PRELAZZI: Veliki Milan, Jup to zaslužuje, večito teške noge i naravno Di Kanio

 

VELIKI KLUB JE VELIKI KLUB

Kvota na meč Milan - Barselona i sledstveni rezultat pokazuju da nije sve u fudbalu u statistici, proračunatosti, logici i zdravom razumu

Baš je lepo što je Milan pobedio Barselonu na „San Siru“. Ne zato što bi četu Silvija Berluskonija - pardon, Masimilijana Alegrija - trebalo voleti, mada imaju u sebi neko sjajno ludilo, sve sa opičenim Balotelijem koji pleše nadomak terena. Ne ni zato što je Barsa sa svojom tika-takom, sa svojim bezbrojnim dodavanjima koji sve više liče na dokonu fudbalsku masturbaciju, a sve manje na tim koji ume i može da prelomi meč, sa medijima koji ih kuju u nebesa i nazivaju „najboljim timom svih vremena“, dosadila bogu i narodu - mada bi se i o tome dalo štošta napisati. Ne čak ni zbog onih fluorescentnih dresova zbog kojih bi dizajner u „Najkiju“ trebalo da bude kamenovan (jedini koji je takve „papagajske“ dresove nosio sa stilom bio je Horhe Kampos, bezobrazni meksički golman koji je tvrdio da šarenilom zbunjuje protivničke napadače)...

Lepo je, najviše, zbog kladioničara koji su, listajući prošli broj MOZZART Sport-a, ugledali tu previsoku kvotu na keca (6,25!) i, pomalo iz srpskog inata, zapeli „jedinicu“. Ta kvota i  sledstveni rezultat pokazuju da nije sve u fudbalu u statistici, proračunatosti, logici i zdravom razumu. A to je ono najlepše što nas veže za tu igru...

„Fudbal je fudbal“, rekao je Vujadin Boškov, „orgazam je orgazam“, podsetio nas je Frojdov najbolji učenik Vudi Alen, a i ova sreda uveče na „San Siru“ može da se opiše tautologijama: „Italijani su Italijani“, „Milan je Milan“, ali ponajviše onom – „Veliki klub je veliki klub“.

Jer, kada sedmostruki prvak Evrope igra protiv nekog, ma koliko bledoputih Argentinaca i još bleđih Katalonaca bilo u redovima potonjih, favorita - tako ubedljivih - nema. I ne može da ih bude. Igrao je Milan mnogo ovakvih mečeva, igrao je i onih drugačijih, kao kada ga je Deportivo iz La Korunje obeščastio sa 4:0, i svi oni postali su deo kolektivnog nesvesnog među navijačima, ali i igračima Rosonera.

I ne samo njih. Velike utakmice utkane su u samu psihološku strukturu velikih klubova (ako se složimo da ona postoji) i omogućavaju njihovim fudbalerima - ma koliko da su nekvalitetniji, ma koliko da posrću - da iz sebe izvuku ono najbolje kada je najpotrebnije. Velike utakmice prizivaju duh fudbalskih predaka, navijači to osećaju, i ta se magija često smućka u nešto što bi - kladioničarski gledano, makar - moglo da se nazove iznenađenje. A nije!

I zato, ma koliko da smo trenutno na dnu evropske fudbalske kace, ne bih se tako lako, sa tom kvotom, kladio na Barselonu ni da dođe na „Marakanu“ ili stadion Partizana. Jer i mi velike klubove za trku imamo.

HAJNKESOVA LABUDOVA PESMA

Čovek koji gvozdenom palicom vodi bavarsku mašineriju, čovek čiji je prvi trenerski posao bio onaj pomoćnika Uda Lateka u finalu Kupa UEFA 1979. protiv Crvene zvezde, zaslužuje još jednu titulu prvaka Evrope

Mnogo je manje od paklene milanske noći bilo iznenađenje ono što se 24 časa ranije dešavalo na „Emirejtsu“. Bajern je razneo domaći Arsenal, dao navijačima Tobdžija dodatnu municiju da se okome na Arsena Vengera, čija je era, izgleda, neumitno završena, koliko god da je nekada izgledao nepobediv i najveći. A najveći su nekada bili i dinosaurusi...

Malo je u Srbiji onih koji navijaju za Bajern (na kraju krajeva, samo Srbi imaju izreku „mrzi ga ko Nemca“), ali je još manje onih koji bi stavili ruku u vatru da bavarska mašinerija neće istrčati 25. maja 2013. na stadion Vembli, na svoje drugo uzastopno finale Lige šampiona.

I bilo bi u tome neke pravde, ne samo zato što im je titula na brutalan način „oteta“ na njihovoj „Alijanc Areni“, već i jer ovaj tim, a posebno dva čoveka, zaslužuju mnogo više pažnje i hvalospeva nego što ih dobijaju. Ako je Barselona „najbolji tim svih vremena“, onda su vremena jako dobra za fudbal, jer je tu negde i Bajern...

Dva čoveka o kojim govorimo su Uli Henes i Jup Hajnkes. Posle slomljenog srca i suza u prošlogodišnjem finalu, ovaj tandem je, germanski precizno i uporno, odlučio da ovog puta složi sve kockice kako treba. Dovedeni su Mandžukić, Šaćiri, Dante, a ponajpre Havi Martzinez, dečko koji igra ulogu Jensa Jeremisa, pitbula na sredini terena. Tako se rodio Bajern koji melje protivnike u Bundesligi, ali i u Ligi šampiona. Bajern nikada u istoriji nije igrao tako moderan i atraktivan fudbal - moderniji od tika-take utoliko više što je beskompromisniji i brutalniji, bez gubljenja vremena - a koliko su psihološki stabilni pokazuju vrtoglavi uzlet na početku sezone, koji je potvrdio da je majska trauma iz Minhena zalečena, i činjenica da je najava da će od leta ekipu preuzeti Pep Gvardiola imala isključivo pozitivne efekte na tim.

Jup Hajnkes, čovek koji gvozdenom palicom predvodi skup zvezda i onih koji će to tek biti, čovek koji je spreman da kazni kapitena i najboljeg igrača (Lama i Švajnštajgera) oduzimanjem mesečne plate samo zato što su obukli pogrešne čarape, zaslužuje svoju labudovu pesmu. Čovek kojem je, posle zavidne igračke karijere, prvi trenerski posao bio onaj pomoćnika Uda Lateka u finalu Kupa UEFA 1979. protiv Crvene zvezde, imao je u karijeri ogromne padove i vrtoglave uspone - od izgnanstva na Tenerife do povratka titule evropskog prvaka u Madrid posle 32 godine, one 1998. kada je Mijat u Amsterdamu upisao sebe na listu besmrtnika...

Sada je u Bajernu, po treći i poslednji put, i broji dane pred penziju. Bilo bi prikladno i pravedno kada bi se od igre kojoj je toliko dao oprostio onim „ušatim“ peharom, i to baš na stadionu koji je sinonim za fudbal.

„OVO SU MI DOSAD NAJTEŽE PRIPREME“

Kada ti vajni „nikad spremniji“ igrači izađu na terene, livade i oranice te Superlige, ponašaju se kao babe što vuku kolica sa Kalenić pijace, trče po celih 20-30 metara a onda ostaju bez daha i posle 65. minuta šetaju sporije od devojaka koje prvi put staju na štikle... Šta bi TO, momci?

Sitno se broji pred početak prolećne sezone u Superligi ovdašnjoj (koja je bila mnogo više super kada nije sebi tepala, ali o tome nekom drugom prilikom). Rastrčali su se, u poslednjih mesec i po-dva, klubovi ovdašnji u toplije krajeve. Ko je zakačio Tursku, ko Kipar, ko se morao zadovoljiti Crnom Gorom - tek, pesme su opet one stare, u svim novinama, u svim tekstovima.

Idu, otprilike, ovako: Pripreme su odrađene nikada bolje; radilo se naporno; teško je bilo, posebno bez lopte; sada smo mnogo jači nego što smo bili; imamo kondicije i za 180 minuta; ostavili smo dušu u teretani, ali vredelo je, videće to naši navijači; iako sam u klubu već jako dugo, moram da kažem da se nikada nije radilo ovako kvalitetno; ispunili smo sve zamisli šefa i kondicionog trenera... Dopišite sami, uostalom, samohvalisavih refrena nikada dosta.

A onda, kada ti vajni „nikad spremniji“ igrači izađu na terene, livade i oranice te Superlige, ponašaju se kao babe što vuku kolica sa Kalenić pijace, trče po celih 20-30 metara a onda ostaju bez daha i posle 65. minuta šetaju sporije od devojaka koje prvi put staju na štikle... Šta bi, momci, sa onim „nikad boljim pripremama“? Od čega su vam sad opet teške noge?

Ne, nije posredi laž, ni zlonamera naših trenera i igrača, već potpuna otuđenost od onoga kako se radi u svetu. Pobogu, zar je iko ikada čuo jednog Džerarda ili Ronalda kako se žali na nedostatak kondicije? Da li je ikada jedan Aleks Ferguson - inače majstor za traženje izgovora - rekao da je tim umoran, jer se na pripremama radilo previše naporno? Ni govora. Dokle ćemo sebi da mažemo oči, dokle ćemo da uzdižemo do neba te vajne  „pripreme“, a da dobijamo jad i bedu? Kada se okanemo svojih nepotrebnih zabluda, možda u ovoj ligi i bude nešto „super“.

DI KANIO, JEDNA PRIČA

Sve protivrečnosti koje su ga krasile kao igrača preneo je i na trenersku klupu

Ima tih ljudi u kojima su zlo i dobro toliko uvezani da možete samo da ih prihvatite takve kakve jesu, ili da ih odbacite. Sredine nema. Njih će jedni obožavati, drugi će ih se gnušati, ovi prvi će uvek izvlačiti argumente, ovi drugi će ih pobijati sa još većim žarom. Oni su veliki ne uprkos tome što su kontroverzni, već upravo zato.

Paolo di Kanio, legenda Lacija i Vest Hema, jedan je od takvih ljudi. Da, fašista je, pozdravljao je ultrase salutiranjem i veličao Musolinija, ali je, takođe, jednom prilikom, uhvatio loptu u ruke kada je mogao da da gol, na meču protiv Evertona. Da, jednom prilikom je odgurnuo sudiju u Premijer ligi toliko snažno da je ovaj pao na zemlju, ali je godinu dana kasnije postigao gol koji je, verovatno, najbolji ikada postignut u najprestižnijoj engleskoj ligi. Da, lajav je, svadljiv, nepokolebljiv, ali je u isto vreme iskren i nikada isfoliran, sa strašću prema igri koju su neki drugi Italijani u Engleskoj, oni sa mnogo više novca na računu, odavno zaboravili (da, Manćini, o tebi govorimo).

Sve protivrečnosti koje su ga krasile kao igrača preneo je i na trenersku klupu. Nekadašnje dete iz Kvartićola, dela Rima nastanjenom siromašnim radnicima i navijačima Rome (uprkos tome, on se odlučio za nebeskoplavu boju) nije se libio da mu prvi trenerski posao – iako mu je ime garantovalo mnogo više – bude u četvrtoligaškom Svindonu, timu poznatom jedino po tugi koju je naneo Niku Hornbiju u finalu Liga kupa 1969, tugu jednog fudbalskog navijača tako precizno viviseciranu u „Stadionskoj groznici“.

Svindon i Di Kanio su bili brak iz nehata, kao dvoje ljudi koji se slučajno sretnu u zadimljenoj kafani i shvate da su jedno za drugo. Posle tavorenja u Ligi 2, pod Paolom je Svindon doživeo renesansu – izborili su plasman u viši rang, a do pre nekoliko dana bili su u sjajnoj poziciji da izbore i uzastopnu promociju.

