PRELAZZI: Univerzalni vojnik Ukrajine (VIDEO)

Bio je poslednji i najuspešniji eksperiment velikog Valerija Vasiljoviča Lobanovskog. Mora da se najveći trener u istoriji ukrajinskog i sovjetskog fudbala osećao kao alhemičar koji čitavog života pokušava da napravi zlato od običnog metala, i onda najzad uspe, već kada je spreman da se preda. Magnum opus, da može na miru da otputuje tamo gde veliki čarobnjaci odlaze kada se umore od ovozemaljskih iritacija.

Samo što bi se impozantna figura plave kose i riđih obrva, te obraza sve crvenijih od najskupljeg jermenskog konjaka kojim će se on, nekada elegantan, a pred kraj već podebeo, nezgrapan, sa glasom koji je šištao, garant uvredio ako biste ga nazvali mađioničarom ili alhemičarom.

Jer Pukovnik je bio naučnik, u pravom smislu te reči, strogi matematičar koji bi statistički izračunavao i svaki pedalj što bi pretrčali njegovi igrači, a kamoli koliko bodova je potrebno za titulu ili koliko pritajenih, nacionalističkih uzvika “Ukrajina” sa tribina neće izazvati pozornost brkatih oficira NKVD-a, poslatih iz Moskve i kamufliranih među navijače kijevskog Dinama.

Valerij je u mladosti video Mihelsa i Holanđane, tako je i igrao – kažu da je sa loptom mogao sve, samo što nije voleo treninge – ali je znao da u tvrdom komunističkom sistemu “Totalni fudbal” mora da ima mnogo kruća pravila.

Crvena verzija najrevolucionarnijeg sistema razlikovala se u samoj svojoj suštini: dok su Mihelsovi puleni slobodno trčali po terenu, gotovo nasmejani, igrači kijevskog Dinama ličili su na zupčanike u velikoj mašini. Sistem je bio postavljen, osmišljen u laboratoriji kojom su gospodarili Lobanovski i njegov najverniji saradnik, profesor Kijevskog politehničkog instituta, kasnije dekan Instituta za fizičke nauke, Anatolij Mihailovič Zelencov. Trebalo je samo pratiti instrukcije.

“Kada to tako kažete, ispada da su igrači Dinama bili roboti”, garant bi se i danas brecnuo Zelencov, koji je preminuo 2006. godine. “Ne, više kao šahovske figure koje se postavljaju i menjaju u odnosu na događaje na terenu.”

Dovoljno je da pogledate jedan gol, o kojem su napisani i naučni radovi, i koji je među prvima kada na internetu pretražujete zašto je kijevski Dinamo osamdesetih bio jedan od najboljih timova u istoriji istočnoevropskog fudbala, pa i šire, i da vam sve bude jasno.

Bilo je finale Kupa pobednika kupova 1986, u Lionu, na starom Žerlanu. Atletiko Madrid trenera Luisa Aragonjesa, 11 Ukrajinaca koje je predvodio Lobanovski.

Meč je završen 3:0, a mogao je da bude okončan i pet-šest nula, ali drugi gol, kunu se fudbalski hroničari i tekstovi posvećeni Pukovniku, bio je otelotvorenje čitavog sistema, filozofije i naučnog metoda koji je ulivao strahopoštovanje i lomio i najbolje evropske ekipe.

To je onaj drugi, na pet minuta do kraja, pri rezultatu 1:0. Levo krilo Vasil Rac krenuo je napred, navukao dva igrača Atletika na sebe, i doturio loptu u sredinu Igoru Belanovu. Ovaj ju je primio desnom, napravio dva koraka i bez gledanja je prosledio levo, gde se ubacivao Vadim Jevtušenko. Njemu nisu trebala dva dodira, samo jedan, gotovo nonšalantan, levicom, ka desnom boku koji je ostao nezaštićen, gde se stvorio galopirajući Oleg Blohin, i iz prve, u oči i inat golmanu, lobovao ga za 2:0.

