PREMOTAVANJE: Veliki Major je molio da dođe u Suboticu. UDBA je rekla – ne!

Teško ćete naći neku anketu, zvaničnu ili nezvaničnu, u kojoj se „komandant“ nezaboravne mađarske Lake konjice Ferenc Puškaš svrstava u sam vrh liste najvećih fudbalskih majstora. Zaljubljenici u „socijalistički fudbal“ Gustava Šebeša, tvorca jednog od najboljih timova koje je fudbal ikada imao, reći će da je to velika nepravda. Sam Ferenc Puškaš (1927 –2006), velika prznica i brbljivac od najranije mladosti, nikada se nije trpao u to sazvežđe, ali da ima neko bolji od njega priznao je samo dva puta u životu.

Prvi put još kao klinac, dok je terao loptu na prašinarniku ispred svoje kuće u Kišpeštu, predgrađu Budimpešte. Tada je loptom bolje od njega baratao jedan dečačić iz komšiluka – Jožef Božik. Njih dvojica kasnije će postati najbolji prijatelji i zajedno zaigrati za reprezentaciju Mađarske. Božik je bio mozak tima, a Puškaš neumoljivi egzekutor.

Drugi put, uz dubok naklon, ruku je stegao Di Stefanu:

"Sve je bilo kako kaže Alfredo. On je najbolji fudbaler svih vremena. As nad asovima. Bolji i od Pelea".

S čudesnim Argentincem Puškaš je u zenitu karijere u Realu činio ubitačan tandem (zajedno postigli oko 500 golova), verovatno najbolji u istoriji fudbala.

Ali ima nešto što Galopirajućem majoru (kasnije pukovniku) niko nije mogao da ospori, niti da se sa njim nadmeće. To je leva noga kakvu niko ni pre ni posle njega nije imao. U njoj kao da su bili topovi.

Zanimljivo je da Puškaš nije bio prirodno levonog. Legenda kaže da je levicu naštimovao baš na tom poljančetu ispred kuće. Porodica Pucfeld (kasnije promenili prezime u Puškaš) živela je veoma skromno. Ferencov otac, po zanimanju mesar, nije imao novca da sinu kupi obe cipele. U želji da sačuva bar tu jednu koju ima, mali Ferenc koristio je samo levu nogu. Tako je nastala najmoćnija levica ikada...  Kada su mu kasnije, kao već velikom asu zamerali što se toliko oslanja samo na jednu nogu, a drugom ne zna skoro ništa, umeo je i drsko da odgovori, prisećajući se detinjstva...

"U istom trenutku samo jednom nogom možete da udarite po lopti. U suprotnom, pašćete na dupe"!

Na karijeru Ferenca Puškaša presudno je uticao mag fudbalske igre Gustav Šebeš. Kada je ratni plamen počeo da se stišava, po ugledu na sve komunističke zemlje, osnovao je vojni kolektiv – Honved. Zajedno sa svojim najboljim drugom Puškaš je počeo u Kišpeštu, a onda su se skupa preselili u novoformirani klub. Među prvima je stigao i golman Grošič, pa nešto kasnije Zoltan Cibor i Šandor Kočiš. Šebeš je tako napravio jednu od najmoćnijih ekipa Evrope koja će činiti okosnicu Lake konjice.

Zauvek će ostati misterija zbog čega je tada 18-godišnji Puškaš, standardni član Honveda i već reprezentativac Mađarske, želeo da prebegne u Jugoslaviju 1945. Sa prijateljem Ištvanom Njeršom (upoznali se još u Kišpeštu), kasnije proslavljenim levim krilom milanskog Intera, pregovarao je o uzimanju jugoslovenskog državljanstva i dolasku u subotički Spartak. Koliko je „transfer“ bio blizu i koliko je nedostajalo da dva čuvena asa zaigraju za reprezentaciju Jugoslavije, posle mnogo godina prisećao se Viktor Vrhovac – Uča, tadašnji predsednik Spartaka i visoki činovnik UDB-e.

"Puškaš je molio da dođe u Spartak. Veza s njim prepuštena je treneru Šandoru Zvekanu. Nije mi bilo lako. Na jednoj strani mogućnost da takav majstor dođe u naš klub, a na drugoj složeni prekršaj službene dužnosti. I sve to u vreme kada su naše dve zemlje već potpisale sporazume koji su regulisali i takve stvari".

