PRELAZZI: Veći Nemac od Nemaca

Rusi su ga zvali „Ludi konj“. U ono doba kada je najveća zemlja sveta tek počela da privlači jača imena, Ivica Olić bio je među prvim lastama koje će otići na istok. I jeste počesto delovao kao zaprežna životinja, ali ništa loše u tome, naprotiv, on je Bokser iz Orvelove „1984“, idealista koji je spreman da potegne baš onda kada drugi neće. Ali i kad drugi hoće...

Jedan britanski novinar ga je možda i zbog toga po okončanju karijere nazvao „fudbalski anti-Ronaldo“, zavapivši kako nema više takvih fudbalera; nesebičnih, vrednih, ali ne bezvrednih. Ne spektakularnih, ali spektakularno posvećenih.

Bio je onaj koji ostaje poslednji na treningu, onaj koji na kraju utakmice – Olić je to uistinu stalno radio – prvo pita „koliko sam pretrčao?” (eto, makar neke vajde od one statistike iz prenosa Lige šampiona!), pa tek onda koja će mu biti ocena sutra u Bildu ili u Sportskim novostima...

Zato su Ivija, ili Olija, eto još nekoliko njegovih pomoćnih imena, toliko voleli treneri, čak i ako navijači nisu imali uvek razumevanja za njegovo bivstvovanje u najvećim klubovima, poput Bajerna ili tada još unekoliko jakog Hamburgera.

Olić bi na početku svake sezone u trening-kamp došao kao treći, pa i četvrti špic, ispred njega bi bili recimo Miroslav Klose ili Mario Gomez, a već do početka avgusta Van Gal ili Hajnkes ili Martin Jol, svejedno, poklanjali bi mu poverenje i stavljali u prvih 11 prvo njega, pa sve ostale.

Možda je zato najpribližniji istini nadimak koji su mu nadenuli upravo Nemci, i to one sezone kada je on Bajern gotovo sam uveo u finale Lige šampiona, što nije radio često – obično je bio tu da druge učini boljima, da namesti gol ili tek odvuče dva beka na pogrešnu stranu – kada je prvo zaustavio katastrofu u Mančesteru (bilo je 0:3 na Old Trafordu, i svi su Nemci prestali da budu Nemci, samo je Ivica Olić bio veći Nemac od svih i odlučio da igra), a potom u polufinalu prekratio poslednju šansu Liona da ostvari svoj potencijal zbog kojeg smo ga voleli, kada je u Francuskoj dao savršeni het-trik: leva noga, desna noga, glava...

„Balkanski Tevez“, rekli su Nemci, valjda po tome što je umeo da grize, da izgleda kao da mu je lopta i pobeda i tim sve na svetu, a ponajpre jer je na Balkanu često i bilo tih „radilica“, ali ih je retko bilo u poslednjoj trećini igrališta. Hrvati, Srbi, Bosanci, Crnogorci, svi koji su voleli da daju golove radili su to bez preše, ležerno, na tehniku, vic; snažni Slavonac nije imao toliko dara ni “flaira”, ali jeste hrabrosti, smirenosti, liderstva, timskog rada...

Ukratko, ona „srednja kolona“, a ako me kapirate, onda ste fan Football Managera, bila mu je bremenita dvadeseticama, i ostala je to sve do kraja karijere.

(Nije ni čudo da su se u Hrvatskoj potom pojavili “mali olići”. Nikica Jelavić, recimo, pa čak i Mario Mandžukić, koji je maltene iz istog kraja. Možda i u takvom štancovanju treba tražiti razloge za relativne uspehe hrvatskog nacionalnog tima; relativne, jer se od njih možda očekivalo i više od redovnog učešća na velikim takmičenjima)

Daleko od toga da friško postavljeni pomoćnik u „stožeru“ hrvatske reprezentacije koja, taman kao ni srpska, ne zna koliko će im potrajati sadašnji selektor – s tom razlikom što će Hrvati morati mnogo znoja da prospu protiv Grka u baražu – nije imao dodira sa Balkanom. I to sa njegovom najružnijom stranom.

Ne pričamo samo o ratu, mada ga je u rodnom selu Davoru – nekad te poreklo stvarno odredi: Davor je naš, slovenski bog rata, sa sedam glava i osam mačeva, a šta je drugo bio Ivica Olić na terenu do 37. godine nego ratnik, sa sedam pluća i osam života – morao dokačiti makar eho rata na ovim prostorima; jedan od igrača sa najviše mečeva za Kockaste obitavaće dugi niz godina i na stranicama crne hronike, pošto je već u legendu, nalik na nešto što bi se moglo i moralo dešavati na beogradskom asfaltu devedesetih, ušao njegov notorni prelazak iz malog NK Zagreba u veliki Dinamo.

Klub iz Kranjčevićeve – Pjesnici, je li – u proleće 2002. Cico će Kranjčar dovesti do titule prvaka Hrvatske, što je uspeh jednak tome da našu Superligu osvoji Čukarički, ili pak Voždovac; čudo, ukratko, u duopolu koji će tek ove godine srušiti Rijeka. Zagreb je postizao po dva-tri gola po utakmici kao od šale, a najviše ih je davao Ivica Olić, koji će završiti ubedljivo na prvom mestu liste strelaca.

Istog leta, prvotimac NK Zagreb biće jedina svetla tačka u reprezentaciji Hrvatske koja će ispasti u prvom krugu Mundijala 2002, ali ne pre nego što Ivica Olić i Milan Rapaić sruše Trapatonijevu Italiju.

Bio je to idealan šlagvort za nemile scene koje će uslediti.

