PREMOTAVANJE: Doktor Sokrates – fudbaler, lekar, revolucionar, filozof, alkoholičar (VIDEO)

Završnica šampionata Brazila 2011. godine pamti se kao jedna od najuzbudljivijih. Nekoliko kola pre kraja čak šest ekipa bilo je u konkurenciji za titulu: Korintijans, Vasko da Gama, Sao Paulo, Flamengo, Internasional i Fluminense. Do poslednje runde preostala su dva pretendenta na presto – Vasko i Korintijans. Timao ima dva boda prednosti i meč kod kuće protiv velikog rivala Palmeirasa, dok Vasko da Gama dočekuje Flamengo i nada se kiksu lidera. 

Danima uoči odlučujućih 90 minuta čitavu zemlju zahvatila je neopisiva euforija kakvu samo Brazilci umeju da naprave. Pred vratima je i Uskrs, ambijent je karnevalski, pogotovo u Riju. Četiri tima od kojih sve zavisi u poslednjem kolu imaju skoro 100.000.000 navijača. Potpuno je prirodno što je nacija na nogama... Noć pred utakmicu ni sve ono sivilo Sao Paula nije izgledalo toliko ružno. Ulice su preplavili navijači, zastave, pesma... A onda je u ranim jutarnjim časovima sve je odjednom utihnulo. Jedna tužna vest proširila se kao munja i odjeknula poput bombe.

Umro je Doktor Sokrates!

Nije bilo više ni one gungule, uobičajene za grad od 20.000.000 stanovnika, samo žamor navijača iz barova, onih koji nisu mogli da nabave ulaznicu za meč odluke. Nekoliko sati pre nego što će početi mečevi poslednjeg kola, predsednica Brazila Dilma Rusef saopštila je naciji: „Brazil je izgubio jednog od najvoljenijih sinova. On je na terenu svojim talentom i sofisticiranim potezima postajao genije. Van fudbalskog borilišta bio je politički aktivan i brinuo se o svom narodu i svojoj zemlji.“

Bila je nedelja, 4. decembar. Jedne druge nedelje, skoro trideset godina unazad, kada je proglašen za najboljeg igrača Južne Amerike, Sokrates je govorio o svojim željama. Još tada je rekao da bi voleo da umre u nedelju i da Korintijans postane šampion države...  

Najstariji sin siromašnog oca koji se divio drevnoj grčkoj filozofiji (otuda i ime Sokrates – Sokrat) rođen je 19. februara 1954. u mestu Belem na obali Amazona. U sportu u kome se mozak većine igrača čim kroče na zeleni pravougaonik „spusti“ u kopačke i tu ostane učauren zauvek, on je govorio o Van Gogu, Lenonu, Če Gevari, kubanskoj istoriji... Odmalena je bio zaljubljen u medicinu i zabrinut za demokratiju. Nadaren do ekstrema, ali bez ikakve želje da se kroz trening usavršava... Bez obzira na to niko nije mogao da porekne da je njegova igra često imala dodir sa genijalnošću.

Sokrates se nikako nije uklapao u ondašnji šablon fudbalera. Sa svojih 1,93 i jedva 70 kilograma (zbog čega će u mladosti poneti nadimak Magrao – Mršavko) nije moglo da se dogodi da ne bude u centru pažnje. Duga kovrdžava kosa i velika brada samo su pojačavale utisak, da bi kasnije to postao njegov zaštitni znak. Po sopstvenom priznanju, nikada nije planirao da postane profesionalni fudbaler. To se jednostavno dogodilo. A kada je već tako bilo, onda tu čarobnu igru nije želeo da shvati nikako drugačije nego kao jednu vrstu umetnosti, prkoseći mnogim stereotipima.
„Prvo dolazi lepota. Pobeda je sekundarna. Ono što je bitno je radost igre“.

To je bila njegova životna maksima. Filozofija ptičice Garinče. Igraš, plešeš i ne gledaš u semafor. Rezultat nije bitan. Zahvaljujući njoj, postao je možda i jedini fudbaler svetske klase koji je karijeru završio bez ijednog znajačnog trofeja. Nije osvojio čak ni Kup Brazila.        

