PREMOTAVANJE: Tužna priča Valerija Voronjina

Kavijar je tako dobro išao uz francuski konjak... Aristokratski maniri, držanje... Lice Alena Delona.

“Dovoljno sam uradio za svoju slavu. Sada je red da slava radi za mene. Moj dobar prijatelj Bobi Čarlton ima ličnog vozača u Mančesteru. Niste to znali? Pa zar sam ja gori gori od njega?”

Valerij Voronjin zabavljao je poveće društvo u kafani nedaleko od Moskve. U jednom vojnom kampu nekoliko dana ranije okupila se reprezentacija Sovjetskog Saveza da odigra revanš meč četvrtfinala Kupa nacija protiv Mađarske. Bio je maj 1968. Sovjeti su u Budimpešti izgubili sa 0:2 i malo ko im je davao šanse da mogu do završnog turnira. Za stolom mnogo hrane i još više pića. Votka i konjak dominiraju. To su sve uglavnom drugovi iz moskvskog Torpeda, saigrači iz kluba i reprezentacije...
“Jedeš crni kavijar, voziš crnu 'volgu' (jedinu u ovom delu sveta), sad hoćeš i vozača. Verovatno u crnom odelu”, našalio se jedan od mlađih, dinamovac i Gruzin Murtaz Hurcilava,  izazvavši smeh prisutnih.

“A ti si budala ili šta? To je šala za ove gore! Nikome ne bih dao da vozi moju lepoticu”.

Pijanka je potrajala do kasno u noć. Selektor Jakušin bio je besan, ali SSSR je dva dana kasnije dobio sa 3:0 i plasirao se na završni turnir u Italiji, među četiri najbolja tima. Silom prilika Voronjin je igrao beka i potpuno zaustavio najboljeg Mađara Florijana Alberta, koji je nekoliko meseci ranije osvojio Zlatnu loptu ispred Čarltona, Džinkija Džonstona, Bekenbauera, Besta, Euzebija...
“Jako dobro pamtim tu utakmicu. Bilo je 102.000 ljudi na Lužnjikiju”, prisećao se defanzivac Spartaka Evgenij Lovčev. “Albert je u to vreme bio član najboljeg tima sveta, a Voronjin ga je potpuno neutralisao. I ne tako što je trčao za njim kao pas. U svakom trenutku bio je bar pet metara udaljen. A odneo je svaku loptu. Tako nešto do tada nije viđeno, jednostavno nas nisu tako učili”... 

Tog dana Sovjetski Savez je slavio veliki trijumf i plasman u polufinale. Slavio je i Valeriji Voronjin, onako muški, ne sanjajući da će mu to biti poslednji meč u dresu nacionalne selekcije...

Moskva je pre svega grad slomljenih snova i korumpirane utopije, pisala je Natalija Smirnova. To je mesto sumornog i mističnog očaja. U 20. godini si prvak države; U 25. najbolji igrač prvenstva i vicešampion Evrope, standardan u timu sveta; U 27. četvrtoplasirani na Mundijalu; U četrdesetim prosjak bez prebijene pare u džepu koji moli za bočicu votke – svaki gutljaj korak bliže dnu. Fudbalski as, zgodan dasa, lepotan, idol... pa onda očajnik unakaženog lica i ozbiljno narušenog psihičkog stanja, izgubljen na putu do legende u ruševinama sopstvenog života... 

Valerij Voronjin bio je najbolja “petica” evropskog fubala u ono vreme dok su brojevi još bili važniji od reklama na dresovima. Nisu te “petice” i “šestice” bili fudbaleri za divljenje u vreme romantike. To je pozicija zadnjeg veznog. On je visok, snažan, čvrst kao stena i uglavnom zadužen da pokvari ono što genije osmisli, a fantazista, dribler, pokuša da oplemeni. Ti ljudi retko su u prvom planu, uglavnom diskretni heroji, vole ih otac, majka i trener. Samo retki pronađu put do zvezda. Počelo je valjda sa Nestorom Rosijem iz Pedernerinog Rivera, El Negro Jefe Varela priča je za sebe, Zito nije bio taj kalibar, klasičan vodonoša, nije tu bilo ni stila ni stasa. Nobi Stajls previše prljav... Tek onda dolaze Klodoaldo, pa dosta kasnije Rajkard i Redondo.

