PRELAZZI: Unučići Amo Babe - irački Đokovići

Telo Amo Babe zakopano je na stadionu Al-Šabab, najvećem sportskom objektu u Iraku, tamo gde je nekada, dok je bilo mira, igrao nacionalni tim, i gde je 2003, kada je Bagdad pao pod naletima Bušove i Blerove soldateske, odlučne da skrši Sadama Huseina, nakratko podignuta vojna baza.

Amo Baba, punog imena Emanuel Baba Davud, hrišćanin iz Iraka, jedan od prvih disidenata u zemlji, veliki protivnik Huseinovog režima, ali, mnogo važnije, najbolji irački fudbaler svih vremena, imao je već skoro sedamdeset godina kada su Amerikanci došli.

U godinama koje su usledile - i koje nikako da prođu - Bagdad je postao bure baruta u Aziji, opasna zona koje se klone svi kojima je život bio. Jer taj život i dalje vredi svega nekoliko iračkih dinara. Ako i toliko...

Samo, taj već vremešni zaljubljenik u fudbal znao je da prelepa igra može da spasi naciju. Ili, makar, nekoliko mladih duša.  Dok su hrišćani poput njega bežali iz zemlje - kojoj su Amerikanci možda podarili demokratiju, ali su joj oduzeli slobodu - on je osnovao fudbalsku akademiju i sam, kao što je uvek to radio, počeo da diže irački fudbal iz opasnih minskih polja, onda kada nikome nije bilo do fudbala.

U januaru 2006, neki maskirani ljudi su upali u njegov stan, vezali ga, isprebijali, opljačkali. Legendu, najveću koju su Iračani, talentovani za fudbal još otkako su pre stotinu godina videli britanske vojnike kako jure loptu, ikada imali.

Ni to ga nije pokolebalo, a fudbal će, kao i istorija, krenuti nekim svojim tokom, neočekivanim za sve. Doživeo je Amo Baba te 2007. da Irak osvoji titulu šampiona Azije, da se najzad zapuca i zavrišti na ulicama iračkih gradova zbog nečeg lepog, potom je ponovo osnovana i liga i sve kao da se vratilo na staro...

Nije doživeo ovu novu bajku, ali bi sigurno bio ponosan na svoje pulene.

Uvod je možda bio dugačak, ali neophodan, a povod neobičan i kratak: mladi Iračani, od kojih su mnogi potekli iz njegove akademije, najveći su hit Svetskog prvenstva za mlade koje se održava u Turskoj. Dve pobede i remi u grupi sa Engleskom, Čileom i Egiptom doneli su im osminu finala, u kojoj ih u sredu čeka Paragvaj. Biće to čudesna prilika da se ovi dečaci plasiraju među osam najboljih na planeti, i da još jednom pokažu da fudbal nekada zaista može da spasi dušu...

Svi ti klinci čija nam imena do pre koji dan ništa nisu značila, ali koji su zaludeli strane izveštače u Turskoj i pocepali mnogi srpski tiket - ko je mogao da očekuje da će baš pobediti Čileance? - jedva da se i sećaju Sadama.

Njihove prve memorije verovatno su vezane za bat američkih čizmi po iračkoj zemlji, njihova svakodnevica su otmice, ubistva, bombaši-samoubice, eksplozije koje obasjavaju nemirno nebo nekadašnje Mesopotamije, jauci, sahrane i neizvesnost.

Slično Novaku Đokoviću, kojeg je bombardovanje Srbije - predsednik SAD koji ga je naredio bio je drugi, ali motivi su bili jednako sumnjivi - obeležilo za ceo život, kako ti momci mogu da se uplaše protivnika, ili bilo čega drugog, kada su već sa svojih jedva dvadeset leta preživeli sve moguće i nemoguće?

Ako si se svakog dana, kada si kretao na trening, pozdravljao sa majkom i ocem kao da ih nikada više nećeš videti, a ipak si išao, kako da ne postaneš veliki?

Zato je pripovetka o ovoj mladoj reprezentaciji i neukrotivom duhu Amo Babe, koji od 2009. počiva u fudbalskom svetilištu Iraka, mnogo više od prolazne slave jedne nesumnjivo talentovane generacije. Njima je fudbal možda bio eskapizam, ali je onda postao važniji od života - tog života koji u Bagdadu, Faludži, Mosulu ili Basri ionako, ponavljamo, ne vredi ni taj pišljivi bezvredni dinar...

Iračane će, šta god da se desi u nastavku takmičenja, sudbina njihove zemlje, nestabilne i ranjive države, verovatno razvejati na hiljadu strana. Isto se desilo i Jugoslovenima, našim "Čileancima", posle istog takmičenja, one 1987... Ali kakva je to priča bila!

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta