i bi, samo što Kaetano da Silva nikada nije mogao da se odvoji od starog društva. Čak ni kada je počeo da živi svoj san. Postaće Kaetano veliki golman, postaće reprezentativac. Postaće poznat i popularan, ali i u danima najveće slave nekako je najviše uživao u noćima na pristaništu. Sa svojima...

Markes je zabrinuto posmatrao prvi Kaetanov trening na još nedovršenoj Marakani. Ređali su se šutevi Valdira, Bigodea, Didija, Tita, a novajliji na golu ispada gotovo svaka druga lopta. Na licu izrazi bola. Ruke skroz razbijene, pocepani žuljevi i krv. Urugvajac Ondino Vijera, tada prvi trener, već se spremao da mladog golmana pošalje kući, kada mu je legendarni napadač Preginjo skrenuo pažnju na ono što je video. Posle nekoliko dana odmora i oporavka Kaetano da Silva drugu šansu nije propustio i krajem 1949. postao je igrač velikog Fluminensea. 

Talenat je bio očigledan, a uz to, na svu onu urođenu golmansku ludost Kaetano je iza sebe imao brutalne treninge dok je još samo maštao da postane golman. Bio je odmeren, okretan i hrabar, sa rukama do kolena. Imao je dobru koordinaciju. Nije ga bilo strah da se baci u noge igraču u punom trku. Uostalom, šta je to u odnosu na hvatanje kokosa... Počeli su da ga zovu Veludo (na portugalskom somot, baršun) jer sve što je radio na terenu bilo je sa ukusom i merom. Elegantno. A to u ono vreme baš i nisu bile odlike crnih fudbalera, pogotovo ne golmana.

Veludo je u svojoj drugoj sezoni u Fluminenseu postao šampion Brazila. Branio je na svega nekoliko utakmica, ali navijači su ga obožavali zbog njegove jednostavnosti, zbog toga što nije znao da odbije čašu piva, zbog toga što je ostao onaj isti momak iz luke. Ponizan i običan. Stadion mu je klicao čak i kada nije bio na terenu, dok je sedeo na klupi. A on se na svaki kompliment samo diskretno smešio. Znao je da se na ulici rukuje sa navijačima, da posedi, kaže dobar dan... Kao golman prvaka države i jednog od najpopularnijih klubova na svetu napunio je prazne džepove. Odjednom, u životu crnog siromaha sa društvenih margina sve se izokrenulo. Bila su mu otvorena sva vrata u sve grandioznijem Riju. Ni to ga nije promenilo. Štaviše, luka i njen neugledni bar postaće mu druga kuća...   

Kaetano da Silva Veludo kraj sebe u Fluminenseu imao je svog ideola i najboljeg čuvara mreže Brazila u čitavoj jednoj epohi - Karlosa Kastilja. Taj čovek nije bio samo šampion. On je bio mit, klupska zastava. Navijači su ga doživljavali kao “sveto čudovište”. Veludo i Kastiljo postali su veliki prijatelji. Kada je jednom prilikom Karlos Kastiljo povredio prst doktori su mu rekli da će morati da pauzira najmanje tri meseca. Nije to mogao da podnese. Titula je bila na talonu! Tražio je da mu amputiraju malić leve ruke, “da doteraju šta treba pa da prišiju”?! Postoje fotografije na kojima se jasno vidi da je Kastiljov prst sastavljen iz dva dela. Previše i za jednog golmana, zar ne? Ali eto, takvom čoveku je rezerva bio Veludo. Valjda zbog toga i nije imao nikakav problem što uglavnom sedi na klupi.

Fluminense je godinama unazad imao tradiciju da stvara najbolje golmane u zemlji. Stručnjaci ipak smatraju da boljeg tandema nije bilo od tog s kraja četrdesetih i početka pedesetih. Zvali su ih “kafa s mlekom”. Idealna kombinacija. Tako se dogodilo da obojica budu pozvani za Svestki kup u Švajcarskoj '54. Tek kao treći putovao je Kabesao iz Korintijansa. Veludo je tokom kvalifikacija za taj Mundijal dobio šansu. Selektor Zeze Moreira, čovek koji je nasledio Flavija Kostu posle “sahrane na Marakani” u finalu Svetskog kupa četiri godine ranije, dugo je razmišljao dok konačno nije prelomio. Trpeo je strahovit pritisak javnosti. Mediji su ga pozivali da se priseti šta se dogodilo u tom finalu protiv Urugvaja kada je na gol nacionalnog tima po prvi put u istoriji stao crnac – onaj nesrećni Barbosa koga će Brazil živog zakopati. 

