PRELAZZI: Veron i Maradona, Fjaka i strast

Ta reč je u španski koji se priča u Argentini, u Buenos Ajres i okolinu, sve tamo do La Plate, stigla iz lunfarda, slenga kojim su prvo počeli da govore sitni kriminalci, lopovčići sa Avenije Devetog jula, najšire na planeti, secikese i prevaranti iz prenatrpanih zatvora početkom dvadesetog veka. Kao i većina reči iz lunfarda, vuče poreklo iz domovine brojnih Argentinaca, tamo daleko preko kontinenta, sa Jadrana i iz Ligurije, iz italijanskih i dalmatinskih luka.

Fjaka, kažu i u krajevima koje smo nekada zvali našima; i mada će vam svaki Argentinac reći da je fjaka autentična reč iz rioplatensea, ona je poznata svakom ko se i očešao o mediteransko primorje, sunce i udaljeni zvuk talasa.

Fjaka je lenčarenje, dokolica, nevoljkost, bezvoljnost, ali i mnogo više od toga: ona je stanje duha, mentalitetska stvar, ona je štednja energije, ona je “umem, ali ne želim”, i “najbolji sam, ali nemam potrebu to nikome da dokazujem”, ona je i uživanje u dugom danu i u lepoti ničega, bez mnogo trzavica, bez mnogo nervoze, samo bevanda i poneki lagani pokret...

Fudbalski fjakun, čovek koji je i karijerom, životnim odlukama, ali ponajviše imidžom na terenu i odnosu prema fudbalu, bio otelotvorenje tog načina razmišljanja, i čovek koji se ponovo, ni kriv ni dužan, našao na sportskim stupcima, kada ga je prošle nedelje na jednoj prijateljskoj, humanitarnoj utakmici veterana napao najveći fudbaler svih vremena, njegov sunarodnik, taj čovek, ta “Mala veštica”, kako će ga prozvati zbog oca Huana Ramona, toliko spretnih nogu da je bio pravi čarobnjak, La Bruha iz La Plate, to je bio Huan Sebastijan Veron.

Za neke fudbalere se može kazati da su se rodili prerano ili prekasno. A Veron, taj savršeni lenjivac koji je na prelazu dva milenijuma bio najtraženija fudbalska roba i prvi tip zbog kojeg je ser Aleks Ferguson počeo da psuje u programu uživo – “On je j...no fenomenalan igrač, a vi ste j...ni idioti”, odbrusio je novinarima koji su ga zapitkivali zašto njegovo najskuplje pojačanje svih vremena ne igra tako dobro – rodio se i prerano i prekasno: da je igrao osamdesetih, Maradona i on bi bili najbolji tandem svih vremena; da je u Englesku došao makar pola decenije docnije, kada se Premijer liga stilom najzad približila kontinentu i kada je, najviše zahvaljujući stranim stručnjacima, izbrisala prezir prema tehničarima koji baš nisu trkači, bio bi i on stub Mančester Junajteda i sve bi izgledalo drugačije...

Ovako, daroviti sin Huana Ramona Verona i sestrić Pedra Verdea, jednog od prvih Argentinaca koji će, pre Foklandskog rata, zaigrati na Ostrvu, ostao je nedorečen, kao najlepša rečenica u romanu koja zbog greške u štampariji nema kraj, kao lenjivac koji skuplja sunčeve zrake na terasi i ne pomera se, iako je i u noktu domalog prsta imao više suvog kvaliteta nego većina igrača s kojima je delio teren i svlačionicu.

Ali po jednom će ipak, i to je ono što nas danas zanima, taj odnos sa El Pibeom, ostati mnogo poznatiji nego kao najdragoceniji kiks dugovečnog Škota na klupi Junajteda, nego kao pokretač sredine terena koja će Laciju doneti kišovitu titulu u onom pentagramu Nedved – Stanković – Almeida – Veron – Simeone, nego kao osvajač Kupa UEFA sa Parmom u kojoj su u tom trenutku Krespo i Kjeza, o Fabiju Kanavaru i Điđiju Bufonu da i ne govorimo, nego kao duša, telo i simbol Estudijantesa, čiji je danas predsednik, i gde je šef struke njegov pajtos iz reprezentativnih dana Nelson Vivas.