Srećnici koji su imali priliku da ga vide na delu kažu da nikada u karijeri nije „ubacio u drugu“. Imao je jednu brzinu, ali i ona je bila dovoljna da veštinom opčini fudbalske romantike. Elegancija gazele u dugom koraku, matematički precizno čitanje igre, moćan i precizan udarac sa obe noge na kojima nikada nije bilo mesta za kostobrane, a sve to uz visoko podignuto čelo u gracioznom osvajanju terena. I psihologija vođe. Bio je avangardni fudbalski vojvoda.
„Nemate pojma koliko je jednostavno igrati sa Sokratesom – rekao je jednom prilikom Ziko, po mnogima najbolji igrač brazilske genaracije koja je 1982. u Španiji opčinila svet. Kasnije će taj fudbalski pravac nazvati Žoga bonito. – Bez dileme, najveći as s kojim sa igraoׅ“, pričao je Ziko na oproštaju od svog velikog prijatelja. 

Neslućenu popularnost koju je dosegao igrajući fudbal Sokrates je koristio u političkoj borbi za demokratiju u svojoj zemlji i ljutio se na svakoga ko je imao mogućnosti, a nije želeo da se uključi u društvene tokove. Čak i na Pelea. „Korinćanska demokratija“ (Democracia Korinthiana) koju je početkom osamdesetih uspostavio u svom Korintijansu – dok je u državi red zavodila vojna hunta – ostaće kao legat brazilskom narodu za sva vremena. Ideja je bila prosta. Jedan fudbalski mudrac, iako tek u tridesetim, nije želeo da dozvoli da njegovi zemljaci i dalje budu ovce, već da postanu pastiri. Zahvaljujući svemu tome, Sokrates će postati kultna figura svetskog fudbala...

„Imao sam samo 10 godina, ali dobro pamtim 1964. i vojni udar. Moj otac je imao veliku biblioteku, tada smo se već preselili u Ribeirao Preto... Na taj dan, sećam se, otac je iz tog brda knjiga izvukao knjigu o boljševicima i zapalio je. Tada sam se prvi put zainteresovao za politiku. Fudbal je došao sasvim slučajno. Bio sam dete diktature i mnogo više sam mislio na neke druge stvari.“

Sokrates je počeo da igra u lokalnom Botafogu. Kada je došlo vreme da potpiše prvi profesionalni ugovor, a bilo mu je već 20 godina, tražio je da se obavezno ubaci klauzula po kojoj će uvek moći da odsustvuje sa treninga i utakmica kada ima ispit. Tada je uveliko studirao medicinu. Ubrzo će diplomirati u roku i sasvim logično, drugi nadimak došao je sam od sebe. Doktor na terenu – pravi doktor van njega.

Za četiri godine u Botafogo iz Ribeirao Preta (74-78) Sokrates je odigrao 269 utakmica i postigao 101 gol. Za vezistu više nego dobar učinak. U 24. godini dobio je poziv iz Sao Paula. Ponuda koja se ne odbija. Iako je još 1978. bio na širem spisku kandidata za SP u Meksiku (ubrzo ispao iz konkurencije jer je baš u to vreme pripremao doktorat na katedri za pedijatriju) Magrao je ozbiljnu karijeru započeo tek pošto je potpisao za Korintijans.

Doktor Sokrates za sebe nikada nije govorio da je vrhunski sportista, ali ljudima iz Korintijansa to nije smetalo. Monstrum uništavanja javio se u geniju još u ranoj mladosti. Od 13. godine je pušio, od 15. počeo da pije – i nikada nije prestao. Alkoholičari bolest obično priznaju kada već bude kasno. On je nije priznao do kraja života...
„Cigarete i alkohol nikada nisu uticali na moju igru. Nisam zavisnik od alkohola, moj odnos s njim je kao s partnerkom. Mnogo pijem, ali nemam simptome alkoholizma.“

Život je za njega bio mnogo više od fudbala.
„Utakmica traje 90 minuta, a život se nastavlja i posle toga.“

Kada je govorio o strahovima, bilo je to na pomalo filozofski način. Plašio se velikog broja ljudi na jednom mestu među kojima niko nema nešto pametno da kaže. Kozeriju i piće sa društvom doživljavao je kao hobi i nikada nije želeo da prizna da je nesportski način života razlog zbog kojeg uvek traži izmenu u 75. minutu. Utakmice koje je odigrao od prvog do poslednjeg minuta mogu da se izbroje na prste. Zaljubljenici u lik i delo Doktora Sokratesa reći će da je i to bilo dovoljno za magiju.