Valeri Voronjin bio je jedna od tih retkih zverki, fudbalski gospodar iz senke i vladao je šezdesetih. Celu karijeru proveo je u jednom klubu. Torpedo je krajem pedesetih stvarao strašan tim: Eduard Streljcov, Beli Pele, po mnogima najveći ruski fudbaler svih vremena, čuveni golgeter Valentin Ivanov, pa Gusarov, Sergejev, Slava Metreveli, Viktor Šustikov... Sve njih okupio je veliki stručnjak Konstantin Beskov. Torpedo je bio fabrički klub, za razliku od režimskih CSKA ili Dinama. Za crno-bele su navijali disidenti i radnička klasa. Voronjin je dve ili tri godine mlađi od tih momaka. U fabrički kompleks gde se nalazio teren za treninge ušetao je kroz žicu sa istočne strane i odmah se obratio Beskovu:
“Prerezao sam je zubima! Tako ću da grizem i na treningu i na utakmicama”.

Voronjin je imao moćnog oca. Njegov stari bio je šef prodavnice prehrambenih proizvoda u idiličnom Peredelkinu. To je verovatno najčuvenije selo na svetu. Nalazi se dvadesetak kilometara jugozapadno od Moskve i od tridesetih godina prošlog veka predstavlja stecište najvećih sovjetskih književnika. Drvene dače, jedna oronula, ali čuvena krčma, sneg i šuma svuda okolo. Mladi Valerij imao je detinjstvo iz najlepše ruske bajke. Upoznao je Pasternaka, družio se sa Voznesenskim i Belom Ahmadulinom, Evgenij Jevtušenko čitao mu je svoje nove pesme i pričao kako je upoznao velikog Lava Jašina. Od Bulata Okudžave naučio je da sluša džez...  

Na fudbalsko igralište Voronjin je ušetao sa “velikim predznanjem”, što je oduševilo Beskova. Postavio ga je u srce terena i imao samo jedno uputstvo...
“Bilo mu je 19 godina kada je od njega tražio da mu pazi na razuzdanu bandu iz zadnje linije i da, kad god može, podrži Ivanova napred. Krasila ga je jedinstvena inteligencija. Teren je za njega bio šahovska tabla, a on glavna figura. Kralj sa mogućnostima kraljice. Pokrivao je tri četvrtine igrališta jednako uspešno. Video je po nekoliko poteza unapred. Sve što je radio krasila je vanvremenska gracioznost”, pisao je novinar Leonid Repin.

Torpedo je 1960. osvojio prvu od dve titule u svojoj istoriji. Četvrti klub Moskve bio je avangarda tih godina. Bilo je to vreme kada je Sovjetski Savez uveliko ušao u novu eru – poststaljinističku. Zemlji su bili potrebni novi heroji. U čuvenu Hruščovljevu galaksiju pet idola nacije svrstan je i Voronjin, vođa šampionskog Torpeda. Mlad, zgodan i uspešan sportista. Broj jedan svakako je bio Gagarin, odmah iza njega glumac Aleksej Batalov, sve sa titulom "heroj socijalističkog rada", pa onda pevač Maksim Magomajev i, na kraju, sportisti – atletičar Brumelj i fudbaler Valerij Voronjin. 

