PRELAZZI: U ime oca i sina

Na početku, u velikoj priči o očevima i sinovima, jedna, dozvolićete, kratka, malena, publici beznačajna, lična: moj je otac bio novinar, ceo život. Naravno da je to bio ceo život: govorio je da mi porodično ne znamo mnogo šta da radimo sem, pomalo, da pišemo.

Nisam postao novinar samo zbog njega (mada mora da je bilo do tih listova i mirisa olova i svega što je štampa nudila i obećavala tamo s konca osamdesetih, kada sam shvatio da ništa drugo neću umeti da radim), ali nisam postao novinar ni njemu uprkos.

Potonje se dešava češće nego što mislite i otprilike redovno ako nemate tu sreću da se rodite u lekarskoj ili advokatskoj porodici, kada su vam mogućnosti za slobodan izbor prilično sužene. Veliki je broj roditelja koji za svoju decu žele neku drugačiju, bolju karijeru (a obično misle da te stvari idu jedna uz drugu) od one koju su imali sami; mene niko nije pritiskao da se bavim nečim drugim, mada je bilo ponekog pritajenog saveta, kada već čeprkamo po starim sećanjima.

Neću dužiti, ali njemu u spomen moram reći i ovo: moj je otac bio, tako su makar govorile njegove kolege, a sujetna je to profesija, avaj, pa se takve pohvale broje dvostruko više nego obične, moj je otac bio dobar novinar, pošten, vredan, britkoga pera u smutno vreme u koje se nije ukaljao.

Nije bilo nimalo lako, ali nije bilo ni, ako shvatate šta hoću da kažem, preteško nastaviti njegovim putem.

Ali šta ako vam otac – čijom profesijom vi nastavljate da se bavite, i svakog se dana susrećete s njim, bez obzira na to da li je živ ili ne; pardon, utoliko više ako nije živ – nije tek dobar, nego ga smatraju jednim od najvećih u svom resoru i rejonu? Šta ako vam je otac bio legenda, šta ako su se o ocu pisale knjige, snimali filmovi, šta ako je ostavio u svom poslu neizbrisiv trag koji je promenio pravila igre i poslovanja?

Šta ako je vaš otac, metaforički ili bukvalno rečeno, bio prvak Evrope?

Da li bi vam listom savetovali da se bavite bilo čim drugim, da pobegnete na najdalji žaropek od senke u kojoj ćete neumitno odrasti, koja će vas pratiti, po kojoj će znani i neznani meriti svaki vaš gest, svaku reč, svaki trenutak?

Da li bi bilo normalno i poželjno da odete nekim sasvim suprotnim bogazama, pa ako vam je, eto, primera radi, otac bio jedan od najvećih fudbalskih trenera u istoriji, jednako obožavan i ozloglašen, jednako uzdizan u nebo i oburdavan u blato, da vi postanete računovođa, arhitekta, radnik na pumpi ili zemaljska stjuardesa?

Bilo bi, sigurno, samo što Najdžel Klaf nikada nije bio čovek kojem je iko, pa ni njegov moćni, strašni, gigantski otac, mogao da kaže šta da radi.

Sem, naravno, onih sezona kada bi Brajan Klaf ušao u svlačionicu Notingem Foresta, izdiktirao sastav, i krenuo da napadaču Najdželu Klafu – nikada ga nije zvao po imenu, kao ni, uglavnom, ostale igrače, sem retke koji su mu bili baš ljubimci: za njega je njegov sin bio “napadač” ili “ovaj momak sa brojem 9 na dresu” – daje savete.

Da, Brajan Klaf, čovek koji će dva provincijska kluba – prvo Derbi Kaunti, pa Notingem Forest – vinuti u evropsku elitu, genije koji će iz druge lige upasti u prvu, pa je odmah osvojiti, pa dogodine postati evropski prvak, pa onda naheriti još jednu evropsku krunu, između čega će imati ona kultna, grozna, opevana 44 dana na klupi Lidsa, “prokletog Junajteda”.

(U porodici Klaf kažu da film “The Damned United” ne treba gledati, a ako baš morate, onda ga gledajte sa rezervom i sa znanjem da se – tvrde oni – skoro ništa nije desilo onako kako je prikazano.)

Takvog je lika, uz sve ono što je Brajan bio i mimo terena, a umeo je da bude loš i umeo je da bude loše, trebalo nadmašiti; i ako je Najdžel Klaf imao osam godina kada se desio brodolom njegovog oca na Eland Roudu, neophodan da bi se otkrio jedan ceo novi svet, možda je baš taj period presudno odlučio da shvati da ništa drugo neće umeti da radi sem da juri za tom loptom.

A jednom, kada prestane da juri za njom, da uči druge kako da jure za njom, baš kao što je to činio njegov tata.

Brzo ćemo, poput Najdžela koji pleše kroz protivničke odbrane, preleteti tu igračku karijeru: počeo je kod Brajana u Notingem Forestu, bio skoro svake sezone najbolji strelac, ta će ga forma dovesti i do reprezentacije Engleske, za koju će sakupiti 14 nastupa, bez postignutog gola, a potom i do Liverpula, onog post-uspešnom, i biće nazočan dolasku jednog mladića koji ga je prevazišao, po imenu Robi Fauler.

Najdžel Klaf na kraju se skrasio u nižerazrednom Barton Albionu, nedaleko od Derbija koji će obeležiti njegov život i karijeru, i tamo će punih deset sezona biti registrovan kao igrač i menadžer, mada će samo menadžerisati, a manje igrati.

