PRELAZZI: Valensija u raljama života

Prvih dana leta 2004. glavni operativac Liverpula Rik Pari seo je sa iskusnim igračima – Žerar Ulije je svega nekoliko dana ranije dobio otkaz, klub je bio u limbu, obezglavljen i formalno i suštinski – i, u maniru nečega što se nekada zvalo “Liverpool way” (konsultovanja sa zaslužnim figurama na terenu oko traganja za novim menadžerom), postavio im samo jedno pitanje:

„Koja je najbolja ekipa protiv koje ste ikada igrali?”

Bili su tu Stiven Džerard, Vladimir Šmicer, Sami Hipija, Markus Babel, Jerži Dudek, Majkl Oven. Svi su znali odgovor, i svačiji je bio isti, ali se čekala potvrda najuvaženijeg Nemca. A onda je i Didi Haman potvrdio:
„Da, ona Valensija, 2002. Ono je bilo neverovatno...”

Neverovatno je blaga reč za to što se dogodilo septembra 2002, u grupnoj fazi Lige šampiona. Bila je to igra mačke i miša na toploj Mestalji, susret jednog kluba koji je bio na putu ka dnu i jednog drugog koji je potvrđivao da je došao u društvo velikih dečaka i velikih utakmica.

Bilo je samo 2:0, ali moglo je da bude i pet-šest lopti iza Dudeka, i trebalo je da bude, jer je Valensija Rafaela Beniteza ponizila Žerara Ulijea i njegove izabranike i vratila ih kući crvene u licu.

Onaj prvi gol, koji u 20. minutu postiže Aimar, slika je i prilika velikog kanjona kvaliteta koji je razdvajao španski i engleski klub: svega pet poteza (šest ako računamo da je veliki-mali Pablo primirio loptu i odmah je prosledio u gol), za sekundu-dve, sa četiri igrača koja učestvuju, od Kura Toresa koji je daje s desne strane, preko Albelde, Aimara, pa Barahe koji se pojavljuje gde ga niko ne očekuje i vraća loptu Argentincu.
„Ole”, vrišti Mestalja, radosna što šampion nastavlja gde je stao prethodne godine.

Valensija će i u uzvratnoj utakmici tući Liverpul, na Enfildu, ali tada već niko više nije sumnjao u to...

Ovo je samo jedno od sećanja koje možete da imate na Valensiju: dok je ovih dana kultni klub iz provincije u kojoj se govori katalonski, samo što ga poneki drugačije zovu, ponovo bio u vestima iz loših razloga – ostavke Čezarea Prandelija, koji se zadržao svega tri meseca i koji je postao, voljno ili ne, još jedna žrtva trenerske „kuće strave“ koja je odavno zamenila dosadnu i predvidivu vrtešku; pa priče o konstantnim finansijskim problemima; pa one o gazdi sa Dalekog istoka koji hoće, ali možda ne ume – može svako, eto toliko je ta Valensija bila divna, toliki je lahor mirisnog vetra sa Mediterana bila, toliko smo je cenili zbog promenade fenomenalnih igrača koji bi tu pružali najbolje partije u karijeri, toliko je bilo razloga da može svako da pronađe neku svoju asocijaciju na veliku Valensiju.

Ektor Kuper, zaustavljanje poslednjeg moćnog Lidsa u polufinalu Lige šampiona, previše laka kapitulacija na Sen Deniju od Reala u prvom meču za „ušatog” u kojem igraju dva tima iz iste zemlje, još jedno finale dogodine i strepnja svih nas koji se sećamo Korunje: da li će odlučujući penal šutirati Miroslav Đukić i šta ako ga opet promaši (a loptu uzima Maurisio Pelegrino i Oliver Kan ga čita i Hicfeldov Bajern je zatomio ranu iz Barselone 1999), iz sezone u sezonu stvaran je Tim, i taj Tim je bio najbolji u La ligi, iako nije bio najjači po imenima.

Nije da je imenima išta falilo: od Kanjizaresa na liniji, preko Karbonija, Ajale, Pelegrina ili Anglome, do sredine koju čuvaju Farinos, Baraha ili Albelda da bi mogli da se igraju Aimar, Kili Gonzales, Mendijeta, Angulio, i da u igri hrane Pjoha Lopeza, Rufetea, Kerjua ili Mistu...

Nisu svi bili u isto vreme na terenu, ali kao da jesu: sećanja su slatka i u njima je dozvoljeno da vam se imena i lica pomešaju, pa da čak i legende Mario Kempes, Fernando, Lubo Penev i Frank Arnesen izađu na teren protiv Liverpula, Bajerna, Arsenala, Juventusa, Junajteda, na prelazu dva veka, skupa sa Huanom Matom, Davidom Silvom ili Davidom Viljom.