Ali daleko od toga da je pod novim vođom sve bilo ružičasto – idol za idola, za široke i najčešće naivne narodne mase, za KGB potencijalni državni neprijatelj, pretnja režimu. Uglavnom zbog prevelike i vlasti “neobjašnjive” popularnosti. Ili, kako bi ono rekao Borislav Pekić... “Poststaljinistička faza komunizma razlikuje se od staljinističke onoliko koliko se hronični stadijum neizlečive bolesti razlikuje od akutnog. Bolest je tu, ali nisu svi njeni simptomi, niti su oni koji se vide u nepodnošljivoj jačini”. Čari patnje sovjetskog režima s kraja pedesetih i šezdesetih godina prvi je osetio Eduard Streljcov. To je ona više puta ispričana priča o Gulagu, ženama i votki. Upravo je na temelju nesreće jedne zvezde, prve prave u SSSR-u, na fudbalskom nebu zasijala ova druga. 

Sovjeti su na Mundijal u Čileu '62. otišli s velikim ambicijama. Takmičenje su završili porazom u četvrtfinalu od domaćina – 1:2. Grupu su relativno lako prošli savladavši Urugvaj i Jugoslaviju, no remi sa Kolumbijom (4:4) poremetio je odnose u timu. Lav Jašin je tih 90 minuta branio najgore u karijeri. Crni pauk je imao običaj da na poluvremenu uz čašicu smiri ruke, ali tog dana je izgleda malo preterao. Na pauzi je SSSR imao 3:1, meč je završen sa 4:4 uz kardinalne golmanske propuste. Jašin je imao 32 godine i rešio da batali fudbal. Onda je Voronjin, a bilo mu je samo 23, prvi put u karijeri pokazao onu šefovsku crtu, kapitenski gen koji će ga krasiti kroz čitavu karijeru. Prišao je legendi mirno, staloženo i ispričao kako mu se divi jedan Evgenij Jevtušenko, te kako je napisao pesmu samo za njega. To su stihovi o čeličnim šakama...   

Godine uspeha sovjetskog fudbala tek su sledile. U Španiji 1964. SSSR je stigao do finala Evropskog prvenstva, tadašnjeg Kupa nacija. Za Voronjina i drugove ponovo je koban bio domaćin. I opet 1:2. Tu ekipu vodio je Beskov. U Engleskoj '66. osvojeno je četvrto mesto. U međuvremenu Valerij Voronjin postao je najpopularniji fudbaler u zemlji. Živeo je život iz mašte, postao jedan od retkih sovjetskih igrača koji su dosegli internacionalnu slavu. Oženio se s lepoticom, balerinom iz svetski poznatog ansambla Berezka Valentinom Ptitsinom, dobio dečaka, pa devojčicu. 

Evgenij Lovčev tek je počinjao karijeru kada je Voronjin bio na vrhuncu, ali dobro se seća tog vremena...
“On je jedan od prvih igrača koji je išao u inostranstvo samostalno, bez reprezentacije. Igrao je mnogo puta za selekcije Evrope i sveta. Pričalo se da je jednom dobio ponudu da ostane u Španiji. Plašio se s porodicu, pa se ipak vratio”.

Torpedo je 1965. osvojio drugu titulu šampiona države, tada već sa povratnikom, logorašem Eduradom Streljcovim. Crno-beli nikada nisu bili jači nego te '65.

Valeri Voronjin bio je najbolji kada je bilo najvažnije. Na svetom fudbalskom mestu. Na Vembliju. SSSR je na Svestkom kupu u kolevci fudbala pretrčao grupu osvetivši se Čileancima usput. U četvrtfinalu pali su Mađari, a onda je bila velika bitka sa Nemcima. Presudio je Franc Bekenbauer. Utakmica za treće mesto spektakl svoje vrste. Voronjina je napadao Panter iz Mozambika. Kakav okršaj! Kakvo nadigravanje! Svih 90 minuta. Cela jedna utakmica ostala je u senci duela Euzebio – Voronjin. Engleska '66. prvo je Svetsko prvenstvo koje je gledalo pola sveta preko TV prijemnika. Kamerman je s posebnim užitkom ispratio svaki sudar titana. Posle  jednog od mnogih koje je dobio stameni Sovjet u dronjavom dresu sa “peticom” na leđima – rez! Išla je kontra i bila je u drugom planu, nevažna. U krupnom kadru Euzebio. Zločesti Panter uz osmeh pruža ruku. I Voronjin se smeška. Otvara šaku koja je bila savijena u pesnicu. Puklo je baš muški! Antologijski pozdrav...