Bilo je tu, kao i uvek sa Di Kanijom, neverovatnih momenata: jednom se potukao sa svojim napadačem nasred utakmice, jednom je zamenio golmana posle svega 15 minuta, jednom je pozvao građane Svindona da zajedno čiste teren od snega i pojavilo se 200 ljudi, a on im je svima naručio picu.

Idila nije dugo trajala – Svindon je zapao u finansijske probleme zbog kojih su morali da, mimo znanja menadžera, prodaju najbolje igrače. Di Kanio je čak nudio i svoj novac, samo da mu ne diraju tim, ali nije pomoglo.

Drčni Italijan to nije mogao da trpi. Prošle nedelje podneo je ostavku na mesto menadžera – neopozivu, što bi se reklo u Srbiji.

On će, srećom za fudbal, odmarati vrlo malo. Za kratko vreme pokazao je da može da bude veliki trener, a sledeći posao verovatno bi mogao da bude onaj baš u voljenom Vest Hemu, čiji grb ima istetoviran na ruci. Bio bi to, za razliku od slučajne romanse sa Svindonom, povratak najvećoj ljubavi, onoj kojoj vas život – i fudbal – neumitno vode. A onda će Premijer liga biti još veći spektakl.

ODLAZAK DŽERIJA BASA

Da li će smrt voljenog gazde uspeti da razdrma letargične Lejkerse, koji se zubima za vazduh, kao akrobata Aleksić, drže za nadu da će uspeti da se domognu plej-ofa?

Najjača – mada ne nužno i najlepša – košarkaška liga na svetu ostala je bez još jedne ikone. Džeri Bas, legendarni vlasnik Los Anđeles Lejkersa, na čijem je čelu bio pune 34 godine, preminuo je u 80. godini. Brkati tip mnogo je više od pukih uspeha njegove franšize, od onih 10 titula kojima su se Lejkersi primakli na samo korak od najtrofejnijeg Bostona.

On je prava priča o američkom snu, o klincu iz reda za parče hleba i šolju mleka (tada se nije vodilo računa o aflatoksinu, već samo o tome da li gladni idete da počinak) u Velikom depresijom ruiniranom, zapuštenom i napuštenom Vajomingu, detetu koje će porasti u najpoznatijeg i najuticajnijeg vlasnika jednog sportskog kluba u Americi, u zvezdu širokih bulevara Los Anđelesa. I koji će u grad anđela dovesti i jednog Medžika Džonsona, i jednog Kobija Brajanta, i jednog – Vlada Divca.

Džeri Bas je promenio košarku – na bolje ili na gore, o tome će suditi istorija – time što je od nje, i od utakmica Lejkersa, napravio spektakl. Košarka mora da zabavlja, govorio je on, željan da sve bude pomalo Holivud. Baš kao iz one poslednje scene filma „Zgodna žena“, gde tip na ulici, gledajući Ričarda Gira i Džuliju Roberts, izgovara legendarnu repliku:
„Neki se snovi ostvaruju, neki ne. Ali nastavite da sanjate – ovo je Holivud!“.

Od tih snova Džerald Haten Bas, kako je bilo Džerijevo puno ime, uspeo je da satka košarkašku bajku koja i dalje inspiriše. Lejkersi, iako ponekad izgledaju nedodirljivo i grubo, u stvari su jedna velika porodica – u upravi kluba je skoro čitava familija Bas, na kraju krajeva.

Šta će njegova smrt značiti za ligu, to će tek da se vidi. Ali, da li će odlazak voljenog gazde uspeti da razdrma i letargične Lejkerse, koji se zubima za vazduh, kao akrobata Aleksić, drže za nadu da će uspeti da se domognu plej-ofa? Sećanje na Džerija Basa možda će im pomoći da se trgnu, da počnu da ređaju pobede, da na kraju sezone senima čoveka koji je uvek verovao u njih (na svoju ruku je, recimo, dovukao Brajanta u Los Anđeles, iako je ovaj tada bio još dete) podare ono o čemu je sanjao – izjednačavanje po broju titula sa Seltiksima.

Piše: Marko Prelević