PREMOTAVANJE: Utakmica smrti - Staljin, Hitler i fudbal

Leta 1942. godine u okupiranom Kijevu odigrana je jedna od najčuvenijih fudbalskih utakmica o kojoj se i dan-danas govori i piše. Igrači tadašnjih kijevskih velikana Dinama i Lokomotive, sastavljeni u novoformirani FK Start – za koji se tada smatralo da je potpuno amaterski kolektiv – odmerili su snage sa Flekelfom, timom nemačkog Luftvafea (jedinica protivvazdušne odbrane) i pobedili ga sa 5:3. Nedugo zatim pojedine fudbalere Starta pohapsio je i ubio Gestapo. Sovjetska vlast, uspostavljena u Kijevu već naredne jeseni, počeće od tog događaja da stvara mit koji traje i danas, dok će Ukrajinci po raspadu SSSR-a učiniti sve da demantuju određene teorije.

O čemu se radi?

Nije tajna da je deo Ukrajinaca na početku u okupatoru video nadu da će se konačno osloboditi Staljinovog terora. Činjenica je i da je Kijev prelako pao u ruke nacista uz stotine hiljada zarobljenih vojnika, ali po osamostaljenju Ukrajine početkom devedesetih, kada su sprovedena prva velika istraživanja o ovom događaju, ustanovljeno je da imena pojedinih igrača iz tog čuvenog tima nikada nisu smela da budu pomenuta u javnosti, a da su drugima posthumno podeljene medalje za hrabrost. Jedni su dobili spomenik koji se i danas nalazi ispred stadiona Dinama, drugima se sudbine i ne znaju.

Suština svih istraživanja Ukrajinaca bila je da dokažu kako se i kroz taj meč događala borba dva totalitarna režima (Staljina i Hitlera), a da je sovjetska propaganda sve to iskoristila da čitav jedan narod predstavi kao izdajnički i tako lakše uspostavi vlast u toj zemlji. Jedno je sigurno – Utakmica smrti je odigrana, neki od njenih aktera stradali su od fašističke ruke nedugo potom, ali da li je na to uticao rezultat utakmice – i kako kako mit kaže "ponižavanje više rase" – ili je u pitanju ukrajinska verzija (neki od fudbalera bili usko povezani s Narodnim komesarijatom unutrašnjih poslova – NKVD), verovatno se nikada neće saznati...

Jul 1942. godine. Jedan od glavnih junaka ove priče, gorostasni golman predratnog Dinama Nikolaj Trusevič, upoznaje Josifa Kodrika, velikog navijača kijevskog kluba i vlasnika pekare, poreklom Nemca. Kao bivšem ratnom zarobljeniku Truseviču je zabranjeno da radi (Nemci su čekali da svi zarobljenici poumiru od gladi) – ali Kodrik ima veliki uticaj u Kijevu među lokalnim okupacionim vlastima. Upravo on dolazi na ideju da se okupe svi bivši igrači Dinama, zapošljava Truseviča i daje mu dozvolu da dovede sve nekadašnje saigrače koje uspe da pronađe. "Pekari" ubrzo postaju i Hončarenko, Korotkin, Klimenko, Svirdovski, Kuzmenko... Ekipa se kompletira pošto stiže nekolicina igrača nekadašnje Lokomotive.

Poslednji preživeli član Starta Makar Hončarenko prvi put je javno govorio o onome što se dešavalo u dubokoj starosti, tek 1992. godine. Nažalost, ni tada ništa konkretno nije rekao. Preminuo je četiri godine kasnije...

"U suštini, bili smo pogodna igračka okupatoru. Ali pod kontrolom. Imali smo svoj karakter, ali smo poštovali pravila igre. Odigrali smo devet utakmica, zabeležili devet pobeda, postigli 56 golova i primili 11. To nije legenda, to je istina", izjavio je tom prilikom čovek kojeg su opisivali kao vrsnog strelca, pravog golgetera.

O činjenici da su jedni postali heroji, a da drugi nisu ni pomenuti, samo je rekao da je "svaka smrt fudbalera u tom periodu jednako tragična".

Kodrikova ideja da se počne s organizovanjem utakmica naišla je na odobravanje vlasti. Nemci su mislili da će na taj način podići moral kod stanovništva izmrcvarenog od gladi i hladnoće, ali i kod svojih vojnika. Na ekipu Starta okupatori su gledali kao na obične radnike, amatere koji neće imati nikakve šanse u tim duelima. Za organizatora te mini-lige postavljen je kolaboracionista Georgi Švecov, druga veoma bitna figura u ovoj priči. Švecov je sam formirao klub pod nazivom Ruh koji će odigrati prvu utakmicu protiv Starta. Po jedoj verziji Kodrikovi "Pekari" su slavili sa 8:0, po drugoj sa 7:2. Ali to je manje važno...

