PRELAZZI: Takav je Zlatko

Jedna od najbezveznijih odbrana lika i dela bilo kog čoveka mora biti ono “šta ćeš, takav je on”. Čuli smo mnogo puta da se nasilnici, prevaranti i grubijani vade na to da ne umeju drugačije, a onda očekuju od drugih da prihvate isto. “On bi verovatno drugačije da može”, kako već ide...

Ali šta ako je neko stvarno “takav”? I šta ako neko čak i ne bi drugačije, ma i da može? Hoćemo li imati makar zeru razumevanja za nekog “takvog” ukoliko egzaktno ustanovimo da mu to što je “takav” nije donelo mnogo toga dobrog?

I da je, u isto vreme, i to nije čak ni paradoks, on morao biti “takav”, jer inače ne bi bio nikakav...

Govorimo, izokola, valjda iz latentnog straha da će se pojaviti iza ekrana i sočno nas opsovati, kako to samo on ume, o Zlatku Zahoviću, najvećem slovenačkom fudbaleru svih vremena, predvodniku zlatnog naraštaja loptanja u najzapadnijoj - ne tek geografski - jugoslovenskoj republici, generacije koja je od smučara i ski-skakača sa Triglava napravila fudbalere.

O onome što je on uvek bio, i opet će, zbog čega je popio suspenziju i ponovo došao na stub srama javnosti, po ko zna koji put...

Da li je moglo da bude drugačije? Junak ove priče verovatno bi sklonio kosu s čela i opsovao, i odgovor bi bio jasan...

Vratimo se, za trenutak, na među milenijuma.

Ono što su slovenački košarkaši, recimo, uradili prošlog poznog leta (na našu štetu, nego hajde, dosad smo to valjda makar malo preboleli?), toga ne bi bilo bez Zahovića i njegove čudne družine koja je igrala na dva velika takmičenja zaredom, Evropskom prvenstvu 2000. i Mundijalu u Japanu i Južnoj Koreji dve godine kasnije.

Konce su, svako u svojoj roli, vukla dvojica Slovenaca, mada nijedan nije bio “autentični”, iako bi se retko ko usudio da ih nazove “čefurjima”. Tako je domicilno stanovništvo oslovljavalo došljake iz ostalih jugoslovenskih krajeva, ponajpre Bosance koji su punili fabrike i rudnike industrijalizovane “Dežele”. 

Srećko Katanec bio je po krvi, i po ocu i po majci, Hrvat, dok je Zahovića krasilo srpsko poreklo (nećemo, ne brinite, dodati “i mentalitet”) i punim srcem uzvraćena ljubav prema crno-belim nijansama. 

No to da su obojica bili Slovenci i da su obojica igrala za Partizan (crno-beli će imati poker asova odatle: sem njih dvojice, i Milaniča i Džonija Novaka; Zvezda, s druge strane, čak ni u istinski jugoslovenskom timu iz Barija nije imala “Janeza”, mada će se oni stariji sigurno sećati Marka Elsnera, moja generacija Milenka Aćimovića, a ovi mlađi Pečnika ili Kelhara) bila im je, otprilike, jedina zajednička stvar.

Katanec je bio Ljubljančanin, a Zahović iz Štajerske, iz Maribora, što nije baš podela na jug i sever, ali daleko od toga da nema razlika. Ne cveta ljubav između dva kraja Slovenije, sve sa međusobnim optužbama za raznorazna protežiranja. 

Srećko je, uz to, i na terenu i mimo njega bio oličenje Slovenca iz SFRJ-stereotipa, odmeren, stamen, siguran, dosadnjikav malo; Zlatko je bio živa strast, plemeniti igrač inspiracije i trenutka, sposoban za magiju i za kaprice, za spektakularne trenutke i žute minute...

U Sloveniji će kao početak kraja uzleta nacionalnog fudbalskog sastava - posle 2002. bili su samo još u Južnoj Africi, gde će nesrećno okončati takmičenje u prvoj rundi, i zato što su prosuli 2:0 protiv Amera i zato što je Lendon Donovan dao gol Alžircima pred sam kraj meča - označiti upravo notorni događaj sa Svetskog prvenstva 2002, kada su se, pred kamerama, kao u kakvom poganom fudbalskom rijalitiju, najzad sukobili Katanec i Zahović, da se nikada ne pomire...

Bilo je to u odjecima prve utakmice koju je Slovenija izgubila od Španije, sa 3:1. Selektor je u 63. minutu, kod 1:0 za Špance, izveo iz igre prvu vedetu. Zahović se jeste pozdravio sa svojom izmenom, Aćimovićem, ali ne i sa stručnim štabom; umesto toga, šutnuo je flašu s vodom i sačekao još pola sata da iskali bes na čoveku koji ga je, tvrdio je, redovno ponižavao, uprkos svemu što je ovaj dao svojoj zemlji.

Svedočenja se razlikuju, mada bi bilo razumnije verovati starijem: Katanec je opsovao Zahovića tokom utakmice, ovaj mu je u svlačionici pominjao i oca i majku i hrvatsko poreklo i kuću u Šmarnoj Gori i krenuo da ga uhvati za gušu. Ima ta konferencija za novinare na kojoj Srećko plače od muke i jeda kada prepričava događaj, a pola sata kasnije u hotelskom lobiju, nehajno, sa obrnutim kačketom, Zlatko nastavlja da proziva selektora. 

