PRELAZZI: Van der Vart propô

Uvek su imali ta imena, Holanđani, idealna da ih dečaci viču na ulicama ili u školskim dvorištima. „Klajveeeeeert“, drao bi se jedan na poligonu na kojem je neravno kamenje glumilo stative. „Overmaaaars“, čulo bi se s igrališta između dve zgrade, gde su golovi bili napravljeni od neravno zavarenih cevi. „Ričard Vidžgeeee!“, uskliknuo bi s ljubavlju neki klinja koji verovatno nije nikada ni gledao Ričarda Vidžgea kako je igrao, ali šta ćeš, super je zvučalo.

I „Van der Vaaaaart“ je bio decentan soundbite – ko zna kako ga Holanđani čitaju, i hajde sada da ne ulazimo u finese njihovog germanskog jezika – negde na početku ovog milenijuma, kada je zlatni dečak iz još jedne generacije Ajaksa pravio prve korake od jedanaest kilometara na areni gde su znali da odrastaju giganti.

Rafael van der Vart nije nas opčinio samo imenom, doduše, i nije tek time zaslužio da se o njemu ispredaju bajke i na školskim igralištima i u notesima najvećih svetskih agenata. Nečuveno nadareni kreativac sa severa Nizozemske, doduše, nije urlao „Vidžge!“ ni „Kuman!“ kada je driblao između dve prikolice u rodnom malenom Hemskerku.

Ne, vrela andalužansko-romska krv njegove majke bila je prirodni rasad za oduševljavanje čovekom po imenu Romario: kada su 1994. na Mundijalu u Americi Holanđani i Brazilci odigrali jednu od najboljih utakmica u novijoj istoriji svetskih prvenstava, mali Rafa je u potaji navijao za plave karioke, želeći da igra baš tako kad poraste.

Mada nije mogao da pobegne od poređenja sa sunarodnicima. Kada se kao sedamnaestogodišnjak ustalio u prvom timu Ajaksa, na naslovnoj strani jednog magazina pojavila su se velika slova „Krojf – Van Basten – Van der Vart“, i levonogi čarobnjak je znao da će ubuduće nastupati u kopačkama većim koju desetinu brojeva.

To ga nije pokolebalo: imao je, zaista, taj lagani korak najboljeg holandskog igrača svih vremena, imao je i njuh za gol i za neobično najboljeg holandskog špica svih vremena, i na prelazu dva veka čitava Evropa je naprosto poludela za njim.

Kako i ne bi? Retko bi se pojavio igrač s takvim finesama i s toliko mekanim stopalom, s takvim razornim udarcem, s takvim gracioznim, gotovo plesnim pokretima na terenu. Bio je fudbalski Hijeronim Boš jer je umeo da baci alhemiju na zelenu čoju terena, bio je Leteći Holanđanin jer vam se moglo učiniti da skoro ne dodiruje tlo kada krene napred; nikada prebrz ni brzoplet, nikada predvidiv, u tih je nekoliko godina u Holandiji pred bekovima delovao kao Dart Vejder – samo bi ih pogledao i preskočio loptu, a oni bi počeli da se ponašaju nedotupavno poput stormtrupera u klompama.

Delio je lopte kao da poklanja tulipane pod vetrenjačama, davao je golove kao od šale, i posle svake utakmice Johan Krojf je dobijao još jedan dokaz da ne mora da bira naslednika; da se naslednik zaista pojavio, što je potvrđeno i kada je dobio nagradu za najboljeg mladog igrača na svetu, ispred Kristijana Ronalda i Vejna Runija.

Poslednja velika generacija holandskih igrača, ta berba '83. i '84. što će 2010. jedina zamalo stati na put španskoj inkviziciji - Van Persi, Snajder, De Jong, Roben, Huntelar – imala je tog genijalca u srcu igrališta, ali već tada, kada su se pojavili prvi problemi, kada je trener Ronald Kuman pomislio da Vesli i Rafa ne mogu da igraju zajedno, pojaviće se prvi nagoveštaj onoga što je svoju konačnu potvrdu dobilo rane 2016. godine.

Najveća snaga broja 23 na leđima bila je i njegova najveća mana: momak vrele krvi je toliko voleo fudbal da nikada nije mogao da ga shvati samo kao posao. Da bi navijači uživali u njegovoj igri, morao je da uživa i on, i obrnuto; zabava na terenu biće neodvojivi deo karaktera i mladog i matorog Rafaela van der Vaarta.