Kolika je želja Ferenca Puškaša bila da dođe u Suboticu potvrđuje i podatak da je nakon prvog odbijanja ponovo dolazio i molio. U Kelebiji, na graničnom prelazu, još jednom se sastao sa Zvekanom, ali džaba.

Odluka je bila na Uči...

"Bio sam na strašnim mukama. Stalno mi se po glavi motala dilema da li da zagrizem? Da li da zažmurim? Na kraju, teška srca sam ponovio – ne. I njemu i Njeršu", prisećao se Vrhovac. "A zamislite samo kakva bi to navala bila: Ferenc Puškaš, Bata Ognjanov, Ištvan Njerš. Kasnije sam se u Mančesteru sreo sa Puškašom, srdačno smo se pozdravili".

U kom bi pravcu otišla karijera čuvenog Majora da je došao te 1945. u Spartak? Nikada nećmo saznati, ali ono što je sigurno jeste da ni Honved ni Laka konjica ne bi postali to što jesu bez njega. S klubom je osvojio pet titula šampiona Mađarske i četiri puta bio prvi strelac. Uvek je postizao 25 ili više golova po sezoni – 25, 27, 31, 50... Ukupno, za Honved je odigrao 341 utakmicu i postigao 352 gola. U dresu s nacionalnim grbom ubeležio je 84 meča i dao 83 gola. Jedinstveno. U tom segmentu samo su Gerd Miler i Šandor Kočiš uspeli da ga nadmaše.

Poraz od Nemačke u finalu Svetskog kupa u Bernu 1954. najavio je početak raspada reprezentacije koja je obeležila jednu epohu fudbalske igre. Na mnoge Šebešove učenike taj neuspeh uticao je presudno, neki nikada nisu mogli da se oporave, neki su se odali alkoholu... Puškaš je sve izdržao.

"Zašto tragedija? Jednostavno nismo uspeli. Dugo smo igrali lepo, raznovrsno, pametno, brzo... Jednom je i to moralo da se desi. Takav je fudbal", izjavio je Puškaš kada su ga po dolasku u Madrid upitali o tom legendarnom finalu.

Revolucija u Mađarskoj izazvala je revoluciju i u životu Ferenca Puškaša. Krajem oktobra 1956. goloruki narod krenuo je sopstvenim telima na ruske tenkove. Na ulicama Budimpešte potpuni haos. Preko 200.000 ljudi prebeglo je iz zemlje pred terorom komunističkih vlasti, više od 13.000 je pohapšeno. Od nacionalnih heroja Šebešovi konjanici postali su izdajnici.

Puškaš je bio jedan od onih koji su stali na stranu demonstranata. Jednom prilikom na radiju je čuo da je ubijen ispred zgrade parlamenta...

"Mađarsku sam napustio zajedno s trenerom stonoteniske reprezentacije. Policajci su nas poznavali i nije bilo nikakvih problema. Honvedov vojni autobus lako je prešao granicu", prepričavao je mnogo godina kasnije svoj beg iz domovine Ferenc Puškaš.

Major je imao sreće. Surovost tadašnjih vlasti, pre svih Mađaša Rakošija i ministra vojnog Mihalja Farkaša nekima je zbog sličnih pokušaja došla glave. Mladi fudbaler Ujpešt Dože Sič nije uspeo. Uhvaćen je na granici. Kada je saznao za to Šebeš je pokušao da interveniše kod Farkaša, pozvao ga telefonom i molio za milost, ali s druge strane žice čuo se hladni ministrov glas:

"Žao mi je Šebeš, smrtna kazna već je izvršena danas u zoru".

Eto koliko je Puškaš imao sreće.        

Tokom dvogodišnjeg smucanja po svetu Ferenc Puškaš stigao je i do Beograda. Bio je na Čuburi neko vreme. Priča se da ga je doveo Anton Rudinski, subotički golgeter koji je pedesetih igrao za Crvenu zvezdu. Bilo je tu i avantura po Brazilu, Italiji, gde su ga mnogi veliki klubovi odbili. Imao je, kako sam priznaje, oko 18 kilograma viška. I u top-formi više je ličio na običnog debeljka nego li na profesionalnog fudbalera, a posle dvogodišnje pauze potpuno se deformisao. Kada je čuo da se Real interesuje za njega već je imao 31 godinu.

