PREMOTAVANJE, Inter - Sampdorija: Vujketov doktorat (VIDEO)

Ispraćajući ga pre desetak dana na večni počinak i odajući mu poslednju poštu, gotovo svi značajniji evropski mediji poklonili su se legendarnom Vujadinu Boškovu. U Aleju velikana nije hteo, sahranjen je u svom Begeču, nedaleko od Novog Sada, ali večno društvo fudbalskih velikana neće moći da izbegne. Hteo ne hteo...

Vodeći Real Madrid i Fajenord postao je jedna od najvećih trenerskih zvezda svoga doba. Međutim, sve ono bajkovito u njegovoj karijeri vezuje se za Sampdoriju i čuda koja je sa do tada marginalnim klubom iz Đenove napravio. Vojvođanska ravnica nije iznedrila čudnijeg tipa koji je fudbal imao u malom prstu. Njegove nadaleko čuvene izjave zapravo su oslikavale njegovo shvatanje ove igre – prosta stvar – i upravo na tim temeljima gradio je put do odabranog društva i odživeo svoj fudbalski vek čija je kruna osvajanje Apenina. Ono što je Vujadin Boškov uradio sa Sampdorijom u sezoni 1990/91, kada je Đenovljanima doneo prvu i jedini titulu šampiona Italije, aktuelizovano je ovosezonskim senzacionalnim rezultatima Liverpula i pre svega Atletiko Madrida. Ali, ima tu dosta razlika...

Danas imamo posrnule velikane koji se bore za povratak na presto, a Sampdorija je tada faktički bila niko i ništa. Tek jedan u „milion“ malih klubova s prebogatim vlasnikom (mada, kada se malo bolje razmisli, ipak je taj Paolo Mantovani mnogo bolje razumeo fudbal od ovih današnjih bogatuna) koji je hteo sve i odmah. Dalje, Atletiko je na pragu da čudo napravi u ligi sa samo dva jača kluba od sebe, a Liverpul bez ozbiljnog Junajteda, sa nedorečenim Arsenalom...

A „kalčo“ je krajem osamdesetih i početkom devedesetih bio nikad jači! Daleko najatraktivnija liga u Evropi. Juve sa skupo plaćenim zvezdama Robertom Bađom, Tomasom Heslerom, pa Totom Skilaćijem, Kaziragijem... Šampion Napoli sa Maradonom, Karekom i Zolom; Roma sa Perucijem, Brunom Kontijem, Rudijem Felerom; pa prvak Evrope Milan sa Gulitom, Rajkardom, Van Bastenom i svim onim domaćim zvezdama; i na kraju supermoćni Inter, šampion iz 1989. (11 bodova više od drugoplasiranog Napolija), sa Zengom, Bremeom, Mateusom, Klinsmanom... Da ne pominjemo one manje klubove koji su u svojim redovima imali vedete poput Kaniđe (Atalanta), Brolina (Parma) ili Ridlea ( Lacio). U takvoj konkurenciji nikome, čak ni na Luiđi Ferarisu, nije padalo na pamet da mašta o tituli. Nikome osim Vujadinu Boškovu.

Sezona 1990/91. ušla je u anale italijanskog fudbala kao jedna od najspektakularnijih. Sadržala je bukvalno sve – neizvesnost, sjajne mečeve, preokrete, goleade, iznenađenja i kraj kakav niko nije mogao da zamisli – a Sampdorija je završila na tronu. I pored svega toga jedna utakmica posebno se pamti i redovno prepričava. Na San Siru 5. maja 1991. u 31. kolu Interu je gostovao budući šampion koji će baš na terenu najvećeg konkurenta napraviti ključni korak ka tituli, pobedom od 2:0. Bila je to doktorska disertacija Vujadina Boškova i lekcija Đovaniju Trapatoniju. Nešto poput onoga što je Karlo Anćeloti uradio Pepu Gvardioli u Madridu pre desetak dana.

"U godinama koje dolaze ljudi će pričati: „Ja sam bio ovde! Gledao sam tu utakmicu“. Stariji zaljubljenici u fudbal uvek će ovo prepričavati", vrištao je bukvalno u mikrofon Martin Tajler, komentator Skaj Sporta na kraju prenosa, dok su Đenovljani slavili veliki trijumf u Milanu.