Sve je izgledalo proračunato, i verovatno je bilo, iskovano u hektolitarima znoja koje je Lobanovski tražio od svojih izabranika na svakom treningu. Ko zna koliko puta je baš ova akcija isprobana na treningu, u milimetar tačna, u milisekund isplanirana, sve dok se nije pojavila mogućnost da se sprovede u delo baš tada, u finalu velikog takmičenja.

Valerij Vasiljovič je, dakle, umeo da napravi tim. U stvari, retko ko je umeo da napravi tim bolje od njega. Time se ponosio, mada njegove metode nisu bile prihvaćene kad god bi mu dali posao van Kijeva, kao kada je bio selektor Sovjetskog Saveza ili Ukrajine. Prebacite se za poređenje na sekund u košarku i na Balkan, i pomislite na Duleta Vujoševića...

Ali, mučilo ga je i novim bocama konjaka vodilo jedno pitanje, sve glasnije iz dana u dan: ako sam uspeo, uz pomoć nauke, upornosti, vrednog rada i dovoljno talenta, da napravim savršeni tim, zašto, dođavola, ne mogu da napravim savršenog igrača? Onog koji bi mogao da igra sve, da bude lider moje košnice, da se uklopi u svaki sistem, da ume da daje golove, da asistira, da sluša, da bude i vođa i učenik u isto vreme.

Zašto nikako da stvorim kompletnog, totalnog fudbalera: eno, Holanđani na koje sam se ugledao su imali Marka van Bastena, perfektnog atletu sa tako nadzemaljskim njuhom za gol, a kada će se i kod mene, na istoku, pojaviti jedan plavokosi Van Basten?

A onda ga je video. Jedan od njegovih brojnih skauta, koje bi slao bez prevoza i bez sendviča na svaki turnir mlađih kategorija, rekao mu je da se nedavno u Obolon, relativno novo naselje betonskih desetospratnica na obali Dnjepra, vratio – njegova škola morala je da se evakuiše u Azov, nakon katastrofe u nuklearnoj elektrani u Černobilu – jedan dečak koji liči na pogodnu glinu za oblikovanje.
“Nije previše fizički jak, a nije uspeo da prođe ni testove za Srednju školu fizičke kulture. Čak mu ni dribling nije jača strana”, otprilike je pisalo u kartonu na čijem je zaglavlju ćirilicom stajalo “Andrej Mikolajevič Ševčenko, r. 29/09/76”. “Ali mislim da je jako vredan, i da bi mnogo želeo da uspe. U stvari, mislim da je baš to ono što si tražio.”

I bilo je. Lobanovski je u Ševi video sebe, ali je znao da sa takvim talentom mora da se radi na duge staze. Andrej je morao da se dokazuje iznova i iznova, prvo u pionirima, pa kadetima; sa 17 je ušao u drugi tim Dinama, i tek sa punih 18 debitovao za najjači sastav.

Tamo je Pukovnik već postavio taktiku, mašina je bila spremna i podmazana za poslednji veliki uspeh ukrajinskog fudbala i njegovog života i karijere (to je kod Pukovnika bilo jedno te isto), samo se čekalo da dečak koji je obećavao postane univerzalac o kojem je maštao ceo život i stane uz bok već etabliranog, a takođe mladog Sergeja Rebrova.

Danas su prva asocijacija na Andreja Ševčenka, koji je u petak ujutru postavljen za novog selektora Ukrajine, golovi, baš kao i na čoveka s kojim su ga najčešće poredili – ne samo zbog toga što je najbolje dane proveo u Milanu, obeleživši Rosonere za celu istoriju – Marka van Bastena, ali Ševa je bio mnogo više od potentnog strelca, mada mu recki nikada nije nedostajalo. Sem u tmurnom Londonu, no o tome nešto kasnije...

U Dinamu, u onim sezonama kada je bilo sasvim normalno da moćni belo-plavi sa dalekog istoka kontinenta u Ligi šampiona tuku Barselonu 3:0 kući i 4:0 (da, četiri-nula) u gostima ili da pregaze šampiona Evrope, Real Madrid, u četvrtfinalu takmičenja sa 3:1 ukupno, Ševčenko je briljirao, i bio mnogo više od klasičnog špica.

