PRELAZZI: Utorak kad je došao Ljupko

Neke stvari stvarno ostaju za ceo život.

Evo, taj Ljupko Petrović i ona njegova stara, velika Zvezda, to vam je kao s prvom ljubavi. Prvom ozbiljnom vezom, prvim seksom, kako već hoćete. Odavno niste u kontaktu, odavno su vam se putevi razišli, ona uporno ne liči na sebe – možda se i udala, rodila dete i sve tome slično – možda vas je nekad u životu i povredila, prevarila, ali joj i dalje uporno želite sve najbolje i spremni ste da pređete preko svih njenih mana i da je branite pred drugima.

A nije da mana nema...

Nema tog zvezdaša, verovatno, koji u utorak i sredu nije poželeo sreću Ljupku Petroviću kada se pronela vest da će čovek koji je crveno-bele odveo na krov Evrope preuzeti FK Sarajevo.

Ozloglašeni novi gazda Vinsent Tan nije imao strpljenja s Robertom Jarnijem i posle dve pobede i tri remija u poslednjih pet mečeva – dakle, bez ijednog poraza – Hrvat je morao da spakuje kofere s Koševa. Izbor je pao na Ljupka Petrovića, mada je ovaj pre samo mesec dana jadikovao kako ga niko ne zove da bude selektor Srbije, već da mora da se prijavi na nekakav konkurs Fudbalskog saveza Etiopije ne bi li postao njihov izbornik.

Istina, Etiopija je pravoslavna zemlja ako ništa drugo...

No, Vinsent Tan, alfa i omega Kardifa kojeg je svojim nepromišljenim potezima, besom navijača i hvatanjem za slamku među vihorove zvanu Ole Gunar Solskjer osudio na ispadanje iz Premijer lige – posle čega će Malezijac verovatno pokupiti pinkle i napustiti Vels, garant je bio zadovoljan kada su mu Sarajlije javile ko je njihov prvi pik.

Ne zna Tan, ubeđen sam, mnogo o fudbalu, ali garant je „šampion Evrope“ bilo dovoljno da mu zaigra brk. I nije se mnogo interesovao šta je taj šampion Evrope radio u poslednjoj deceniji, pa i malo jače.

I eto ti, ba, Ljupka na Baščaršiji, pred Hordama zla na stadionu koji nosi ime Asima Ferhatovića Hasea i čuva sećanja na Hadžibegića, Vujovića, Sušića...

Čudno je to, kažem, kao sa davno prošlim ljubavima, koje tek slučajno sretneš u supermarketu i nije ti svejedno...

Probude se sećanja, uvek, na onaj period kad smo bili srećni, na Mihajlovića i Prosinečkog, na Augentalera i Aumana, na Glazgov i Cirih; zapitaš se po hiljaditi put da li je Zvezda morala onako da igra u Bariju, da li je Ljupko tada – više nego ikada pre ili kasnije – pokazao svoju genijalnost ili je samo bio previše uplašen od Tapijevog novca i marseljskih asova predvođenih Papenom i Peleom. Ili smo mogli, kao Bajern u Minhenu, da igramo svoje i da ih odučimo od fudbala?

Pa se prisetiš utakmice u Zagrebu desetak dana pre finala Kupa šampiona, neobjašnjivog poraza posle laganih 2:0 na Maksimiru pred očima Franja Tuđmana, dan uoči referenduma kojim je Jugoslavija rasparana po šavovima, a na puteve izašli balvani, tenkovi i mašinke. Ljupko će tada dobiti crveni karton nakon što su sudije otvoreno natezale za Modre.

Onda ti pred oči izađe Ljupkov povratak sredinom devedesetih, kada je Petrović manirom bekova koji su ga mučili dok je još igrao za svoj Osijek, uštopovao Riznića, zvezdu prelaznog roka, i u vatru gurnuo Krupnikovića. „Rizna, živeli!“ je sreću i dno čaše morao da traži negde drugde, a Krupni, Rambo i Dejan Kovačević doneli su titulu Zvezdi, poslednju Ljupkovu na Marakani...

Jer treći dolazak, onaj kojeg nema ni u Bibliji, bio je ružan i od njega je ostao, kao posle noći krcate maliganima, samo opor ukus u ustima i uspomena na kukavičkih 0:5 u Ajndhovenu, najveći Zvezdin poraz u evropskim takmičenjima...

Možda je trebalo sve da se završi u tom Bariju. Tada je Ljupko i otišao iz Zvezde pa je svetsku titulu doneo nenametljivi džentlmen Vladica Popović.

Ovako, pretvorio se Petrović u jednog od onih globtrotera koji obigravaju kuglu zemaljsku, štrpnu negde mesec, negde dva, uzmu neki evro, ponekad napadnu nekog u medijima, žale se redovno na nepravdu, niko im ne valja, preuzimaju obaveze pa daju ostavke, menjaju klubove kao štucne... Bio je u Kazahstanu, u Dubaiju, u Kini, pa dva puta u Hrvatskoj i svuda je scenario bio sličan.

Kao i njegov dvanaesti igrač iz one najlepše sezone u Zvezdinoj istoriji Milojko Pantić, tako je i Ljupko ostao, čini se, zaglavljen u devedesetim. Pregazilo ga je vreme, poklopio moderni fudbal, prestigli klinci sa laptopovima pod miškom.

Taj i takav Ljupko, Zvezdina legenda i prvi trenerski idol mnogih klinaca zaljubljenih u crveno-bele boje, sada je u Sarajevu. I, kao onoj devojci, želiš mu svu sreću iskreno i otvoreno, mada uopšte više ne veruješ u njega...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: MN Press)