Da se pojavio u Krojfovo vreme, verovatno bi bio uz rame najvećem, ali promena fudbalske igre, dokidanje i antidatiranje „desetke“, a ponajviše ležerni odnos prema treninzima i saigračima na koncu se obio o glavu Rafi, koji nikada do kraja neće ispuniti megalomanski potencijal iskazan krajem devedesetih u najpoznatijoj fudbalskoj školici na planeti, i iscrtan brojnim golovima od kojih neki, kao one makazice protiv Fajenorda, i dalje izazivaju lučenje pljuvačke i blagu erekciju kod ljubitelja igre.

Van der Vart je bio jedan od poslednjih fudbalskih romantika, plejmejker i fantazista starog kova, majstora koji su, poput putujućih minstrela, znali da su na ovih 7.000 kvadratnih metara prekrivenih travom poslati da šire ljubav, osmehe i dobro raspoloženje. Kada toga nije bilo, kada bi izostali adrenalin i povratna sprega sa tribina, njihovo srce, duša i talenat su patili... A toga, nažalost, u karijeri Rafaela van der Varta previše često nije bilo.

Poput leptira koji živi samo jedan dan, poput svica čiji se žižak polako gasi u letnjoj noći, tako i jedan 32-godišnjak ovih dana broji poslednje sate svog lepršavog, na koncu neveselog profesionalnog života.

Letošnji dolazak u Betis, u Andaluziju, zemlju njegovih predaka po majčinoj liniji, najveći događaj u zeleno-belom delu Sevilje još od sletanja mađioničara Denilsona, trebalo je da bude injekcija adrenalina i flamenka u obamrle aorte Rafaela van der Varta.

Umesto  toga, tužni Rafa se u četvrtak požalio nemačkim novinarima da proživljava najgore dane u karijeri, da mu je svega dosta, da to što ne može da se izbori za mesto ni na klupi drugog i manje bitnog Reala u njegovom životu znači da je napravio pogrešan potez i sasvim sigurno znači da mu se više ne igra fudbal. Neki leptiri umiru u zanosnom plesu koji očara usputnog posmatrača, nekima je, kao Rafi, suđeno da samo sklope krila i umorno prevrnu očima...

Ni budućnost nije ništa lepša po negdašnjeg dragulja: poslednje informacije kažu da će privremenog trenera Huana Merina, koji trenutno zagreva stolicu posle odlaska Pepea Mela, zameniti Huande Ramos, iskusni stručnjak koji je poslednji put viđen kako glas i reputaciju valja kao šibicar u Dnjepropetrovsku.

Tek to neće moći da vrati osmeh na lice Rafaelu van der Vartu. Upravo će Huande Ramos stati na kraj Holađaninovoj karijeri u Kraljevskom klubu i pre nego što je ona počela: koliko god su ga Rafa i Vesli Snajder ubeđivali da mogu da budu Realovi Inijesta i Ćavi, crnomanjasti stručnjak je krhkijeg od dvojice Holađanina ostavljao na klupi ili na tribinama, a gurao u igru likove poput Gaga ili Dijare – nije to imalo smisla ni za Ramosa, ni za Van der Varta, koji će kratkotrajno sklonište naći u Totenhemu.

Čudna mi čuda što se „novi Krojf“ nije mogao snaći na Santjago Bernabeu. I po načinu igre i po filozofiji života, Van der Vart bi mnogo više pasovao Kataloncima, ali neke stvari se jednostavno ne dese...

No pre patnje u Betisu, pre one sezone kada je Totenhem bio klub koji je igrao najlepši fudbal u Engleskoj – Modrić, Bejl, Van der Vart, Lenon! – bio je Hamburg, i Hamburg je gde je sve počelo da se kruni.

Ni Krojfu neće biti jasno zašto je njegov ljubimac, u trenutku kada je mogao da bira, od svih gradova na svetu upro prstom u onaj na severu Nemačke.

Zli jezici su govorili da je za sve bila kriva njegova prelepa supruga Silvi, voditeljka koja je bila poznata i u Dojčlandu i tečno pričala nemački jezik.

Odnos sa Silvi biće ne mrlja, ali makar zapeta u Van der Vartovoj karijeri od početka do samog kraja te veze: prvo su prihvatili da budu holandska verzija „Bekamovih“, onda bežali od popularnosti koju su sami stvorili, na kraju je Van der Vart pokazao svoje najneljudskije lice, pogubljen i izgubljen na terenu, i u privatnom životu počeo je da pravi brljotine.

Ostavio je Silvi (i njihovog sina) nakon što se ona jedva oporavila od opake bolesti – usled hemioterapije izgubila je svoju zanosnu kosu – suočio se sa njenim optužbama da ju je tukao, i potom se mrtav 'ladan smuvao sa jednako obezglavljujuće zgodnom Sabijom.

Što ne bi bilo previše strašno da Sabija nije bila najbolja drugarica Silvije Mejs i ujedno bivša supruga Rafinog kolege iz nacionalnog tima Kalida Bulahruza...

