PRELAZZI: Volim si popit koju čašu vina

Ali frustriranim navijačima Dinama – smeštenim uglavnom u Hrvatskoj; pristalice Hajduka mogle su se naći od Jesenica do Đevđelije, dok su Modre, uz retke izuzetke, voleli isključivo u Zagrebu i široj okolici – više je izgledalo da postoji “Veliki 3+1”.

Samo tri titule za 35 godina loptanja u Jugoslaviji, gomila drugih mesta i onaj Kup sajamskih gradova ipak nisu mogle da zadovolje Zagrepčane, i uvrežena je bila fora da je Dinamo više šampion na Mirogoju – gradskom zagrebačkom groblju – nego na Maksimiru.

Ranog proleća 1982. nije izgledalo da će se to promeniti. Prethodne sezone, baš one u kojoj je briljirao Radnički iz Niša, Crvena zvezda pod vođstvom Branka Stankovića osvojila je 14. titulu, a tim je izgledao, pred očima selektora Miljana Miljanića vrlo sposoban da dođe i do petnaeste krune: Pižon, Dule Savić, Milovanović...

Zvezda je bila prva na tabeli do tog prehladnog 21. februara, iako su se pukotine pojavile u prvom prolećnom kolu, kada je na Marakani slavio Željezničar – u isto vreme, Dinamo je izvukao 0:0 protiv OFK Beograda, što se imalo smatrati uspehom – ali razlika je bila samo jedan bod i 55.000 ljudi u Zagrebu verovalo je u čudo, dok su ekipe izlazile na tvrdi, zaleđeni teren.

Čudo se i dogodilo: trener Dinama Ćiro Blažević znao je da njegov tim nije dovoljno kvalitetan da se bije celu utakmicu sa moćnom Zvezdom, pa je naterao pulene da krenu u neviđeni presing od samog početka, što će postati manir čitave Dinamove sezone. Već u 9. minutu savladan je Aleksandar Stojanović, nakon konfuzije u Zvezdinoj odbrani Cerin je spakovao loptu u mrežu. Crveno-beli su imali dve-tri dobre šanse, no Marijan Vlak nije dao iza sebe...

Tek onda se razgoropadio Cico.

Zlatko Kranjčar, lokalni heroj Dinama, zagrebačko dete kojem će razmaženo detinjstvo udeliti nadimak zauvek, već je bio u onim godinama kada su jugoslovenski fudbaleri počinjali da traže inostrani angažman. Dinamu je dao dva kupa, postigao na desetine golova, ali njegove sposobnosti uglavnom su prolazile ispod radara selektora, pa nije prečesto oblačio onaj drugi plavi dres, sa šest baklji na grudima.

Kranjčar će tog februara i tog proleća sazreti kao igrač. Zvezdi je na Maksimiru dao dva gola – jedan glavom, uz let unazad, zbog čega ga, šali se često, i dalje svakog jutra boli vrat koji je tada zauvek istegao, pa drugi iz penala – za pobedu od 3:0 o kojoj i danas pričaju stariji navijači i za prvo mesto na tabeli.

Naredne nedelje u Splitu će biti 2:1 za Dinamo protiv sjajnog Hajduka za koji su nastupali Slišković, Gudelj i braća Vujović, na Poljudu koji nikada nije bio puniji (ljudi su doslovno stajali jedni drugima na glavama), tim će dobiti samopouzdanje i krila jednog Lestera, Kranjčar će davati golove čime stigne, i daće ih 14 samo tog proleća, a veliko finale odigraće se u Skoplju, protiv Vardara.

Hrvati su pričali da je najbolji makedonski tim dobrano premiran iz Beograda kako bi se na svaki način zaustavio Dinamov pohod ka peharu. Čak su i tadašnje beogradske novine pisale da je bila posredi “bruka”, da su igrači Vardara izašli s namerom da pretuku Zagrepčane, a posebno vođu Zajeca i udarnu iglu Kranjčara.

“Do te utakmice Dinamo je uvek pokušavao da igra lep fudbal, za ovu utakmicu nam je Ćiro naredio: Handžar u usta, momci”, pričao je kasnije Zeko Zajec.

Dinamo je prekinuo post dug skoro dve i po decenije, postao je četvrti i poslednji put prvak SFR Jugoslavije, a Cico Kranjčar heroj Zagreba i Hrvatske.

Već tada je, s odlaskom u pečalbu, Kranjčar znao da njemu bez fudbala nema života. Ne samo da će se loza nastaviti kada neviđeni talenat pokaže njegov sin Niko, nego je opaki golgeter, gledajući u Blaževića, poželeo da postane trener.

Ali baš kao što je igrački, fudbalski i ljudski sazreo tek u 27. godini, kada je doneo Dinamu toliko željenu titulu, tako je valjda morao da uđe u sedmu deceniju života, pa da njegov novi boravak na Maksimiru bude, makar tako izgleda posle meča u Salcburgu u sredu uveče, od jednakog značaja za taj klub kao ono što se dogodilo 1982.

Jer bez obzira na Zdravka Mamića i njegov sistem koji puni klupsku kasu, Dinamo i dalje vuče traumu iz evropskih takmičenja: više od 40 godina nisu uspeli da prezime u Evropi, koliko god da svake godine deluje da imaju potencijal za to.

Bilo bi poetske pravde da ih u laganiju garnituru obuče čovek koji je sinonim za “Dinamovo proleće”, Cico Kranjčar, veliki fudbalski znalac ali, kao i njegov učitelj Ćiro, jedan od poslednjih boema ove igre, što će mu se neretko obiti o glavu i sprečiti ga da napravi još veći uspeh, uspeh po kojem će ga ponovo pamtiti.