Bila je to njegova sposobnost da igra nešto povučenije, da zadaje najžešće udarce maltene iz drugog plana, koja je ostavljala protivničke golmane bez glasa, a bekove sa dubokim zaliscima od ćelavosti koja bi se preko noći pojavila. Igrao bi iza Rebrova čitavo prvo poluvreme, išao i skroz desno da rastegne odbranu, pa skroz levo da ih izludi, i taman kada bi se protivnik opustio, njih dvojica bi zamenili mesta i Ševčenko bi sproveo loptu u gol, neizbežno kao u onim dečjim razbibrigama u kojima je potrebno povezati tačke da biste videli šta je na slici.

Slika se ponavljala, iz meča u meč, iz proleća u proleće. Dinamu nije bilo ravnog u Ukrajini, i samo je slaba slovenska duša, nama toliko poznata, uspela aprila 1999. da prospe 3:1 u 78. minutu protiv Bajerna iz Minhena i da ispadne, uprkos dva gola koja je dao Ševa.

Iz poslednjeg velikog sastav Dinama iz Kijeva, htela je tako sudbina i hteo je tako Silvio Berluskoni, Andrej Ševčenko je prešao u poslednji veliki sastav Milana. (Nije uzeo onu Ligu šampiona 2007. protiv Liverpula, tada je već bio u Čelsiju, ali dobro znamo da to već nije bio veliki Milan; ni bleda senka onog genijalnog tima iz 2005. ili 2003.)

Naviknut na selidbe i opčinjen samo fudbalom, univerzalni vojnik Valerija Lobanovskog legao je Milanu kao kec na jedanaest – umesto Rebrova, tamo je bio Pipo Inzagi, pa je bio Jon Dal Tomason, pa je bio Ernan Krespo, nije to ni toliko važno jer je Ševa mogao da igra i protiv svakog i sa svima – i mimo jedne sezone kada ga je mučila povreda, Ukrajinac je redovno davao po petnaest, dvadeset, pa i sva 24 gola u Seriji A, s kulminacijom 2004. kada se Anćelotijev sastav, vladajući evropski prvak, prošetao kroz šampionat, ostavivši Romu na minus jedanaest i, još važnije, Inter zaleđen na -23 boda.

A onda se dogodio Roman Abramovič. Ili se dogodio Murinjo. U svakom slučaju, bilo je nešto što je izbacilo rasnog plavušana iz težišta, a više nije bilo mentora i učitelja kojem bi mogao da se okrene za savet: ponosan na svoje veliko delo za kojim je ludela Evropa, ponosan što nije mogao da prođe intervju a da ga Ševčenko ne pomene, Valerij Lobanovski preminuo je posle utakmice u Zaporožju 13. maja 2002. godine.

Iza njega je ostao veliki spomenik na kijevskom groblju Bajkove, koji će Andrej Ševčenko posetiti prvog jutra posle osvajanja titule prvaka Evrope u Mančesteru – naravno da je upravo on dao odlučujući penal Bufonu – i doneti mu zlatnu medalju. “Evo, treneru, ovo je za tebe”.

I ostala je statua ispred stadiona koji će se i nazvati po njemu: Pukovnik sedi na klupi, kao da će svakog trenutka da ustane i da gestikulira, kao da je već zaustio “Andrej, mora to brže”...

Abramovič je želeo Ševu iz nacionalnih, političkih, pa tek onda fudbalskih razloga, i godinama mu se udvarao i lično i preko posrednika, nagovarajući ga da dođe u Čelsi. Bilo bi to pomirenje Rusa i Ukrajinaca – ti odnosi su, kako to kod sličnih i bliskih naroda ume da bude, bili zategnuti odvajkada, ali stvari su pošli po gorem nakon “Narandžaste revolucije” u zimu 2004. na 2005. – u sred Engleske, ali bi bio i krunski dokaz da se težište svetskog fudbala i njegovih finansija pomerilo sa Apenina na Ostrvo. Demonstracija sile i novog poretka, u službi plašenja Fergusona, Vengera i ostalih koji su s netrpeljivošću gledali na pretvaranje Londona u Londongrad.