„Imao je tu apsurdnu sposobnost da konzumira alkohol u ogromnim količinama, da pije, pije, pije i da se ne napije“, prisećao se Žuka Kfori, jedan od najpoznatijih brazilskih kolumnista i Magraov „mokri drug“ dok je ovaj trošio poslednje dane u bolničkoj postelji sa kateterom u jetri.

Mnogima se nije dopalo kako Doktor živi – dve paklice „marlbora“ i pivo za doručak, ručak i večeru – pa ipak, dok je na terenu bio pravi, nije bilo većih problema. U njegovu zaštitu stao je i veliki Pele:
„Sokrates bi od mnogih bio bolji i da trči unazad.“

Na Svetskom prvenstvu u Španiji 1982. njegova zvezda zasijala je punim sjajem. Počelo je kao bajka, završilo kao „La tragedia del Sarrià“, ali u međuvremenu svet je imao prilike da se upozna s platonskim idealom igre u režiji fudbalskog Sokrata. U tih 30 dana na Pirinejima oživela je zaboravljena romantika i hrabro se namerila na moćni italijanski realizam. Bilo je to „surovo ubistvo fudbala“, kako je nakon poslednje utakmice druge faze – Brazilu bio dovoljan bod za polufinale – sa suzama u očima jedva izustio Ziko. Nemilosrdni Paolo Rosi, trostruki strelac za Azure, uspeo je da poništi magiju onog prvog gola koji je Brazilcima doneo vođstvo.

Ko je jednom video tu sliku, sigurno ne zaboravlja: Leandro izvodi aut na svojoj polovini, svi Italijani su na četrdesetak metara od svog gola... Sokrates se vratio da primi loptu i povede akciju. Bio je 12. minut i 1:0 za Italiju. Doktor loptu iz auta prima onako šmekerski, gornjim delom stopala – takav prijem posle njega imao je još samo Zinedin Zidan – i u koraku je lepi za travu. U leru, neometan stiže do sredine terena, nekih desetak koraka, a onda pas u dubinu. Sledi Zikova čarolija, Đentile i Kabrini više ne znaju gde se nalaze, pas u prostor, a tamo pravo niotkuda stiže Sokrates i iz naizgled, i za mnoge, preteške pozicije šalje loptu iza leđa Dina Zofa. Gol! Nezaboravan, jedinstven, neponovljiv. Tačno, Rosi je tog popodneva na stadionu Espanjola tri puta tresao mrežu nesrećnog Valdira Peresa, postao junak, ali seća li se iko tih njegovih pogodaka?

Brazilci su igrali tako da će u istoriji njihova tragedija postati bitnija od trijumfa Italijana.

Pamti se i onaj gol Sokratesa protiv Sovjeta, nekoliko dana ranije. Dva lažnjaka, pa bomba sa 25 metara u rašlje Rinata Dasajeva. Jedan od najlepših pogodaka otkako je Svetskog kupa. Postigao je Selekao ukupno 15 golova u Španiji, a bar 10 bilo je za divljenje. Uzalud. Ziko je posle Italije lio suze, a Doktor na svoj dobro poznat način objasnio ono što se dogodilo...
„To je fudbal, igra. Neko mora da pobedi, neko da izgubi. Često dobija onaj ko manje greši i to je tako. Optuživati nekog drugog za naš poraz bilo bi ravno ludilu. Mi smo pokazali fantaziju, idealnost i idilu, a oni efikasnost. Bar smo izgubili boreći se za svoje ideale.“