Cico je sa Dinamom osvajao titule u Hrvatskoj, Cico je doneo NK Zagrebu jedinu titulu – “Pjesnici iz Kranjčevićeve” uzeli su je 2002. s prilično slabašnim timom u kojem se izdvajao samo Ivica Olić – i gde god bi otišao, navijači su ga obožavali. Tako je, jednom prilikom, dok je vodio Rijeku, njegov sastav zabeležio šest poraza zaredom. Bilo je jasno da će, padne li ponovo domaćin na Kantridi, morati da dobije otkaz.

Padala je kiša, Rijeka je gubila, Cico je stajao potpuno mokar i nemoćan uz liniju, a onda se sa svih tribina zaorilo: “Cico, ostani!” Riječka publika koja je uvek znala fudbal uvek je umela da prepozna i gospodina, a Kranjčar je to od glave do pete...

Sem kada, priča se, popije. Upravo će ga Mamić, s kojim je imao ono što američki popularni psiholozi nazivaju love-hate relationship, mrze se ali ne mogu jedan bez drugog, smenjivati sa klupe Dinama svaki put kada bi mu se učinilo da je Cico potonuo u novoj buteljki vina.

“Volim si popit koju čašu vina i nikad neću prestat piti. Ali se isto tako ja barem nikad neću drogirati”, odbrusio je Maminju fudbalski stručnjak.

Maligani su ga, avaj, koštali i najvećeg uspeha. Sa Hrvatskom se plasirao na SP u Nemačkoj, ali pravi kunst bio je što je od crnogorske fudbalske reprezentacije napravio respektabilan tim. Kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2012. ostaće, verovatno, barem u narednom periodu dok ne izroni neki novi biser, poslednja i najveća šansa Crnogoraca da se dokopaju velikog takmičenja.

Crna Gora je posle tri kola bila prva na tabeli, uz tri minimalne pobede (Vels i Švajcarska kući, Bugarska u gostima). Igrali su tvrdo u odbrani, ali mudro i počesto sa presingom po recepturi Dinama iz 1982. Posle tri pobede, predsednik Fudbalskog saveza Crne Gore Dejo Savićević šalio se da će ekipu da vodi u šoping, jer je Crnu Goru čekao okršaj sa Engleskom.

“Ja ne bum dobil pet komada na Vembliju, kao Bilić”, rekao je pre utakmice Cico Kranjčar i ispunio obećanje. Bilo je 0:0, iako se povredila prva zvezda tima Vučinić, a u 85. minutu zatresla se i engleska prečka...

... No Cico i Dejo su, svaki za sebe, napravili najveće greške u životu. Hrvat nije mogao da se otrese alkohola, a čaša je postala prepuna kada bi se, pričali su, i na treninzima i na okupljanjima nacionalnog tima pojavljivao trešten, dok je Savićević možda previše grubo presekao. Čekao je prvu priliku da Cicu uruči otkaz i dočekao ju je posle poraza u Velsu.

“Kranjčar je smenjen zbog alkohola. Nije on sastavljao tim nego menadžeri. Prevaren sam od ljudi od kojih sam se informisao kada sam ga doveo”, govorio je Dejo.

Crnogorci su imali dovoljne zalihe bodova da uđu u baraž, ali tamo ta ekipa već nije ličila na sebe i Česi su bili bolji. A Cico je pobegao baš tamo gde se na alkohol gleda kao na zlo, prvo u Iran pa u Dohu, ne bi li pronašao snage za još jedan pokušaj u Evropi, u Hrvatskoj...

Odatle su među srpsku javnost tek povremeno stizale vesti o njemu. Da je osvojio naslov prvaka, to je bilo manje zapaženo, ali jeste ono kada je svom igraču naredio da promaši penal koji nije postojao, iako ga je sudija “video”. Eto, i to je Cico.

Kada ga je Dinamo pozvao, bez obzira na Mamića i bez obzira na to što je znao da će Marko Pjaca odmah biti prodat, a da će se to verovatno, pre ulaska u grupnu fazu Lige šampiona, dogoditi i sa Markom Rogom, kada ga je Dinamo pozvao, Cico je morao da se vrati doma.

Posle mnogo godina i pređenih kilometara, Kranjčar najzad izgleda kao čovek koji zna šta želi i ima umeće to da ostvari. Protiv objektivno jače legije stranaca pod pokroviteljstvom jednog energetskog pića, Dinamo je čekao svoju šansu i dočekao je pred kraj meča, pa je Sudani u produžetku ispunio, činilo se, neminovno, i Zagrepčani će preko Salcburga šesti put igrati u Ligi šampiona.

Pre toga, Cicov je tim demonstrirao silu spustivši na zemlju najvećeg rivala u Splitu. On vraća publiku na stadion i, baš kao što je to uradio s proleća 1982, briše sve grehe iz Dinamove prošlosti.

Ostalo mu je samo da se, kao na zaleđenom Maksimiru ispred Dike Stojanovića, protegne koliko može, da se uhvati za tu loptu kao za poslednju slamku i da razbije Dinamovo evropsko prokletstvo kao nekada jugoslovensko.

A onda će se, valjda, Mamić okanuti alko-testova, pustiti Cica da bude Cico i obezbediti mu doživotno sledovanje najbolje slavonske graševine... 

Piše: Marko Prelević, urednig magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta.

(FOTO: Action images, MN Press)