Euzebio je tog popodneva dao gol iz penala, a Portugalija pobedila. Rešio je njegov klupski kolega iz Benfike, bledoliki i ubitačni Tores. Nije bilo statistike da okršaj Euzebija i Voronjina podigne na “viši nivo”. I nije bilo potrebe. Fudbal nekada nije bio matematika. Brojke su bile važne koliko i ona kontra SSSR-a. Euzebio da Silva Fereira i Valeri Voronjin ratovali su 90 minuta bez ijednog faula?! Ostalo je zapisano zasvagda...

Dva dana kasnije Engleska je u najkontroverznijem finalu pobedila Nemačku sa 4:2. Bobi Mur visoko je podigao trofej Žila Rimea koji mu je uručila Elizabeta II. Iz ruku tada mlađane kraljice nagradu je dobio i Valerij Voronjin – srebrni kineski set za najelegantijeg igrača turnira. Onako vitak, visok i snažan, Voronjin je ponosno i gordo stao pred britansku krunu. Rusi, opisujući taj momenat, vole da kažu da ga je gledala stidljivošću zaljubljenog devojčurka, pa u šali još vole da dodaju i njene misli: “Eh, što nisi plave krvi”...  

Sa Mundijala u Engleskoj on je u domovinu doneo titulu “najzgodnijeg fudbalera sveta”. Sovjeti su tako shvatili nagradu za fudbalsku eleganciju. Valeri Voronjin jako dobro je umeo da koristi sve pogodnosti nenormalne slave koja ga je zadesila. Iako uveliko oženjen, porodičan čovek, u Moskvi je važio za najpoželjnijeg muškarca. U početku je to umeo diskretno da naplati, a onda se više nije krio ni od sopstvene supruge. Agente koji su počeli u stopu da ga prate posebno je iritiralo druženje i dopisivanje sa Bobijem Čarltonom. Putujući po Evropi, često je voleo da popije sa Bestom, a uspeo je čak i nadmenog Pelea da odvede u bar. U Španiji '64. razgovarao je u četiri oka sa Bernabeuom. Sve je to uredno bilo evidentirano u dokumentima tajne službe. Pa onda lumperajka u Beogradu, kafana Smederevo. Bio je i Jašin. Pomiriše se nekoliko godina ranije Hruščov i Tito, ali razne su su "neprikladne” pesme te noći pevale... 

Valeri Voronjin krajem šezdesetih govori nekoliko jezika, “sluša neku čudnu muziku” i poznat je po svojim liberalnim tendencijama. Na Vnukovo ulazi sa bocom votke ili šampanjca i leti do Sočija bez karte. To nije radio ni novi šef države. Na liniji Moskva-Lenjingrad opija se sa otpravnikom u oba pravca. U Firenci obilazi gradske “znamenitosti” čitavu noć i pojavljuje se pola sata uoči utakmice, a Beskov skida “peticu” sa leđa Alekseja Kornejeva i baca mu u ruke. Dobro, to je već bajka... Ali bilo je 0:0 sa Italijanima. I Voronjin je zaista igrao. 