Sokrates nikada nije voleo da se vraća na ono što se dogodilo u Španiji 1982. Mnogo puta su ga pitali o toj čuvenoj utakmici, a on je premotavao film i prisećao se nekih „marginalnih“ stvari.
„Šta najbolje pamtim sa tog prvenstva? Pevanje nacionalne himne pred prvu utakmicu. Bio sam kapiten tima, otac 200 miliona Brazilaca. To je najvažniji trenutak u mom životu. Pele ili Maradona, to je ono što me ljudi često pitaju. Prvog sam gledao, protiv drugog igrao u Španiji 1982. i pobedio ga sa 3:1.“

Igračka karijera Doktora Sokratesa posle Svetskog prvenstva u Španiji kreće silaznom putanjom, ali zato njegov politički uticaj postaje sve veći. Početkom 1983. za sve ono što je uradio prethodne godine biva proglašen za najboljeg fudbalera Južne Amerike i trenutak najveće slave koristi da kaže ono što ima. Zajedno sa još jednim saigračem osniva Korinćansku demokratiju. Stadion Korintijansa postao je jedini bastion demokratskog razmišljanja. To je podrazumevalo da fudbaleri imaju jednaka prava kao i klupska uprava. O svemu se odlučivalo glasanjem. Počevši od toga gde će biti obavljene pripreme, koji hotel biti odabran prilikom gostovanja, do toga ko dolazi i odlazi iz ekipe. Sokrates je čak izdejstvovao da na dresovima bude ispisana poruka „Hoću da glasam za predsednika“. Aktuelna vlada upozorila je čelnike Korintijansa na preveliko mešanje u politička pitanja, ali prvi koraci revolucije već su bili napravljeni.        

Već naredne godine Doktor je na jednom političkom skupu govorio pred dva miliona ljudi. Kao najomiljeniji fudbaler u zemlji javno je zapretio da će otići iz Brazila ukoliko Kongres ne usvoji zakon po kome će se na slobodnim i demokratskim izborima glasati za predsednika. Prvi napad nekako je odbijen i Sokrates je besan prihvatio prvu ponudu koju je dobio iz Evrope. Otišao je u Fjorentinu.

Bilo je lako vidljivo da fudbal koji se igra s druge strane Atlantika nije za njega. Evropski profesionalizam nikako nije mogao da prihvati, izbegavao je treninge i jedva čekao da se vrati u Brazil da dovrši započeto. Za godinu dana u Firenci odigrao je 25 utakmica i postigao 11 golova. Dovoljno da kupi probirljivu italijansku publiku i premalo da bi Viola napravila značajniji rezultat u Kalču. Trogodišnji ugovor vredan dva miliona dolara raskinut je sporazumno posle prve sezone... 
„Život u Evropi je tako organizovan. Nije kao u Brazilu, gde je sve spontano. To mi nije prijalo“, izjavio je po povratku u otadžbinu.

Igrajući za veliki Flamengo Sokrates je izborio mesto u nacionalnom timu i za Svetsko prvenstvo u Meksiku 1986. Brazilci nisu odstupili od svoje filozofije i ponovo nisu dogurali ni do polufinala. Ispali su od Francuza posle penala, a Magrao je kao kapiten promašio prvi. Žoel Bats odbranio je njegov udarac i praktično ga poslao u penziju. Taj antalogijski susret sa Francuzima ostaće upamćen i po traci koju je Doktor imao oko glave. Često je na zalasku karijere nosio tu znojnicu, gde su bile ispisane razne političke poruke. Toga dana na njoj je pisalo „Regan je terorista“.
Sokrates je u penziju definitivno otišao 1989, u godini kada su održani prvi demokratski izbori u Brazilu posle 35 godina. Iako je bio vrhunski sportista, taj dan smatrao je svojom najvećom pobedom u karijeri. 
Kada je završio s aktivnim igranjem, postao je glavni kritičar brazilske reprezentacije i društvene situacije u zemlji. Otvorio je privatnu ordinaciju, lečio decu u Sao Paulu, a u slobodno vreme studirao filozofiju. I na tom polju zaslužio je doktorsku diplomu.
Za ono što je Brazil igrao posle 1990. u Italiji nije imao razumevanja...

„Gadi mi se da gledam brazilsku reprezentaciju. Naš fudbal je u dubokom zimskom snu. Oni koji ga vode potpuno su se otuđili od naše sportske kulture. Brazil je zaista nepodnošljivo gledati. Sve je uniformisano i apsolutno konzervativno“, izjavio je nekoliko meseci pred smrt.

Jetra Doktora Sokratesa bila je teško oštećena poslednjih godina njegovog života. U avgustu 2011. prvi put je završio u bolnici zbog unutrašnjeg krvarenja. Rečeno mu je da mora na transplantaciju. Preko reda nije želeo, iako je imao mogućnosti za to. Bio je svestan šta će se dogoditi i da su mu dani odbrojani. Dostojanstvo je zadržao i u tim trenucima...
„Ne, ne želim specijane uslove zato što sam u jednom momentu bio najbolji fudbaler na svetu.“

Nedugo zatim, negde u septembru, jetra mu je otkazala i po drugi put, a onda i treći, kobni. Zvanično, Sokrates je doživeo septički šok. Preminuo je 4. decembra u 4.30 u bolnici „Albert Ajnštajn“ u Sao Paulu.

Bila je rana zora. Samo nekoliko sati kasnije počeće utakmice poslednjeg kola šamponata Brazila. Više od 50.000 navijača Korintijansa je na stadionu. Devedeset minuta meča odluke protiv Palmeirasa prošlo je skoro pa u tišini. Vatre nije nedostajalo, ali golova jeste. Utakmica je završena 0:0, a kada se začuo poslednji sudijski zvižduk svih 50.000 ljudi visoko je podiglo desnu ruku, šaka savijena u pesnicu. Tako je Doktor slavio svaki svoj gol. Nerešeno i u Riju, na meču Vasko da Gama – Flamengo. Nedelja je veče. Magrao više ne diše. Korintijans je šampion Brazila!

Negde u isto vreme, nekoliko hiljada kilometara dalje, na tribinama Artemio Frankija u Firenci, dominira ogroman transparent:
„Doktor Sokrates je otišao na nebo da pozdravi Boga“.

JA PIJEM, PUŠIM I MISLIM

Tokom igračke karijere, ali i kasnije, kada se penzionisao, Sokrates je često privlačio pažnju istupima u štampi i na televiziji. Bilo je tu filozofskih misli, ali i bombastičnih izjava tipičnih za njegov buntovni duh. Ovo se neke od njih:

„Na Svetskom prvenstvu 1970. brazilski fudbaleri trčali su u proseku četiri kilometra po utakmici. Danas je ta brojka povećana na 10. To znači da je prostor na terenu u velikoj meri sužen. Ugušena je kreativnost, jer niko nema loptu dovoljno vremena u nogama. S obzirom na tu promenu, mislim da bi pravila trebalo da budu promenjena i da u ekipama bude po devet igrača. Samo tako će se vratiti duh ovoj igri...“

„U finalu Svetskog kupa 2010. videli smo elemente savremenog fudbala: Malo igre, mnogo nasilja, nekoliko šansi za gol, velike pauze i nezainteresovanost igrača da naprave spektakl. Oba tima (Španija i Holandija) imala su apsurdni strah od poraza, a samim tim i od pobede...“

„Nijedan igrač ne napušta fudbal, već fudbal napušta njega...“

„Pišem roman o Svetskom prvenstvu 2014. U finalu će igrati Brazil i Argentina. Pobediće Argentinci sa 2:0, a oba gola daće Mesi.“ (izjava iz 2010. godine. Inače, uoči šampionata u SAD 1994. pogodio je da će u finalu igrati Italija i Brazil, te da se Selekao postati prvak sveta)

„Ja pijem, pušim i mislim...“

„Imam samo tri poroka: Žene, duvan i pivo. Ako bih koristio kokain, morao bih da ga zamenim s jednim od prva tri.“ (Na pitanje novinara da li je ikada probao kokain.)

„U Brazilu način života nije kao u Evropi. Mi ne znamo šta ćemo da radimo za 15 minuta.“

„Ziko je kralj! Bio je mnogo bolji od svih ostalih. A kada postoji kralj, nastupi borba ostalih da budu što bliže kralju. Kada nema kralja, svi gube pravac...“

„Ne želim da oživljavam tu utakmicu. To je deo moje prošlosti, a ja živim u sadašnjosti. Ne sećam se ni lica mog sina kada se rodio...“ (Jedan od poslednjih odgovora na pitanje o utakmici protiv Italije 1982. u Španiji.)

„Dajte moje golove nekoj boljoj zemlji...“ (Ljutita poruka pred napuštanje Brazila i odlazak u Italiju.)

„Više ne postoji tržište za našu fudbalsku umetnost... (Posle poraza od Italije na SP 1982)“

„Svetski kup 1982? To je bilo 30 najgore protraćenih dana u mom životu...“

DVODNEVNA ŽURKA U UDINAMA I PIVO ZBOG KIŠE NA SEVEROISTOKU

Sokrates je teško preživljavao godinu provedenu u Italiji. Dobro raspoloženje nekako je održavao družeći se sa Zikom, koji je u tom periodu igrao za Udineze. Posle jednog gostovanja Fjorentine u Udinama zadržao se kod prijatelja. Ziko je organizovao roštiljanje u bašti svoje kuće. Doktor je kao po pravilu bio najveseliji. Ostao je da prenoći s idejom da sutradan krene put Firence. Ziko je ustao ujutru, otišao na trening, a kada se vratio u svojoj kući zatekao je isto ono društvo od prethodne večeri. Sokrates je organizovao „reprizu“. Nije mu padalo na pamet da dan posle utakmice trenira...

Jedna anegdota vezana je za gostovanje u Riju, pre nego što će se Magrao otisnuti na Stari kontinent. Timao je odseo u istom hotelu gde i protivnička ekipa.
„Ne sećam se s kim smo igrali, ali pamtim koliko su se iznenadili“, uz osmeh se prisećao Sokrates.

Kada su igrači rivalskog tima sišli na doručak, a bilo je sedam sati ujutru, u hotelskom baru zatekli su skoro celu ekipu Korintijansa. Na „zagrevanju“ za utakmicu pili su pivo. Doktor ih je džentlmenski ponudio da sednu za njihov sto:
„Padala je kiša na severoistoku! Slavimo! Pridružite nam se.“

Rezultata takođe nije mogao, ili možda nije želeo da se seti...

UPAMTI, KAD ODEŠ NA PROBU U BOTAFOGO NISI MI BRAT

Manje je poznato da je Sokrates imao 11 godina mlađeg brata koji je takođe bio vrhunski fudbaler. Ime Raimundo Souza Vieira de Oliveira verovatno bi malo kome išta značilo, ali kada se kaže skraćeno Rai to je već druga priča. Rai je po igračkim sposobnostima bio daleko od starijeg brata, ali kada su u pitanju trofeji tu je nadomestio sve. Doktor je karijeru završio bez ijedne značajne titule (ne računajući šampionate Paulista), dok ih je Rai osvojio preko deset, među kojima i bratovljevu neostvarenu želju – Svetski kup. Bilo je to u Sjedinjenim Američkim Državama 1994.

Rai je slavu stekao igrajući za Sao Paulo (dva Kopa Libertadores i Interkontinentalni kup), a dokazao se i u Evropi, gde je pet godina nosio dres Pari Sen Žermena i podigao trofej Kupa pobednika kupova. 

  I danas se prepričava legenda kada je Rai kao dečak otišao na probu u Botafogo iz rodnog Ribeirao Preta, prvi Sokratesov klub. Magrao je imao jedno jedino uputstvo za mlađeg brata:
„Otići ćeš tamo i predstaviti se pod drugim imenom. Ne treba da znaju da smo braća“.

Doktor nije želeo nikakvu protekciju za momka koji tek ulazi u fudbalske vode, ali ispostavilo se potom da nije ni bilo potrebe za tim. Rai je bio dovoljno talentovan za velike stvari, što će kasnije kroz karijeru i pokazati…

(FOTO: Action images)