Kaetano da Silva Veludo branio je na četiri kvalifikacione utakmice i Brazil je sve četiri dobio. Njegova partija karijere bila je u Asunsionu sa Paragvajcima. Svašta sa tribina letelo je ka, toga dana najboljem igraču gostiju. I kamenje i flaše i sve što se moglo naći na stadionu Slobode u tom trenutku. Jedan hitac pogodio ga je u glavu. Zadobio je veliku posekotinu. Utakmicu je završio sa čalmom i u domovinu se vratio kao heroj. U Brazilu više nije bilo čoveka koji ne zna ko je Kaetano da Silva. 

Iako je u Paragvaju preživeo golgotu i postao pravi golman, dostojan svog idola, Zeze Moreira je odlučio da u Švajcarskoj njegov prvi izbor bude Kastiljo. Brazilci su krenuli silovito, 5:0 protiv Meksika, ali onda su počeli da tonu. Takmičenje su završili u četvrtfinalu u sudaru sa neprevaziđenom Lakom konjicom (2:4), daleko najboljim timom onog doba. Taj duel okarakterisan je sintagmom “Bitka u Bernu”. Kastiljo ništa nije bio kriv, neiskusni Brazilci nisu mogli protiv Hidekutija, Božika, Cibora i Kočiša (Puškaš nije igrao zbog povrede), a snažni Veludo istakao se u tuči u tunelu po završetku meča. 

Pošto se vratio u Rio Kaetano da Silva shvatio je da mora da pronade novi klub ukoliko želi da napreduje i nastavi da gradi karijeru. Ili to, ili će ostati u večnoj senci svog prijatelja Kastilja. Za pet godina u Fluminenseu usavršio se kao golman i postao zvezda, ali kao ličnost ostao je na nivou dečaka sa dokova. Jednako prostodušan u razmišljanju i ophođenju, nezreo u ponašanju. Pratila bi ga sada već groteskna grupa ljudi, njegovih prijatelja koji nisu imali sreće da dobace dalje od luke i onog prašnjavog bara. Veludo je noći provodio sa njima naivno verujući da i dalje živi svoj san, a beše to pratnja na putu ka gubitku samog sebe. Dok dlanom o dlan, dođe i ono vreme kada će mu uzimati novac i ostavljati ga pijanog za stolom.

Veludo je imao još dovoljno razuma kada je rešio da pokuša van Brazila. Urugvaj, Montevideo i slavni Nasional kao slamčica spasa. Bili su to dani rehabilitacije, spektakularnih parada i aplauza. Izgledalo je kao da je ponovo sve došlo na svoje mesto. Ali negde duboko u sebi Kaetano je danima zalivao nostalgiju. Galebovi, pristanište, dokovi detinjstva. Zla sudbina valjda, šta li je... Tamo u Montevideu morao je da bude pravi profesionalac. Na kraju, zarađivao je ozbiljan novac. To se moralo poštovati. Kako iz domovine nije otišao trčeći za novcem, nije mu bilo teško da sve napusti i vrati se kući. U slavu duše i te magične igre! Nazad u Brazil, na Marakanu! 

I beše to početak kraja male karijere velikog golmana...

Ako su one bravure u Asunsionu, zavijana glava i držanje junaka sa slika Pedra Melja posvećenih borbi za nezavisnost predstavljali ulazak u panteon brazilskog fudbala, tabananje puta za raj, onda je jedan nezaboravni derbi Fla-Flu od života Kaetana da Silve Veluda napravio pakao. Valjada samo u fudbalu i samo u Brazilu život čoveka može da zavisi od jedne utakmice. Za 90 ili 120 minuta neko postane kralj, neko princ, neko fudbalski bog ili imperator, a nekoga požele živog da spale, zakopaju. Da ga više nema. Jer zbog njega su milioni plakali i postali nesrećni. Samo u Brazilu! Tu jednu utakmicu, zauvek prokletu, imao je i Kaetano da Silva. Tog popodneva poslednji put Kaetano je bio Veludo. I to samo u prvim minutima sudbonosnog meča.