Inter na toj utakmici nije izgubio samo dva boda, već i titulu. To je posle meča svima bilo jasno, a način na koji se to dogodilo ovaj susret čini legendarnim. Sampdoriji je to bio poslednji veliki meč u sezoni, računajući pet najmoćnijih timova. Iako je na prethodnih devet tim Vujadina Boškova ostvario osam pobeda i jedan remi (samo je Juve izbegao poraz), srpski stručnjak je rešio da nešto drugačije postavi igru i natera defanzivnog Trapatonija da ga napadne. Da je znao da će Paljuka biti pod takvom baražnom paljbom, verovatno to nikada ne bi uradio, ali kada je Inter počeo da melje više nije bilo nazad.

Precizni statističari izračunali su da su Neroazuri ka golu Sampdorije za tih 90 minuta šutnuli 24 puta, da je Paljuka odbranio čak 14 udaraca (uključujući i penal Mateusu), odnosno da je Sampa pokušala tek u šest navrata (ne računajući golove), a da Zenga nije zabeležio nijednu odbranu?! Đenovljani su do pobede došli majstorskim golom veterana Bepea Dosene (60. minut) i Đanluke Vijalija (76. minut). Boškovu su kasnije često postavljali pitanje u stilu „kako čoveče?“, na koje je odgovor bio samo prepoznatljivi osmeh.     

Nakon ovog trijumfa Sampdoriji su bila potrebna još tri boda iz poslednja tri meča. U sledećem kolu protiv Torina bilo je 1:1, pa je Mantovani pred meč sa Lećeom u 33. rundi već točio šampanjac na stadionu. U danu kada je čitava Đenova bila na nogama, Leće nije imao šta da traži na „Ferarisu“. Za samo 45 minuta - tri gola u mreži gostiju. Drugo poluvreme pretvorilo se u žurku na terenu...

"Ostvario sam mnogo toga u životu, pobedio mnoge utakmice, ali skudeto sa Sampdorijom je nešto najlepše i najslađe u mom životu. Osvojio sam titulu u najjačoj ligi na svetu sa klubom koji je trebalo da proslavi pola veka postojanja. To je kao kada ti se rodi prvo dete. Radost je i veća", pričao je desetak godina posle velikog trijumfa Vujadin Boškov.

Vujketova veličina ne ogleda se samo u tom rezultatu koji je napravio u sezoni 1990/91. Dobro je znao Paolo Mantovani koga dovodi za trenera leta 1986, kada mu je već pomalo postalo dosadno da životari u sredini tabele. Posle ulaska u Seriju A sa Askolijem znao je da mu treba baš takav „arhitekta“. Boškov je uspeo da od jednog provincijskog tima stvori velikana, da umiri dvojicu nadobudnih klinaca i pretvori ih u vrhunske napadače (Vijali i Manćini), da veterane učini mladićima u toj jednoj sezoni (Dosena i Toninjo Serezo), da dovede tačno ono što je nedostajalo za šampionski mozaik (Katanec, Boneti, Invernici, Branka...)

Njegov sin Enriko bio je u Begeču na sahrani.

Ostaće zabeleženo da je jedan od najdirljivijih oproštaja od Boškova imao onaj s kojim je tokom trenerske karijere imao i najviše problema - Roberto Manćini. Ovi rečima:

"Paolo je bio naš otac, a Boškov stariji brat. Tih godina igrali smo fudbal bez briga, bili smo slobodni. Vujadin nas je podsećao da smo ništa bez timskog rada. Zahvaljujući njemu sam imao divnu mladost. Dobro ga poznajem, verujem da se sada smeje sa neba".

Manćini je još napisao da je za smirivanje Marija Balotelija, dok je radio sa njim u Interu i Mančester Sitiju, koristio isključivo Vujketove metode.

--------------------------------------------------------------------------------------------

„OVO NIJE IGRA KOJU SAM VOLEO, OVO NIJE MOJ FUDBAL“

Vujadina Boškova često su umeli da nazivaju fudbalskim diktatorom, iako je tokom čitave karijere bio raspoložen za šalu, nasmejan i originalan u pokušajima da da obrazloženje za pojedine svoje postupke.

"Kod mene u ekipi je demokratija, svi mogu da pričaju – samo ja odlučujem", rekao je jednom prilikom.

Verovatno jedini put bez osmeha pred novinare je izašao kada se opraštao od fudbala. Možda i razumljivo, jer je karijeru praktično okončao nakon teškog poraza Jugoslavije na Evropskom prvenstvu od Holandije 2000. godine. Kraj je zvanično objavio godinu dana kasnije...

"Ovo nije igra koju sam voleo. Ovo nije moj fudbal. Ne poznajem ga više. Sve se vrti oko novca i ne želim više time da se bavim“, poručio je razočarano i otišao u legendu.  

(foto: Action Images)