To mu otac – taj je znao da motiviše svoje igrače; povremeno se i na našim televizijskim kanalima prikazuje odlično putovanje Notingem Foresta pod naslovom “I Believe in Miracles”, a koga mrzi da čeka, ima ga i po slobodnim izvorima – do svoje (prerane, ali zbog životnih navika lako predvidive) smrti nije oprostio.

U Bartonu će prvi put neko pomisliti da ima nešto, makar nekih gena, neke čarobne prašine, i u tom malom, mlađem Klafu: petoligaš je 2006. godine odigrao 0:0 u FA kupu sa Mančester Junajtedom ser Aleksa Fergusona, i tada je Engleska gromko čula za produžetak loze.

Klub poznat pod simpatičnim nadimkom “Pivari” uskoro će prestati da bude nižerazredan, ali će ponukan naletima nostalgije i želje da imitira, ako već ne može da nadmaši, svoga oca, Klaf već biti u Derbi Kauntiju, koji će voditi četiri godine.

Videće ga i Šefild Junajted, ali će se potom vratiti u svoj Barton, i rukovoditi jednogodišnjim izletom čak i u Čempionšip, što je bio ogroman uspeh za klub čiji stadion ne prima ni 7.000 duša.

Ne bi, naravno, Najdžel Klaf nikada mogao da bude tek još jedan stručnjak koji je obećavao pa onda ta obećanja nije ispunio, što su mnogi govorili kada nije uspeo da vrati Derbi u elitu, nekmoli u Evropu. Ne bi, jer se iznad njega nadvija senka Brajana Klafa, nekad da ga zaštiti, češće da nanese gradonosne ili snežne oblake; pa ipak, Najdžel nije odustajao i redovno je zagledao gore, ka nebu ili već tim altokumulusima.

Kao, recimo, prošlog meseca, kada je Barton Albion, u četvrtfinalu Liga kupa, pobedio Midlzbro u gostima. “Mislim da bi moj otac bio ponosan na to kako smo se branili, ali i kako smo napadali”, rekao je posle trijumfa koji je doneo prvo polufinale nekog “jačeg” takmičenja u istoriji Bartona.

Ah, čudna mi čuda, Liga kup, koga još to zanima, možda će, dok na kakvoj aplikaciji gleda rezultat prvog duela prvog polufinala, Totenhem – Čelsi (1:0), pomisliti neko neupućen, neko kome ni fudbal, a kamoli saga o jednom ocu i jednom sinu ne znače mnogo.

Znači Klafovima, recimo.

Brajan je taj trofej osvajao ukupno četiri puta dok je bio menadžer Notingem Foresta, a dva pehara, 1989. i 1990. godine “Šumarima” je doneo napadač po imenu, sada je već toliko jasna ta veza, ta prošlost, ta sadašnjost, da ne moramo ni da napišemo njegovo ime, ali evo, jer će lepše da zvuči, napadač po imenu Najdžel Klaf.

Najdžel je miran, sušta suprotnost svome ocu – to već nije toliko iznenađenje – i kod njega nema hvalisanja, nema busanja u grudi, nema podizanja glasa. Brajana su umeli da zovu “Old Big 'Ead”, Velika Glavudža, bio je egocentrik, bio je megaloman, ponekad i megalomanijak. Najdžel je mnogo tiši, kažu i pišu engleske kolege-novinari da nema u modernom fudbalu toliko ljudi kojima su čast i principi na prvom mestu kao njemu.

(Najdžel, pišu kolege i to, ima sina, Vilijama, ali on neće biti fudbaler, i neće zaigrati za Englesku kao tata i deda.)

Taj Najdžel Klaf, sin svog oca, izvešće danas trećeligaški Barton Albion, napravljen po uzusima svakog Klafa koji se ikada bavio fudbal, taj hrabri, maleni, drčni, pečobrazni klub najviše poznat po čoveku koji duži njegovu klupu, izvešće ih na prvi duel polufinala Liga kupa, na stadion Etihad, protiv moćnog Mančester Sitija, protiv Pepa Gvardiole, kojeg bi Brajan Klaf možda mrzeo, možda obožavao, a možda oboje u isto vreme, u istoj rečenici.

Kakva je to samo poslastica, ponajmanje za bogataše iz Sitija koji osećaju da je ovo još jedna utakmica koja se mora odraditi, makar da se umilostive gazde.

Baš nas briga za njih, to je zimsko osveženje za svakoga ko voli engleski fudbal, a takav će se potajno nadati da Mančester Siti neće brojati do sedam, ni do pet, ni možda do tri, već da će se u sredu uveče dogoditi nešto neverovatno, nešto dostojno naziva onog filma o verovanju u čuda.

Da će onaj oblak koji štiti i muči Najdžela Klafa, a koji ima oblik velike, najveće glavudže koja je ikada vikala Albionom i njegovim fudbalskim livadama, prosuti još malo čarobne prašine i doneti sreću Najdželu, sinu svoga oca, baš zato što je toliko različit od svoga oca.

Onda bi jedan Klaf, ovaj dole, podigao pogled ka nebu, ka Derbiju, ka Notingemu, ka vrhu Evrope, i rekao nešto poput, znaš, tata, nije bilo nimalo lako, ali nije bilo ni, ako shvatate šta hoću da kažem, preteško nastaviti tvojim putem.

IGA KUP - POLUFINALE (PRVI MEČEVI)

Utorak
Totenhem - Čelsi 1:0 (1:0)
/Kejn 27pen/

Sreda
20.45: (1,05) Mančester Siti (14,0) Barton (35,0)

* Kvote su podložne promenama

FOTO: Reuters

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters