PRELAZZI: Za sve je kriv Lajun

Čekali su Korejci dvadeset godina na priliku da se revanširaju Meksiku; čekaće još dvadeset, kolika je zjapeća rupa između najbolje severnoameričke i druge najbolje azijske selekcije, što samo daje dodatni argument onima koji tvrde da su kontinentalne kvote naopako raspoređene.

Nije Koreja na talonu imala vendetu samo zbog poraza od 1:3 u Francuskoj 1998. Taj je meč, mnogo više nego po preokretu ili po dva gola Luisa Ernandesa – kako je samo ludovala ta plava kosa onog leta! – ostao upamćen po tome što smo i mi Evropljani najzad počašćeni “kuateminjom”.

Legendarni Kuatemok Blanko, neponovljivi astečki car, uzeo je loptu i preskočio dva rivala tamo u gornjem levom ćošku, za jedan od najupečatljivijih poteza na svim svetskim prvenstvima.

Tada je bilo 3:1, sada u Rusiji “tek” 2:1, mada je moglo da bude i više ispred raspevanih tribina ofarbanih u zeleno; mora da su one tetke opet osvećenom vodicom škropile televizore, i koliko će se tek litara prosuti za ljubimce nacije kada budu igrali, a sve su prilike da hoće, osminu finala Mundijala?

Teško je ipak navijati za Meksikance. Moraš da ih voliš, to je tim koji je dao i Blanka i Ernandesa i Uga Sančesa i Negretea i papagajsku modu Horhea Kamposa i Rafu Markesa, okej, njega ne cene mnogi, ali neka razmisle još jednom. Masa je to koji obožava fudbal, ali teško je navijati za njih jer Meksiko ima mentalnu barijeru kad god stigne među 16 najboljih, a da to nije na Stadionu Asteka.

Pet uzastopnih poraza na pet poslednjih velikih takmičenja, jedan bolniji od drugog...

Hoće li ovog puta biti drugačije? Moglo bi, veli nam govor tela Čičarita i Gvardada i Lozana i smirenog Karlosa Vele i raspoloženog Očoe na golu; da li su se to najzad složile kockice, kao hramovi drevnog naroda tamo kući, pa će selekcija iskusnih igrača prevazići strah od pobede? Nema boljeg načina da nabiješ samopouzdanje nego da zvekneš svetskog prvaka, istina...

MOZZART KVOTE
Meksiko prolazi u četvrtfinale SP - 2,90

Ali niko od ovih igrača, ma koliko da vrede i ma koliko su očarali u prve dve utakmice, nije otelotvorenje tog trnovitog puta Meksika do statusa potencijalno važnog štiha na ovom prvenstvu, kao čovek čiji se nastupi najviše prate, a trk uz desnu aut-liniju najglasnije pozdravlja, na krajnjem severu Libana, tamo gde se poslednjih godina broj stanovnika maltene udvostručio zbog izbeglica iz Sirije.

Da, Svetsko prvenstvo nije samo naše, nas koji na njemu učestvujemo, ili nas čija će reprezentacija, neka pre, a neka malo kasnije, doći u odabrano društvo; ono je jedino pravo svetsko prvenstvo jer ga zaista prati ceo svet, sem nekih džepova kriketaša i ostalih opskurija, pa tako i one države koje se verovatno nikada neće kvalifikovati za Mundijal, ma i da ga prošire na 96 timova.

Svako od njih nađe nekog svog. A u Libanu, tolerantnom kutku Bliskog istoka koji odavno nije sinonim za rat i stradanje, našli su čoveka iz Meksika.

Migel Lajun, fantastični desni bek, desno krilo, desni napadač, ma biće i desni golman ako treba, jedan je od najzaslužnijih što je igra Meksika toliko raznovrsna i toliko brza; i prava je šteta, ali možda može da bude podsticaj više, što onih nekoliko trkova u srce nemačke odbrane i korejskog pokušaja odbrane nije krunisao golom iz kontre.

Lajun je, ispričali bi nam to u selu po imenu Bejt Mileit, libanskog porekla: njegov deda se doselio u državu Verakruz, njegov otac je pre nekoliko godina obišao kuću i ognjište, mada sam Migel još nije stigao na Mediteran.

Nije to ništa neobično, Libanaca ionako ima više u rasejanju nego tamo na trusnom području duž Sredozemnog mora pa do planina i visoravni; nekada su se iseljavali uglavnom u latinoameričke zemlje, a od početka krvavog građanskog rata mahom na zapad Evrope, u SAD ili Kanadu.

Nije neobično ni da Libanci igraju fudbal; iako se možemo setiti samo Rode Antara, koji je dugo igrao u Bundesligi, u stvari je taj narod mnogo talentovaniji nego što momci što nastupaju ispod zastave sa drvetom kedra to pokazuju.

Libanac poreklom je, recimo, Mario Zagalo. Njegovi su promenili prezime da zvuči više brazilski, pre toga su se prezivali Zakur. Libanac je i još jedan osvajač svetske krune u najvažnijem dresu fudbala; Klaudio Ibrahim Vas Leal, svima nama mnogo poznatiji kao Branko, čovek koji će, za nešto mlađe, biti Roberto Karlos pre Roberta Karlosa. Libanac je i Farid Mondragon, dugotrajni kolumbijski golman koji je tek pre koje leto otišao u penziju.

Ali ne igraju fudbal krvna zrnca, ma koliko se par bilmeza sa brdovitog Balkana svojim rukama upirao to da pokaže; ovo je samo mali kuriozitet u životu Migela Lajuna, momka za čije se zdravlje i namere, prema poslednjim informacijama, interesuju i Arsenal i Milan i Marsej, a do kraja Svetskog kupa krug njegovih pratilaca mogao bi da postane još širi i platežniji.

Lajun je, u stvari, ružno pače meksičkog fudbala, lik koji je dugi niz godina bio otpisivan kao loš, čije je ime – ne preterujemo – korišćeno kao merna jedinica za katastrofu.

Godine 2009. tada prilično nepoznati 21-godišnjak postao je prvi Meksikanac koji je zaigrao za neki tim u Seriji A. “Zaigrao” je, doduše, bilo preterivanje, pošto se Lajun pojavio na svega dva meča i ukupno odigrao nekih hiljadu sekundi za Atalantu; vratiće se, s repom između nogu, u domovinu, i potpisati za velikana Ameriku.

Bio je to početak njegove golgote sa srećnim krajem. Razmaženi navijači najuspešnijeg meksičkog kluba smatrali su da neki tamo otpadak iz Evrope, koji ništa nije pokazao ni dok je trošio krampone po domaćim stadionima, ne može da bude pojačanje njihovog tima. A Lajun im nije pomogao: iz nedelje u nedelju igrao je sve gore, čak je i brzinu izgubio, samopouzdanje mu je težilo beskonačnoj nuli, i postao je predmet sprdnje, što bi rekao onaj miš iz crtanog filma, u ceeelom Meksiku.

Odmazda je krenula na Tviteru. Pojavio se haštag #TodoEsCulpaDeLayun, #ZaSveJeKrivLajun, i fora se nije zadržala samo na internetu. Ubrzo je čak i onaj minorni procenat Meksikanaca koji ne haje za fudbal znao ko je Migel Lajun. Leto je, a pada kiša? Za sve je kriv Lajun. Zakasnio si na posao zbog gužve u saobraćaju? Kriv je Lajun. Stopa ubistava u zemlji se i dalje ne smanjuje? Lajun. Amerikanci pominju da hoće da sagrade neki zid? Da, Lajun.

Šale mogu i ne moraju da budu smešne, ali neke umeju i da povrede: Migel Lajun se tih meseci borio sa depresijom, ali je, umesto da se krije, potražio profesionalnu pomoć, i shvatio da je najbolji način da se boriš protiv predrasuda da radiš još više. Znoj umesto suza, naporni treninzi umesto svađa na društvenim mrežama, i već 2013. Klub Amerika je osvojio titulu, pobedivši u finalu Kruz Azul.

Loptu je za odlučujući penal namestio upravo Lajun.

Danas je desni – na određenim utakmicama, ponekad čak i levi –nešto je najbolje što Meksiko ima na poziciji kompletnog beka još od Karlosa Salsida (levo) ili Rikarda Osorija (desno), nimalo skriveno oružje sposobno da nastupa artiljerijski iz pozadine, ali i da gazi rovove ispred sebe u maniru komandosa. Njegovi trkovi u prazan prostor, ubacivanje u sredinu, kao i centaršutevi, daju Meksikancima još jednu ubojitu opciju koja može da slomi i najtvrđe odbrane.

Na društvenim mrežama ponovo se širi haštag #TodoEsCulpaDeLayun, s tim što ga sada Meksikanci stavljaju iz dijametralno suprotnih razloga; nekada ga, tek da pokaže da je veći čovek, koristi i sam objekat ove (ne)slane pošalice. Ali, Lajun vrlo često na svom Tviteru govori i o nefudbalskim stvarima: pre dva dana, pisao je o strahotama koje se događaju na američko-meksičkoj granici, gde su odvajali decu od roditelja...

Prethodnu sezonu, Migel Lajun proveo je u Sevilji, na jednogodišnjoj pozajmici iz Porta; informacije pre početka prvenstva govorile su da Andalužani neće iskoristiti pravo da otkupe njegov ugovor, ali bi po bagatelnoj ceni Libanac iz Verakruza (koji se, istina, još nije skrasio u Evropi) mogao da bude jedna od najboljih kupovina u narednom prelaznom roku.

U ponedeljak, oduvaće tridesetu svećicu na torti – hajde da se nadamo da drugari i on neće proslaviti njegov rođendan još jednim orgijama, iako im je to očigledno bio plodotvoran “tim bilding”? – i imaće sasvim dovoljno razloga da zapamti ovo leto.

U Meksiku, tamo gde se mole za svoje fudbalere i njihove pobede glasnije i pobožnije nego bilo gde drugde, nadaju se da će ljudi poput njega doneti mentalnu snagu, toliko potrebnu da El Tri prođe tu prokletu osminu finala.

Ako tako bude desi, biće to još jedna stvar za koju je kriv Migel Lajun.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images