"Zadrhtao sam kao početnik. Santijago Bernabeu me je prvo odveo u El Baton. Na koridu".

Tehnički sekretar Kraljevskog kluba Samitjer nije hteo ni da čuje za Puškaša, ali debeljko je opet imao sreće. Bernabeu nije popustio pred pritiscima. Jednu od ključnih uloga odigrao je i Di Stefano, gazda iz senke. Njegova se poštovala, a on je rekao „dobro, neka dođe“.

"Odmah me je prozvao Don Pančo. K...ini sinovi, šest nedelja nisam čuo ništa drugo osim „trči, trči, trči...“. Padao sam na travu od umora, mislili su da ću crći, međutim, ja sam uspeo. Iako su i dalje mogi mislili da sam debeo. Kada smo bili prvi na tabeli zvali su me El kanon (top), kada je išlo lošije bio sam El gordo (debeljko)".

Puškaš je uz Di Steafana bio verovatno najbolja investicija u istoriji madridskog kluba. Zajedno su za osam sezona osvojili pet titula prvaka Španije, tri puta su bili prvaci Evrope, a jednom su podigli i trofej Interkontinentalnog kupa. Na 372 utakmice za Real postigao je 324 pogotka. U finalu Kupa šampiona 1960. na Hempden parku 130.000 ljudi videlo je labudovu pesmu debeljka iz Kišpešta. Madriđani su deklasirali Ajntraht sa 7:3, a Puškaš je postigao četiri gola. Tako nešto u finalima nikada nikome nije pošlo za rukom.  

"Za prvih šest godina u Realu nisam popio ni kap alkohola. Dobro, možda poneko pivo, tu i tamo... A uvek sam bio prvi na treningu i poslednji sam odlazio. Bar pola sata sam ostajao sam i šutirao. Treneri su me terali u svlačionicu, a ja njih u dupe".

Posle 25 godina izgnanstva Ferenc Puškaš se vratio u domovinu 1981. na jedan egzibicioni meč. Potražnja za kartama bila je šest puta veća od kapaciteta čuvenog stadiona Nep. Na tribinama preko 80.000 ljudi, izmešani radost i tuga. Bilo je i suza. Najveći se vratio. Ipak, Mađarska vlada Majora je rehabilitovala tek posle pada Gvozdene zavese, 10 godina kasnije. Poslednje dane svog života proveo je u Budimpešti – unapređen je u čin pukovnika, mada je zaslužio generalski.

I možda nije najveći, ali najpoznatiji Mađar u svetu sigurno jeste. FIFA ga je proglasila prvim golgeterom 20. veka, njemu u čast ustanovljena je nagrada za najlepši pogodak godine, taj legendarni Nep od 2001. nosi ime Ferenca Puškaša.   

A na ulicama Budimpešte i dalje se prodaje crno-crvena „desetka“ Honveda.    

MAJOR JE NA ENGLESKOM
ZNAO DA KAŽE SAMO „VISKI“

Ferenc Puškaš je s velikom radošću odlazio u Britaniju. U početku je imao želju da prevashodno Englezima dokaže da nisu bogomdani za fudbal , a kada je to uspeo (Engleska – Mađarska 3:6 i Mađarska – Engleska 7:1) onda mu se osladilo druženje s tamošnjim barovima i restoranima. Posle jednog gostovanja Reala u Glazgovu i meča protiv Rendžersa upoznao je legendu kluba s Ajbroksa Džima Bakstera.

"Jedan drugog uglavnom ništa nismo razumeli, ali sjajno smo se slagali. Sve što je znao da kaže na Engleskom bilo je viski", pričao je neposredno pred smrt Slim Džim.

"Na jednoj žurci u Londonu došao je do mene i Loua i rekao: „Denise, Džime, hoćemo viski?“ Nešto kasnije, posle utakmice s Realom vodio sam ga na nekoliko zabava u Dramšapelu (istočni deo Glazgova, novonastalo naselje, prim. aut.). Imali smo nezaboravne avanture".

Koliko mu je Puškaš bio drag, toliko Di Stefano baš i nije. Nakon jedne utakmice u čast Stenlija Metjuza (Engleska – Ostatak sveta) stari drugari ponovo su seli za isti sto. Sada je tu bio i Argentinac, a Bakster mu je posle nekoliko pića u lice sasuo sve što je imao. Povod je bio tada mlađani Vili Henderson, Džimov saigrač iz Rendžersa.