Mnogo je različitih faktora koji bi mogli da objasne zašto je Andrej Ševčenko u plavom dresu Čelsija izgledao kao oni košarkaši iz Space Jama kojima ukradu talenat. Ponosno je, primera radi, predvodio svoju Ukrajinu na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj – selektor je, eto još malo Lobanovskog u ovoj priči, bio Oleg Blohin, strelac baš onog valerijevskog gola protiv Atletiko Madrida dve decenije ranije – toliko ponosno da je skrivao i povredu kolena, koja će ga omesti u prvim danima aklimatizacije.

Bilo je tu i do navikavanja, pošto Andrejov kolega Andrej Kančelskis ima teoriju da se lakše uklopiti u “prvo” nego u “drugo” inostranstvo, čime je počesto objašnjavao zašto, obrnuto od Ševe, u Italiji nije bio toliko dobar kao u Engleskoj. Imao je i skoro 30 godina, izgubio je oštrinu i hitrinu i nije više bio u naponu snage makar za brutalne prilike Premijer lige, a neki zli jezici, poput onog Olega Salenka, optuživali su ga da je postao papučar (zajedljivi Silvio Berluskoni osloviće ga jednom i sa “Ona pudlica”), i da mu je važnije šta kaže njegova supruga nego navijači, trener ili novinari.

No najpre će biti do toga da ga Žoze Murinjo nikada nije želeo, koliko god da ga je cenio, a nije teško izgubiti samopouzdanje ako vas jedan od najboljih trenera sveta konstantno podriva, podsećajući medije na iznos koji vam stoji na etiketi – skoro 45 miliona evra, rekord za engleske klubove u to vreme.

Andrej se vratio u Milan, ali koliko to nije bio Milan, toliko nije bio ni Andrej. Na 26 utakmica postigao je svega dva gola, od čega nijedan u prvenstvu, i znao je da je došlo vreme da se zaputi na onaj stadion nad kojim bdi njegov zaštitnik, Valerij Lobanovski.

Tri sezone kasnije, Ševčenko je poželeo da kopačke zameni mikrofonom i uđe u politiku, ali su ga brutalnost zemlje u kojoj se spremao građanski rat zaprepastila, i relativno loši rezultati, na sreću svih koji smo ga voleli i cenili, odvojili od te sulude zamisli.

Već tada je, valjda, shvatio koji je jedini logičan sled događaja. U sezoni u kojoj je njegov ortak Sergej Rebrov postao trener njihovog voljenog Dinama, Ševa se okrenuo trenerskoj karijeri, sa samo jednim ciljem: da posle 111 utakmica i 48 golova u žutom dresu “Glavne komande” postane i njen zapovednik. Da upotrebi sve štosove i sav nous koji je pokupio od Pukovnika.

Njegova uloga biće jednako važna kao ona Valerija Lobanovskog, iz više razloga. Ukrajina, za početak, igra nazadni fudbal, potpunu negaciju sistema koji je odlikovao njen najuspešniji klub u zlatno doba. Njihov nastup na poslednjem Evropskom prvenstvu, na kojem je Andrej bio asistent u stručnom štabu, imali oni velikih igrača ili ne – a nemaju, sem ljubimca redakcije MOZZART Sporta Konopljanke – bio je sramotno bezvoljan, i sada Ševčenko, kada već nema zvezdu, mora da od tima napravi zvezdu.

Ko bi mogao to bolje da uradi od čoveka koji je izašao iz Pukovnikovog šinjela?

Još važnije, razorenoj, tužnoj zemlji bez perspektive, koju jednako varaju, lažu i koriste i prevrtljivi “zapadni partneri” i onaj nakostrešeni medved sa Istoka, dobro bi došao jedan heroj, pravi univerzalni vojnik, da ih pomiri i ujedini makar na 90 minuta.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)