Eto, to je (bila) Valensija i zato njenu patnju, čak i ako nikada niste navijali da „Slepi miš” raširi svoja krila, doživljavamo s tugom i besom, zato je tužno kada bacite pogled na gornji deo tabele Primere i tamo nema Valensije, zato morate da „rifrešujete“ MOZZART Sport koji javi da je u Kupu kralja bilo 1:4 na Mestalji, u korist Selte iz Viga.

Eno je, pri dnu, zbunjena i opterećena dugovima, kao radnik uništen u tranziciji, kao žrtva megalomanije i promašenih investicija, kao maneken poslednje velike ekonomske krize čije se posledice i dalje osećaju – i u privredi i u politici, kojom su zavladali populisti i ljudi bez CV-ja, ali sa medenim obećanjima na usnama – a koja će se okončati kao i svaka pre nje: običan čovek će patiti, platinasti maheri će se izvući, i sve će opet krenuti u krug, kao da ništa naučili nismo.

Ekonomska kriza je ovde u glavnoj ulozi jer je Valensija CF doslovno poginula na bageru koji je zaravnao tržište: godine 2007. najavljeni su spektakularni planovi da se podigne novi, velelepni stadion, Nou Mestalja, koja bi primala više od 75.000 gledalaca. Logično, jer sa više od 46.000 sosiosa i sa ispunjenim kapacitetom zdanja u srcu grada, bilo je prostora za proširenje i za ideje koje bi od Valensije napravile stalnog trećeg velikana španskog fudbala, u godinama kada Atletiko Madrid još nije bio istakao svoju kandidaturu toliko ozbiljno, i kada su se baskijski klubovi i dalje tukli s bremenom tradicije.

„Stara“ Mestalja nalazi se u samom centru grada, pa je napravljen, na papiru, perpetuum mobile: investitori će dobiti najbolje zemljište, koje će potom moći da utope za milione poslovnog i stambenog prostora, a klub će od tog novca podići svoj novi impozantni dom za ponos, i još će ostati kinte za pojačanja i plate, pa u drugoj deceniji 21. veka – to je, ponavljamo, bio plan – najbolji igrači više neće odlaziti u veće klubove, posebno ne u ona dva španska velikana, posebno ne u komšiluk, u Barselonu, nego će ostajati u velikoj Valensiji.

A onda je tržište fasovalo. Španske banke počele su da padaju kao snoplje, krediti su prestali i da se uzimaju i da se vraćaju, niko više nije gradio ništa, a kamoli razmišljao o zemljištu u centru grada, i Nou Mestalja je ostala spomenik ludom vremenu u kojem živimo: avetne tribine za koje se ne zna da li će ikada biti završene, prašina koja polako pada po gradilištu, gde je bušilica poslednji put radila godinama unazad.

Klub je i dotad koketirao sa crvenom linijom na kontu, a od tada je ona potcrtana debelim markerom: poslovanje je u prvim godinama posle kraha preuzeo glavni kreditor, novoosnovana banka Bankia (i ona nastala kao pojas za spasavanje, pošto ju je formiralo sedam posrnulih ustanova, a država preuzela 2012), a bankari, znate ih, gledaju samo kako da ostvare profit ili smanje troškove – igrači su prodavani kad god bi neko i pitao za njih, od Albiola do Đordija Albe, veći deo novca je investiran u otplatu duga, a tek mrvice odvajane za dovođenje novih pulena.

A onda je došao Piter Lim.

Uz sve falinke – praktično jednopartijski sistem, gušenje građanskih sloboda i protesta i državna kontrola nad medijskim sistemom, što je sve osmislio prvi i dugogodišnji premijer Li Kuan Ju (na sve to, trenutno zemlju vodi njegov najstariji sin, Li Sijen Lung) – Singapur se ponosi time što je meritokratija. Zemlja prilika. Državica u kojoj nije važno kako se zovete ni ko vam je bio otac. Grad u kojem svi imaju jednake šanse, i sve zavisi samo od toga koliko ste vredni, pametni i voljni da radite na sebi.

Otac Pitera Lima bio je prodavac ribe na jednoj pijaci u Singapuru, toliko siromašan da nije mogao ni da zakupi sopstvenu tezgu godinama, ali to je Singapur i, ponavljamo, nije važno šta vam je bio tata, pa čak ni da li je u Partiji. Mali Piter nije bio dobar đak, ali ga je obrazovala ulica i dala mu inteligenciju da se snađe i da šarmira ljude. Lim je radio sve i svašta u životu, ali je osetio na vreme kada treba ući u posao sa investicijama, na pacifičkom tržištu koje će, predosetio je dobro, biti pozornica budućnosti.