Pa ni način na koji je igrao, kada mu se igralo, nije bio presudan za njegovu sudbinu i poimanje Verona u svim analizama koje ne prestaju, i koje se pojavljuju ciklično, kad god se njegovo prezime ponovo nađe u medijima, kao otoič sa Dijegom, kada ga ovaj psuje, a samo njih dvojica znaju zašto...

A kako je samo igrao! “Kao da nema nijednu kosku u telu”, napisaće jedan engleski novinar, u retkom opisu Veronove veštine koja nije vukla ono “ali”, jer tamo u Engleskoj nije bilo mnogo medija koji su imali dobru reč za njega.

Poput trbuhozborca ili lutkara vukao je sve konce igre, zadovoljno smešten na nekih četrdeset metara od svog gola, gde bi imao savršen pregled bojnog polja. Lopta bi mu se lepila za nogu, nasledio je taj nebeski talenat od oca, njegovi pasovi nisu imali samo oči, nego i uši, grlo i nos, skoro bi zvali saigrača i nudili mu se na pozlaćenom tanjiru – posebno je Krespo voleo Veronove lopte kroz sredinu – a njegovi šutevi bili su kao sa kakve renesansne slike, prvo lepota tela u snazi, pa svetlost pada tačno na njegovo stopalo, i milisekund kasnije taj lenjivac se smeje i slavi. Najzad katarza, no čak i tada kao da ostaje pomalo bezvoljan, kao da je sve to već video i ništa ga posebno ne može impresionirati.

Da je neko tako snažan, a da to nije prva stvar koju pomislite; da je neko toliko vredan a da izgleda kao da se i ne pomera – to jeste bila prava umetnost.

Postoji ipak nešto mnogo važnije, nešto što Maradoni i smeta i na šta je možda, kada se kamere ugase i pošto ga propisno izvređa, ponosan, jer Veron je bio njegov ljubimac još u Boki, uzeo ga je Dijego pod svoje i učio ga kako da bude najveći; i kada je pozvao Erikson, kada je pozvala Sampdorija, Dijego se prvo ljutio što mali hoće da ide u Evropu – iako je, kao i svaki Argentinac koji je odrastao na Dijegovim golovima u Napulju, Huan iz baš tog razloga želeo u Italiju, i samo u Italiju – a onda mu dao blagoslov, okrenuo svog drugara Roberta Manćinija i rekao mu “Pripazi mi na ovo dete, biće nešto veliko od njega”...

Veron je vertikala kroz koju se, kao na magnetnoj rezonanci, vide sve mane argentinskog fudbala, onoga što ta nacija o sebi misli i šta očekuje, ta strastvena spremnost, tipična za južnjake, da čak i najbolje među sobom prokunu i ovešaju na stub srama, za primer, ako nije sposoban da predribla desetoricu, pa im se vrati za još jednu turu, pa se ušeta u gol: zar nije to ono što rade sa najboljim igračem današnjice, Leom Mesijem, mada je poneki zvižduk frustracije koji stigne sa tribina argentinskih stadiona Mesiju ništa u poređenju sa onim što je, u glavama mnogih, i dalje Veron.

Izdajnik, pre i iznad svega – ta mu presuda i dalje visi nad glavom, koliko god leta da je prošlo od Mundijala 1998. i posebno od onog četiri godine kasnije, u Koreji i Japanu.

U jednoj od najružnijih utakmica čak i u neslavnoj povesti tog čudnog, prljavog rivalstva između Argentine i Engleske, započetog oko nekoliko ostrvskih pašnjaka u južnom delu Atlantika i razbuktalog kada su mišiće i snagu odmerili zatucanost vojne hunta i gvozdenost Megi Tačer, ova mora da se izdvaja ružnoćom, tegobnošću, besmislenom tenzijom.