Besan posle ubedljivog poraza Georgi Švecov je prvi pokušao da bivše dinamovce proglasi saradnicima NKVD-a. To će se po ukrajinskoj verziji ispostaviti ključnim za ubistva koja će se dogoditi.

Start počinje da niže pobede protiv rumunskog, pa mađarskog garnizona, a bilo je tu i nekoliko trijumfa nad nemačkim jedinicama. Sovjetska priča kaže da se fašistima to uopšte nije dopadalo, te su odlučili da naprave najbolju ekipu koju mogu i pridodaju joj nekoliko profesionalaca dovedenih iz Nemačke za tu priliku.

Avgust 1942. godine. Tim pod nazivom Flekelf bio je sastavljen uglavnom od protivvazduhoplovaca, elitne jedinice Luftvafea. Prvu utakmicu Start je neočekivano dobio sa 5:1, a onda je usledio taj mitski revanš, tri dana kasnije. Komunistička verzija potvrđena je u knjizi škotskog novinara Endija Dogana: "Ako je fudbal ikada bio pitanje života i smrti, onda je to bilo tada. Sudija, viđeniji SS oficir, ušao je u svlačionicu Starta pred početak utakmice i tražio od igrača da poštuju pravila, ali što je još važnije da pozdrave rivala nacističkim podizanjem ruke unapred, uz obavezno ’Hajl Hitler’".

Po istoj teoriji tada je nastalo komešanje među ukrajinskim fudbalerima, jedni su hteli da predaju utakmicu, drugi da pozdrave naciste, a onda ih pobede. Na kraju su nekako uspeli da se dogovore. Navodno, ruke su podigli, ali umesto "Hajl Hitler" usledilo je gromoglasno "FiskultUra". Tradicionalni poklič, ali s akcentom na ono "ura" koje je Crvena armija proslavila tokom Drugog svetskog rata. 

Sovjetska verzija, opisana u mnogim knjigama – pa i u onoj Doganovoj – filmovima i novinskim izveštajima koji će uslediti po završetku rata, kaže da je taj revanš odigran u neverovatnoj atmosferi straha i užasa. Da su meč obezbeđivale oružane snage Vermahta uz pomoć pasa, odnosno da je ukrajinska policija bila zadužena da publika ne proslavlja bučno golove domaćina ukoliko ih bude bilo. U svemu tome jedino rezultat niko nije sporio. Bilo je 5:3 za Start. Na poluvremenu – 3:1.

Isti izvori navode da je Švecov tokom pauze ulazio u svlačionicu i pretio Ukrajincima, te da je posle njega to učinio još jedan SS oficir, ali na mnogo finiji način, objasnivši fudbalerima "da moraju da budu svesni posledica koje ih čekaju ukoliko Flekelf izgubi". Istraživanja "opozicije", s druge strane, dovela su do saznanja da se igralo u potpuno regularnim uslovima i da toliki broj saradnika okupatora u Kijevu nije postojao, misleći na ukrajinsku policiju i stanovništvo naklonjeno fašistima, koje Sovjeti navode kao "žestoke protivnike herojskog fudbalskog tima".  

U prvim filmovima prikazanim posle rata, među kojima je i ostvarenje "Treće poluvreme" iz 1962. godine, svi igrači Starta prikazani su kao junaci koji su pohapšeni odmah posle utakmice. Usput, ne pominje se niko od preživelih igrača. Činjenice, međutim, govore drugačije.

Prvo hapšenje od strane Gestapoa usledilo je tek desetak dana nakon čuvenog duela. Nemci su upali u onu pomenutu pekaru po prijavi da je Nikolaj Korotkin pre rata bio službenik NKVD-a. Mučen je i pogubljen u pritvoru. Nije mnogo prošlo, a slobode su bili lišeni i Trusevič, Klimenko i Kuzmenko. Kasnije su streljani u logoru. Legenda kaže da je Nikolaj Trusevič prilikom pogubljenja nosio golmanski dres u kome je igrao na tom čuvenom susretu. I dok su Sovjeti tvrdili da je sve to posledica herojske pobede nad okupatorom, Ukrajinci su uveravali da je do streljanja došlo nakon neuspešnog pokušaja bega iz logora, te da nisu ubijena samo trojica fudbalera, već trećina zatočenika (krivicu svaljuju na NKVD), a da su među njima bila četvorica igrača, ne trojica.