Piter Lim oduvek je voleo sport (najveći je darodavac singapurskog sporta, i one neverovatne pare koje sleduju svakom osvajaču medalje na Olimpijskim igrama iz te zemlje? Lim ih plaća!), i pokušao je da kupi svojevremeno čak i onaj klub u kojem Rik Pari sedi i ćakula o moćnoj Valensiji sa Hipijom i Hamanom, ali tek će zahvaljujući upornosti uspeti da preuzme Valensiju, obećavši navijačima i gradu novu energiju, nove igrače, novog trenera i nov način poslovanja. I što da ne, onaj novi stadion...

No, nije na Mestalju došao samo milijarder iz Singapura. Njemu uz bok bio je Žorž Mendes, s kojim ima i poslovne i prijateljske veze, pa je dobrim poznavaocima ona šoping-manija od pre dve godine, kada su stigli Otamendi, Andre Gomes, Alvaro Negredo, Škodran Mustafi i Enco Perez, morala biti previše sumnjiva. Posebno kada je za šefa struke doveden Nuno Espirito Santo, prvi igrač u kojeg je svojevremeno ušao sveti duh današnjeg superagenta. Koliko god Nuno bio talentovan – a u Rio Aveu je pokazao da jeste – nije tu došao samo zbog svog trenerskog znanja.

Nije to, pomislili smo tada mnogi, bila ona Valensija u kojoj se sve radilo planski i koja se oslanjala na svoju „kanteru” jednako koliko i na skaute što bi češljali utakmice omladinaca ili portugalsko prvenstvo. Lim je želeo uspeh preko noći, Mendes mu je bio saučesnik, a navijači su, jer takvi su, i naravno da su takvi, poverovali u šargarepu koja je zaigrala pred njihovim ušima.

Početak je bio sjajan: pod Santom je Valensija igrala napadački, agresivno, nešto kao Klopov Dortmund, samo prilagođeno La Ligi, pobeđivali su i Real i Atletiko i tukli se dobro s Barselonom, ali onda je Lim pokazao svoje pravo lice. Krenula je s prvim porazima i trenerska vrteška, koja će na užarenu Mestalju dovesti čak i nesretnog Garija Nevila, da bi se sve završilo kratkotrajnim i zlosrećnim mandatom Prandelija, otišlog iz ne toliko banalnog razloga: obećan mu je Simone Zaza, nije mu ispunjen Simone Zaza, što je reklo sve o načinu na koji se vodi Valensija.

Zato su dovođeni Mendesovi igrači, pa je Valensija, ponosni klub koji je igrao najlepši fudbal, postala izlog za fudbalere kojima treba druga šansa, kao Elijakim Mangala. A domaći talenti, poput poslednjeg lokalnog heroja Paka Alkasera, nastavili su da idu dalje...
„Ovaj klub vode neki pristojni ljudi, ali oni su opsednuti brojevima”, kazao je Prandeli. „Fudbal je strast, i fudbal je osećaj, i ako nemate ove sastojke, teško je da uspete. Pokušao sam da otvorim trening za navijače, rekli su da je to nemoguće. Pokušao sam da pričam s novinarima, rekli su da postoji crna lista medija”.

Italijan je otišao, ali se problemi u Valensiji nastavljaju. Pred meč sa Seltom, navijači su pokazali da više ne veruju obećanjima da će uskoro biti bolje i zatražili odlazak slatkorečivog gazde s Dalekog istoka i njegovog ortaka-mutivode.

I ako se to dogodi, Valensija je u prevelikim problemima: dok god se onaj nedovršeni stadion bude nadvijao nad gradom i nad klubom kao zloslutna senka, dok god se struka bude tretirala kao potrošna roba, dok god se bude investiralo u igrače sumnjivog kvaliteta zarad menadžerskih provizija, Slepi miševi će ostati zarobljeni u pećini koja deluje zlatno, ali je, kada malo zagrebete, ispod samo bižuterija.

Valensija ove godine verovatno neće ispasti, mada bi im bilo bolje da se to dogodi: nekada davno, sunovrat je počeo kada je na čelo kluba došao Miljan Miljanić, ne previše njegovom krivicom, jer su se i tada počeli taložiti dugovi, i 1986. Valensija se obrela u Segundi. Bio je to šamar zbog kojeg su se, uz pomoć Alfreda di Stefana, Luba Peneva i Gusa Hidinka, urazumili i krenuli postepeno ka vrhu.

Onom vrhu kojeg su pamtili Didi Haman i Stiven Džerard, onom vrhu kojeg i danas pamtimo po genijalnim potezima najukomponovanije sredine španske lige, po ćubi Pabla Aimara, po osmehu Rafe Beniteza i po šarenoj buci koje su pravili verni navijači sa stare Mestalje, stadiona koji odbija da ode u penziju.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)