Valerija Voronjina tolerisali su svi. I Kačalin, i Simonjan, i Beskov, i najbolji od svih ruskih trenera Nikolaj Morozov. Ali baš pred kvalifikacije za EP '68. nacionalni tim preuzeo je Jakušin. Dinamovac. Policajac. Eliminacija Mađarske u četvrtfinalu posle 0:2 odjeknula je jako, još su oni bili veliki. Zvuci galopa Lake konjice odzvanjali su fudbalskim univerzumom. Opijen slatkim životom Voronjin nije osetio šta se događa oko njega. Jakušin ga je poveo na završni turnir Kupa nacija, ali nije mu dao da igra. U polufinalu protiv Azura bilo ponovo je 0:0 i pobednik je odlučen bacanjem novčića. Naravno, u finale je prošao domaćin. Nekoliko dana kasnije Valerij Voronjin doživeo je veliko poniženje – izbačen je iz reprezentacije. Te letnje noći '68. život prve fudbalske zvezde SSSR – a potpuno se raspao. Nije bilo rasprave sa Jakušinom. Sav bes Voronjin je iskalio na papučici svoje crne “volge”. Negde na 114. kilometru od Kolomne prema Moskvi zaspao je za volanom. Probudio se u bolnici...    
“Kada sam došao prvi put da ga posetim, nisam mogao da ga prepoznam, bio je zavijen kao mumija i disao je na slamčicu. Sve u njemu bilo je izlomljeno”, prepričavao je Viktor Šustikov. “Ali i prilikom  moje druge posete bio je neprepoznatljiv. A tada više nije imao zavoje. Lice su mu sklapali iz nekoliko delova. Čim je progovorio pitao je lekare kada će moći na teren. Bili su skeptični. Mislim da mu je sve bilo jasno”.

Valentina Pтitsina napustila muža nedugo nakon što je izašao iz bolnice u zimu te 1968. U jednom intervjuu navodno je rekla da je "postalo neizdrživo svakodnevno gledati pijanu nakazu”. A ona još mlada i lepa. Posle je sve to demantovala...

Valerij Voronjin doživeo je ozbiljna psihička oštećenja još onog dana kada se prvi put posle udesa pogledao u ogledalo. To što nije uspeo da se vrati fudbalu samo je pogoršalo njegovo stanje.  
“Viđali smo ga naslonjenog na ogradu pokraj terena, tu gde smo trenirali. Samo je ćutao, oči su mu bile kao u polusnu. Posle sam čuo da je pričao samo sa svojim satarim trenerom Stepanenkom”, ispričao je u jednom intervjuu 1999. godine Šustikov. 

Voronjin je jednom blago pripit pitao Jurija Stepanenka zašto je Nils Lidolm lagao kada je rekao da je fudbal kao vožnja bicikla, zašto je lagao kada je rekao da ako jednom naučiš više ne možeš da zaboraviš. Iz očiju su mu nekada sevale munje, a tada su bile mutne kao flaša hladne votke koju su pili. Starac nije znao šta da mu odgovori... 

Valera, kako su ga prijatelji od milja nekada zvali, živeo je još 16 godina nakon nesreće koja mu se dogodila. U ono vreme u Sovjetskom Savezu fudbaleri su po okončanju karijere dobijali državnu službu i počinjali da žive kao sav normalan svet. I dok su se svi njegovi ispisnici i saigrači uglavnom snašli, Valerij Voronjin naizmenično je dane trošio po psihijatrijskim klinikama i barovima. Poslednjih godina najviše se družio sa Vladimirom Visockim. Visocki je bio samo godinu dana stariji. Umro je 1980. u 42. godini. Voronjin je poživeo još četiri godine. Do 19. maja '84. Tog dana u suton Juri Stepanenko sreo je svog nekadašnjeg učenika ispred stadiona Lužnjiki u društvu tri sumnjiva, mračna tipa. Pitao ga je da li ih dobro poznaje i da li je sve u redu. Valera se diskretno nasmejao posle mnogo godina i klimnuo glavom. Poslednji osmeh u životu...

Narednog dana beživotno telo Valerija Voronjina, u lokvi krvi, pronađeno je u grmlju pokraj autoputa na jednom od izlaza iz Moskve. Masakr nikad razrešen. Ljudi su samo nagađali. 

I kako ono reče Momo Kapor za Visockog... Pa i Valerij Voronjin je umro od života, zar ne?