"Vidiš, taj dečko je odigrao sjajan meč, a uopšte nisi želeo da mu daš loptu. Nijednom. Ti si veoma, veoma pohlepan čovek", na šta ovaj gotovo da uopšte nije reagovao.

Svi su znali o čemu se radi, Bakster nije ni morao da objašnjava... Za razliku od Puškaša, Di Stefano nikada nije želeo da „okrene“ turu pića. Prgavog Škota to je izluđivalo.       

JUGOSLAVIJI OTEO ZLATO, ZVEZDI
FINALE KUPA EVROPSKIH ŠAMPIONA!

Daleko od toga da su dolazak na Čuburu i želja da zaigra u subotičkom Spartaku bile jedine stvari koje su Ferenca Puškaša vezivale za Jugoslaviju. U finalu Olimpijskih igara u Helsinkiju 1952. Galopirajući major uskratio je šansu Mitiću, Bobeku, Vukasu, Zebecu, Čajkovskom... da naprave najveći uspeh u istoriji fudbala na ovim prostorima. Laka konjica tada je već uveliko bila započela svoj strašni pobednički pohod koji će trajati još dve godine nakon tog finala, sve do Berna i onog mitskog okršaja s Nemcima. Za sve to vreme (1950-1954) tim Gustava Šebeša nije doživeo nijedan poraz. Mnoge moćne fudbalske sile pred mađarskom „elitnom jedinicom“ bile su pregažene, mnoge i ponižene.

Tog 2. avgusta u prestonici Finske Jugosloveni su se hrabro suprotstavili moćnom rivalu i izborili častan poraz. Štaviše, imali smo, prepričavali su akteri, za čim i da žalimo. Puškaš je u 70. minutu načeo našu odbranu, a dokrajčio nas je Zoltan Cibor u samoj završnici. Morali smo da priznamo da su bolji. Da su zapravo najbolji.

Kao trener Ferenc Puškaš je najveći uspeh postigao predvodeći Panatinaikos (gde se i najduže zadržao, četiri godine), kada je sa grčkim timom, a preko Crvene zvezde, stigao do finala Kupa šampiona 1971. Posle 1:4 u Beogradu Atinjani su u onom kontroverznom revanšu slavili sa 3:0. Godinama su se nakon te utakmice ispredale razne teorije – da li je meč bio namešten? Da li je rezultat dogovoren na najvišem državnom nivou? Jesu li Beograđani zaista bili otrovani? Ili možda drogirani...? Sve u svemu, Puškaš je Zelene odveo na Vembli, ali tamo mu je trofej preoteo Krojfov Ajaks.

Možda i najzanimljviji susret s ljudima s ovih prostora legendarni as imao je sredinom osamdesetih, tada već u poznim godinama. Na stadionu JNA sastali su veterani Jugoslavije i Mađarske. Olimpijci iz Helsinkija – Beara, Bobek, Vukas, Mitić... odnosno Puškaš, Hidekuti, Božik... 

Božo Koprivica zabeležio je vrlo interesantan detalj početkom drugog poluvremena. Nestalo je struje na stadionu, jedni su posedali na travu, drugi otišli u svlačionicu, treći ćaskali na klupi. Posle pola sata reflektori su se ponovo upalili, a Čik je bio jedini s loptom. Malo sprinta, malo žonglira... Sprema se da spusti rampu Majoru. Onda je utakmica nastavljena.

„...Čajkovski je stalno začikivao Puškaša, tražio duel, oštrinu. A Puškaš je svojom levicom odigravao levo-desno iz prvog dodira. Kakvi su to bili pasovi... Koliko je jednostavnosti i čistote bilo u toj Puškaševoj liniji. Kako se jednostavnost pretvarala u čudo. I kad je Čik baš krenuo žestoko, i kao osa i kao vuk, Puškaš mu je tom svojom levicom, tako na rez, proturio loptu kroz noge, jednom, pa još jednom u istom cugu. Kakva su to dva vezana tunela bila“...

Na Hejselu 1966. Jusufi, Rašović, Velibor Vasović i društvo imali su sreće da ne dožive nešto slično. Puškaša nije bilo u timu Reala (Di Stefano nešto ranije otišao u Espanjol), ali Partizan je ipak izgubio bitku za titulu prvaka Evrope.

(foto: Action Images)