Među uhapšenima bili su i Svirdovski i Hončarenko, ali su bili zaduženi za poslove izvan logora. Čuvši za ono što se dogodilo uspeli su da se sakriju negde u Kijevu i sačekaju oslobođenje. Za razliku od Hončarenka, Svirdovski se nikada nije oglašavao u javnosti. Zanimljivo da je po ulasku Crvene armije u Kijev u jesen 1943. Josif Kodrik uspeo da se izvuče. Naime, Sovjeti su "utvrdili" da pekar zapravo nije Nemac, već Čeh?! Zaključak izvucite sami...

Svi ti silni filmovi i knjige posvećeni ovoj tematici u više navrata motivisali su i Nemce da se uključe u istraživanja. Iako krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih željni osude i svakog mogućeg distanciranja od fašizma, ni oni ne uspevaju da otkriju ništa novo. Na jednom institutu u Hamburgu istraživanja su počela 1974, ali je slučaj zatvoren ubrzo, jer SSSR nije želeo ni na koji način da podrži i pomogne u radu nemačkih istoričara. Slučaj je otvaran više puta i u novom milenijumu, da bi tačka na Utakmicu smrti definitivno bila stavljena 2005.

I taman kada su se strasti smirile i kada je svakome dozvoljeno da istinu tretira na svoj način, Rusi su lansirali novu strelicu ka Ukrajini. Film "Meč" Andreja Maljukova (2012) žestoko je razljutio ukrajinske vlasti. Iako pretežno bazirano na ljubavnoj priči, ovo ostvarenje se u dobroj meri oslanja na sovjetsku varijantu – igrači su junaci, nenadmašni heroji i svi do jednog govore ruski. Svi ostali, uključujući i stanovništvo ondašnjeg Kijeva, predstavljeni su kao kolaboracionisti.

Iz današnje perspektive gledano potpuni legitimitet nema nijedna od dve verzije, ali potpuno je jasno da je mitska priča odnela pobedu i pored velikih napora Ukrajinaca da je opovrgnu. Uostalom, Dinamo se ovog dela svoje istorije nijednog momenta nije odrekao, dok Maljukov kaže "da će svaki rođeni i još nerođeni dečak, navijač kijevskog velikana, biti ponosan na trijumf nad Flekelfom".

A politika je politika...       

STALONE I PELE U UTAKMICI SMRTI

Utakmica smrti inspirisala je i Holivud. Film Džona Hjustona iz 1981, pod nazivom "Beg u pobedu", verovatno je najpoznatiji koji se tiče ove tematike. I kako to obično u holivudskoj industriji biva, činjenice su ostale u drugom planu, a spektakl izbio u prvi.

Suština je doduše slična – utakmica između zarobljenika (u ovom slučaju Engleza) i čuvara u logoru.  Ono što je interesantno jeste da se u filmu pojavljaju velike svetske fudbalske zvezde poput Pelea, Bobija Mura, Argentinca Ardiljesa, Poljaka Dejne... Tu su i glumački velikani Silvester Stalone i Majkl Kejn.

JAZA U MATHAUZENU

Utakmicu na život i smrt doživeo je i jedan poznati jugoslovenski fudbaler – Mihailo Radosavljević Jaza. Jedan od asova predratnog Obilića, koji je zajedno sa Franjom Valokom harao beogradskim terenima, krajem 1942. bio je među 200 Beograđana koji su odvedeni u zloglasni logor Mathauzen. Priča koju je ispričao kada se vratio takođe je dostojna jednog holivudskog blokbastera, a događa se tokom utakmice Jugoslovena i Čehoslovaka.

Čuvari u logoru organizovali su meč kako bi se zabavali i kladili. Jaza je imao tu nesreću da bude ponajbolji igrač u zarobljeništvu, pa se novac masovno ulagao na njegov tim. Ali na poluvremenu Čehoslovaci su vodili sa 2:0. Jedan od oficira potpuno je pobesneo:
"Šta je ovo? Znaš li da sam se ja kladio?! Ako izgubite, sve ću vas na žicu!"

Oko logora bila je ograda pod visokim naponom. Radosavljević je te njegove reči preneo saigračima i onda je nastala prava borba za život na fudbalskom terenu. Jaza je po povratku u Beograd ispričao kako je to izgledalo. Uglavnom, sam je u drugom poluvremenu dao četiri gola za pobedu od 4:2 i – spasao čitav tim. Tako bar kaže legenda...