Sylvie Meis reageert op zwangerschap van Sabia https://t.co/3sl5Sj1K5N pic.twitter.com/QWLJ09lSmV

— storymagazine (@storymagazine) November 12, 2015

Papučar ili ne, Rafa se obreo u HSV-u, posrnulom velikanu koji je poslednji veliki uspeh – titulu i naslov evropskog prvaka – osvojio one godine kada je Holanđanin rođen, 1983... Boravak u hanzeatskom gradu bio je produktivan, mada ne i spektakularan, Van der Vart je postao kapiten, davao je golove i nameštao ih, i mnogi je nemački klinja počeo da uzvikuje njegovo ime, ali utisak je bio da je već sa 25 godina mogao i morao više.

Poziv Reala se, kao u onoj pesmi koju svi nažalost znamo, ne odbija, i 2008. tada već uveliko standardni reprezentativac Holandije (do 2013, kada se zvanično povukao, napabirčio je čak 109 utamica u dresu oranje boje) stigao je u Madrid, na izričit zahtev Predraga Mijatovića, koji je već imao triling Rafinih ispisnika – Snajdera, Robena, Huntelara – pa i Van Nistelroja, sa velikim očekivanjima; ali onda je Šuster dobio otkaz, onda je Ramos bio nedorastao klupi i svlačionici najuglednijeg kluba na planeti, onda je Liverpul dao četiri komada Realu na Enfildu, i svima je postalo jasno da Van der Vart, takav kakav je, u Realu, takvom kakav je bio tih sezona, nema šta da traži.

Manuel Pelegrini napraviće čistku Holanđana dostojnu KGB-ovih Đeržinskog ili Berije, Van der Vart će otići u severni London da se ponovo oseti živim i dostojnim, no i tamo će izgledati kao da je nesposoban da se uklopi, posebno nakon dolaska Andresa Vilas-Boasa.

Istina je da Van der Varta treneri nisu razumeli, posebno oni koji su tražili strogu disciplinu od čoveka koji sanja slobodu, ali ako vam se to ponavlja iz kluba u klub, iz sezone u sezonu, možda je ipak do vas, a ne do sudbine, položaja planeta ili do bretele na skupocenom brushalteru vaše supruge ili ljubavnice.

Povratak u HSV, još tužniji HSV, u posrnulog velikana koji se borio za opstanak, i nekadašnji zlatni dečko počeo je da pokazuje znake rđanja, na terenu i van njega, u nogama i u srcu.

Kao dete koje se postidi pred gostima, kao Mondrijan od kojeg su svi očekivali samo one kvadrate, a on pokušavao da im objasni da ume i temperama i uljem na platnu, tako je delovao Van der Vart gotovo svakog proleća nakon odlaska iz Ajaksa.

Mršava riznica govori sama za sebe: taj majstor igre od kojeg se očekivalo da obasja planetu poseduje samo dva pehara, i to nejake Eredivizije iz 2002. i 2004. godine...

Andaluzija mu je bila jednaka greška kao odlazak iz Totenhema. To je sada belodano mada je letos, kada ga je baka Dolores poljubila nasred Benito Viljaramena, zvučalo zaista zamamno: Rafael van der Vart i Hoakin u istom klubu, na istom terenu, u istom dresu, u isto vreme! I dok je desnokrilna legenda Betisa makar prolila znoj za svoj tim, Rafael se uglavnom dosađivao gledajući borbe s bikovima, kao andaluzijski pas na predugoj sijesti u lenji letnji dan.

I Hoakin i Van der Vart su, u neku ruku, zalutali u ovo vreme, i jedan i drugi bi se bolje snašli u fudbalu kakav je bio pre petnaest ili dvadeset godina. Kako bi samo sevali centaršutevi Španca da se i dalje igra sa dva klasična špica!; kakav bi samo Holanđanin pravio šou da ti prokleti bekovi nisu toliko agresivni!, da ti treneri ne postavljaju defanzivne vezne kao flastere i pitbulove koji grizu nežne umetničke duše!, da i dalje postoje one divne „desetke“ kojima je sve dozvoljeno!

I jedan i drugi bi se, bez preterivanja, mogli nazvati protraćenim talentima.

No Rafina priča je teža i tužnija jer nije ukapirao da je, kad uđeš u pogrešan voz, svaka naredna stanica sve pogrešnija, jer se takav igrač ne rađa više čak ni u velikom Ajaksu, jer Holandija ne može da sanja bez umetnika, bez svojih fudbalskih Boša i Mondrijana i Van Goga, jer je mnogo dece zaista moglo da viče „Van der Vaaaaart!“...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)

Pratite MOZZART Sport na novoj Facebook stranici