Dan je bio sunčan 18. decembra 1956, a prethodna noć u Riju burna. Na Marakani preko 150.000 ljudi. Najveći derbi Brazila! Veludo je želeo da njegov povratak bude spektakularan. Fluminense ga je dočekao raširenih ruku i osećao je da mora da uzvrati toj milionskoj armiji navijača. Na njegovu žalost, 18. decembar '56. podvučen je crnim u istorijskim knjigama Trikolora. Zna se i krivac – niko drugi do sam Kaetano da Silva. Preko 100 derbija odigrano je do tog dana i Fluminense nikada nije tako ponižen. Flamengo je pobedio sa 6:1! Veludo je zujao po svom šesnaestercu kao muva bez glave. Bio je spor. Bio je trapav. Bio je pijan! Danima će ovaj debakl Fluminensea biti udarna tema u brazilskim medijima, pričalo se o nameštanju. Razna su se imena provlačila po novinama, igrači su optuživali jedini druge i sve je to palo u zaborav. Sve osim Veludovih gluposti. Za četiri gola bio je direktan krivac. Teren Marakane napustio je u suzama uz psovke sa tribina. Njegovo ime više niko nikada nije uzvikivao. Svi fudbaleri kažnjeni su zbog sramote nanete klubu sa 20 odsto od plate, samo je Kaetano ostao bez prihoda tog decembra.

Bilo mu je 26 godina kada je prvi put u lučki bar otišao da popije kako bi pronašao utehu. Do te večeri tamo je ulazio nasmejan. 

Kaetano da Silva branio je do 33. godine. Ni u jednom klubu nije se zadržao više od jedne sezone. Bio je kod Pelea u Santosu, bio je u Atletiko Mineiru. Tamo je proćerdao ono malo stare slave i imena što mu je preostalo. Za njega više nije bilo povratka. Kakva strmina i kakva igranka sudbine... Završio je '63. probušenih džepova u lokalnom timu pod nazivom Renesansa. Renesansa, zamisli?! Onaj je prevazišao sebe.

Bez ljubavi, bez dece, u ono krajnje doba kada se čovek vezuje – kažu da postoji taj momenat, nekom se desi u danu i taj dan odredi sve – Kaetano je za večne zemaljske drugove izabrao bocu i prošlost. Boca, prošlost i naizgled beskonačno vreme za kajanje... Kada temeljno pijan čovek plače, ili je zaljubljen ili za nečim ozbiljno žali. Tako je bilo u njegovoj poslednjoj noći u luci. Žalio je kao nikada. Neki su brodovi isplovili, neki ostali ukotvljeni. Galebova više nije bilo. Kaetano je gledajući kroz prozor ispratio zadnju barku i pijane ribare pre nego što je otišao kući. Sutradan mu je bilo loše. Primljen je u bolnicu. Rak pankreasa...

Stameni crnac od metar osamdeset i nešto pretvorio se u skeletno strašilo. A nije mnogo prošlo. Samo jedan Svestki kup. Ruke su mu drhatle. Samo je sveži “nedopečeni” rum iz bureta mogao da ih smiri. Isključivo zlatni. Veludo je jednog dana postao neprepoznatljiv. Ni običnog Kaetana da Silvu nisu mogli da prepoznaju...oni najbliži “saborci”. 

Onomad kad se u bolnici probudio posle operacije ugledao je Kastilja. Prisetili su se nekih starih vremena i smejali. Tačnije, jedan je plakao a drugi se smejao. Verovatno poslednji put u životu...

Kaetano da Silva Veludo nije ustajao iz kreveta poslednjih godina svog života. Bio je mnogo umoran. O njemu je brinula majka u svojoj kuci u Realengu. U luci se nije pojavio šest godina. Društvo iz bara proglasilo ga je mrtvim još '73. Preminuo je 26. oktobra 1979. u 49. godini života.                

Sokrates, Barbosa, Veludo... I ptičica Garinča, naravno. Samo u Brazilu.