Olićev menadžer bio je izvesni Dragan Marić, vlasnik nekoliko staklarskih preduzeća i predsednik NK Marsonija, koji je od Herte otkupio ugovor napadača – Ivica je bio premlad da se snađe u Nemačkoj, i vratiće se tek posle šest-sedam godina da pokaže šta tamo ume – i postao njegov menadžer. Navodno se Marić, da bi platio Olićevu slobodu 1.300.000 maraka berlinskom klubu, zadužio kod nekih kamatara.

Juventus i Roma su među prvima tražili najboljeg strelca hrvatskog prvenstva, uporni su bili i Dinamo i Hajduk, ali je menadžer, da bi isplatio dug, zacepio cenu od 10.000.000 evra.

To je bilo previše za Italijane. Ali, mnogo ozbiljnije, to je bilo previše za ljude kao što je bio Vjeko Čuljak, bivši ratni veteran – ili, pre će biti, ratni profiter – koji je leta 2002. vozao Dragana Marića po Zagrebu „i okolici“ držeći mu pištolj u ustima, a telo uglavnom u gepeku, ne bi li ovaj pristao da proda svog igrača baš Dinamu.

I zamislite, Ivica Olić će sezonu 2002. na 2003. odigrati u – Dinamu. I opet briljirati, što će mu biti odskočna daska da zameni jedno slovensko ludilo drugim slovenskim ludilom, odlaskom u Moskvu, u CSKA, gde će najaviti neke nove fudbalske vetrove, kada Rusi osvoje Kup UEFA, kao prvi istočnoevropski klub koji će to uraditi. (Posle njih će se istom krunom okititi Zenit i Šahtjor, ali ostao je utisak da je “druga evropska liga” ostavljena eks-varšavskom paktu, dok je ono društvo bogatih ostalo netaknuto.)

A onda će uslediti povratak u Nemačku. Prvo Hamburg, koji će ga prihvatiti kao najrođenijeg, a potom Bajern, pa Volfzburg, pa opet Hamburg, i onda tužni povratak u Minhen, ali onaj plavlji, da bude sudionik ispadanja iz Cvajte nekada slavnog kluba, posle čega je Ivica Olić, ipak, odlučio da je previše trčao...

Ovaj tekst nastaje u noći u kojoj su Olićeva dva bivša kluba, odigrala skroz neravnopravan prvenstveni meč. HSV je morao položiti oružje pred Hajnkesovom kaznenom ekspedicijom – taj prvo kažnjava svoje, pa onda druge, redom – mada su se držali sasvim korektno; i jednima i drugima je, utisak je, nedostajao igrač kao što je bio onaj kojeg nikada niko ne bi stavio u svoj idealni tim, ali bi ga svako stavio u svoj tim... Ako shvatate razliku.

Glad, to je možda i najbolja reč – kao što je „Balkanski Tevez“ najbolji opis – za ono što je nudio Ivica Olić.

Glad ne za golovima, već za pobedama, za dokazivanjem, želja da se svakog jutra, pred trening, pogledaš u ogledalo i da ti se svidi ono što si video.

Njegov recept je bio jednostavan, a jednostavne stvari najduže traju: etika pre estetike, jabuka pre treninga, lični fitnes-trener kojeg je plaćao uvek iz svog džepa i nikad više od 85 kilograma čistih mišića.

Mimo terena, mimo golova koje bi postizao, pa možda čak nekad i na njemu, Ivica Olić bi bio dozlaboga dosadan – sem tih „ranih grehova“ i mafijaških priča u koje je nehotice upao, za njegovo se ime ne bi mogla vezati nijedna druga afera, a svaki pokušaj nemačkih tabloida da izvuku ma kakvu pikanteriju iz njegovog života završavao bi prerezan kosilicom za travu ili pod ćebetom ispred TV ekrana.
„Verujem u samo tri stvari: loptu, teren i naporan rad na treningu”, pričao je svojevremeno u intervjuu za Špigel. A to što je postao jedan od igrača koji mogu da daju intervju za Špigel govori štošta.

Možda je jedan od problema, sem te dosadnjikavosti (kakav glup sinonim za profesionalizam!), sem počesto trapavosti na terenu, po njegov imidž ružnog fudbalskog pačeta bio i što Olić nikada, sem valjda onog dresa na kojem je grb HNS-a, nije do kraja pripadao jednom klubu; niste mogli reći ni da je totalno Hamburgerov, ni Volfzburgov, još manje Bajernov – makar bio perjanica onog sjajnog Van Galovog tima, kojem će do'akati samo Murinjo – ili Dinamov.

On je bio pošten i prost u najboljem smislu te reči, ničiji i svačiji u isto vreme, sa stavom čistim kao Sava kod Slavonskog Broda i sa stavom koji je uvek zahtevao više prvo od sebe, pa od drugih. Čak i ako je to značilo da će se u borbi izgubiti dosta lepote.

Povratak Ivice Olića u stručni štab hrvatske reprezentacije moglo bi da bude najveće njihovo pojačanje pred baraž za odlazak na Svetsko prvenstvo, svakako veće od angažovanja nama anonimnog Zlatka Dalića, čoveka sa CV-jem ispisanim na arapskom jeziku, a kojeg se iz igračkih dana – proverio sam – ne sećaju ni pasionirani pratioci titogradskog fudbala, pošto je ovaj proveo jednu sezonu u Budućnosti.

Jer nekad ti treba samo srce, i fajterski duh, i ta glad, i da budeš veći Nemac od svakog Nemca, pa da te poštuju i cene čak i ako te ne vole.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)