Engleska i Argentina odigrali su u drugom kolu Grupe F Mundijala 2002. utakmicu koja je odlučena Bekamovim penalom, nakon što je Majkla Ovena srušio Maurisio Poketino. A Huan Sebastijan Veron, kapiten Argentine, bio je toliko loš da ga je Marselo Bijelsa zamenio već u poluvremenu.

Srce engleske sredine tada su činili njegovi ortaci Bat, Skols – kojeg će Huan zvati “El Kolorado”, crvenokosi, i čijoj će se fizičkoj i mentalnoj snazi diviti čak i više nego Roju Kinu – i Bekam, i argentinska štampa i, važnije, argentinski narod, pronašli su krivca za očajno izdanje Bijelsinih izabranika, koji su važili za favorite takmičenja nakon sjajnih kvalifikacija.

Žrtveni jarac bio je upravo La Bruhita: pare su mu udarile u glavu, zaboravio je odakle je došao, prodao je veru za večeru, draža mu je Engleska od Argentine, nije se pošteno ni oznojio u strahu da ga u Junajtedu ne dočekaju posledice (na kraju krajeva, to jeste bilo prvenstvo posle kojeg je jedan Korejac dobio otkaz u Peruđi samo zbog gola Italijanima), i tako dalje, i Veron, već optužen da se ne trudi dovoljno, da ostaje bez daha kad god je najvažnije i kad god njegova zemlja najviše od njega ište, i zašto dođavola igra toliko dobro za klub a toliko loše u “najdražem dresu” – zar ne zvuči to kao usud svih velikih igrača, baš kao Mesi, baš kao Deki Stanković – bio je prezren.

Kada je godinu dana kasnije Argentina prvi put igrala kao domaćin u Buenos Ajresu, na prvom meču kvalifikacija za Mundijal u Nemačkoj – na koji neće otići zbog loše forme – čitav je stadion zviždao ćelavom maestru, mada je on stisnuo zube i već ih u prvih dvadesetak minuta ubedio da je neophodan tom timu, više nego što je taj tim potreban njemu.

Izgleda da su rane sa Mundijala ipak bile prevelike, i ni odlučnost koju je pokupio u Italiji, niti poverenje Aleksa Fergusona – koji nije želeo da prizna grešku od skoro trideset miliona funti – nisu uspeli da vrate La Bruhitu u igru; pojavio bi se tu i tamo bljesak njegove ingenioznosti, još bi imao snage i želje za neki “vau” potez i gol koji bi odzvanjao kao koraci tanga, sve sa ružom među zubima, ali bio je previše smoren za Abramovičevu revoluciju; i kada se vratio u Italiju to više nije bila ona Italija koju je znao, pa je, kao i toliki Argentinac pre njega, shvatio da je najbolje vratiti se kući, u La Platu.

Imaće Veron, graciozni metronom ove igre, još jedan okršaj sa svojim idolom i mentorom, kada Dijego bude selektor na onom čudnom prvenstvu 2010.

Argentinski fudbal tada je tumarao bez cilja, igrači su prečesto izgledali kao da im nije jasno šta da rade na terenu, Maradonu nikada nije odlikovalo strpljenje, i postojao je samo jedan čovek, tada već 35-godišnjak, tik pred penziju u svom Estudijantesu, koji je isijavao mirom i pozivao na razum.

I tada je Maradona zamerio Veronu, pomislio je Dijego da mu ovaj podriva autoritet, od tada nema ljubavi između njih dvojice, nema ni poštovanja da se pred papom ne posvađaju i ne opsuje ga, ali nije teško pretpostaviti na čijoj je strani bila argentinska javnost: Maradona je najveći, Veron je samo neko ko je mogao da bude veliki.

Samo da nije bio tako lenj, da se nije prodao, da nije izgledao kao da ga je baš briga za Argentinu, kao da uživa u fjaki, na suncu, dok se njegov narod pati i čeka pobedu što vraća osmeh na lice i širi srce do granice pucanja.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;
Foto: Action Images