Slovenci reaguju tako što najboljeg igrača promptno vraćaju kući (“Zato što nemaju m..a”, odbrusiće Zahović u kameru na aerodromu, dok se bude ukrcavao), a uzdrmani sastav glatko gubi mečeve koji su se i mogli dobiti, protiv Paragvaja i nedoraslog domaćina.

Ah, ko je i dotad pratio karijeru ZZ Topa, kako su mu tepali navijači kada je počeo da se probija u Portugaliji, ne bi bio previše iznenađen; Srećko Katanec bio je samo jedna u nizu žrtava besa i pada klapne nečuveno nadarenog igrača koji je, “takav je on”, čitavog života radio u korist svoje štete.

Iako je u Portu, posebno u evropskim takmičenjima, postao toliko velika marka da je Olimpijakos izdvojio dvadesetak miliona maraka da ga dovede, za Zahovića će Evropa čuti na sva zvona tek na onom manijakalnom meču u Šarlroi na kojem će on, Siniša Mihajlović, te Savo Milošević i Ljubinko Drulović režirati triler nad trilerima. 

Tih 3:3 mi pamtimo po čudesnom izlazu iz besmisla i najcrnjeg tunela, što je prilično nefer prema majstorijama i igrarijama koje je tog popodneva upriličio Zlatko Zahović. Na terenu je, sve dok nije krenula ofanziva iz očaja momaka Vujadina Boškova, izgledao kao profesor među zajapurenim klincima; ubedljivo i upadljivo najbolji.

Posle tog leta Valensija Ektora Kupera, finalisti Lige šampiona - sa 3:0 ohladio ih je Del Boskeov Real - po svaku cenu je želela da dovede momka koji je zasenio kontinent onako kako je to, recimo, četiri godine ranije učinio Čeh Karel Poborski.

Grcima nije trebalo mnogo da prihvate ponudu, jer je Zahović već tada izašao na zao glas, kao primadona koja je sebi davala za pravo da javno u pitanje dovodi taktičke zamisli Dušana Bajevića i njegovog naslednika Alberta Bigona, ali i da se buni protiv niskog standarda grčke lige, uz redovne opaske a la “Gde sam ja došao..." 

Tražili su ga, pričalo se, i Englezi, ali Zlatko im je, pomalo razmažen od Portugalije, jasno stavio do znanja da će ići samo negde gde je klima lepa i gde se živi opuštenije.

A onda je opet Zlatko bio “takav”: nije mogao da drži jezik za zubima, optuživao je Kupera da mu ne daje dovoljno šansi iako mu je obećao da će upravo on biti zamena za Pjoha Lopeza kojeg je Kranjoti odveo u Rim. Smatrao je, takvo je to samopouzdanje bilo, i još je, da ima više toga da ponudi od Aimara, Mendijete i Kilija Gonzalesa zajedno.

I da se drugačije dogodila samo jedna stvar, ko zna, možda Zlatko više ne bi bio “takav”, možda bi se smirio i sazreo, možda bi ga prošle bubice i bubašvabe i potreba da uvek bude u pravu i najglasniji, možda bi shvatio da autoritet može da se namiče i radom i trudom i primerom, a ne samo drekom na saigrače i dizanjem kumulusa prašine po medijima.

Ta jedna stvar, naravno, nije mala, ali joj je bio toliko blizu da možda i sada, kada mu neki novinar postavi sasvim normalno pitanje pa se on obračuna s njim kao što je otoič sa onim mrskim Ljubljančaninom Katanecom, sve sa mrtvim ocem, ili kada vređa svog igrača po nacionalnoj osnovi, direktoru najsupešnijeg ovovekovnog kluba u Sloveniji, Maribora, prođe kroz glavu trauma sa San Sira, pa mu padne mrak na oči...

Bilo je 1:1 te majske milanske noći 2001, finale Lige šampiona, drugo zaredom za “Slepe miševe” sa Mestalje, pošto je Efenberg s penala poništio jedanaesterac Mendijete. Kuper nije uvek mislio dobro o Zahoviću, ali je znao da mu takav igrač može pomoći da stigne do ušatog pehara, i uveo ga je u 66. minutu i zamalo pogodio...

Zlatko je imao nekoliko prilika, jednom je čak bio toliko blizu gola da je mogao da vidi kako dribla Olivera Kana, samo da mu Nemac trupačke uleti u noge na petercu i otme mu loptu; drugi put je taj genijalac u ispasanom dresu dozvolio da mu legendarni golman uhvati jednu “živu”, a onda su došli penali...

Nije Zahović bio jedini igrač Valensije koji je promašio penal te noći, ali jeste bio prvi, i to kada je i psihološka i svaka druga prednost, nakon što je Paulo Serđo poslao loptu negde kod pumpe, bila na strani nominalnog autsajdera. 

Fulao je i Karboni, Bavarci su zgrabili svoju šansu i nisu je puštali sve do kiksa Maurisija Pelegrina, i san Valensije, i snovi Zlatka Zahovića da će postati neki drugi čovek, otišli su u nepovrat.

(Eto, pardon, još jedne sličnosti između njega i njegovog nemesisa Kataneca: to su dva od tri Slovenca koji će izgubiti finale Lige šampiona. Treći je, mnogo kasnije, Jan Oblak...)

Zlatko će se potom vratiti u Portugaliju, ovog puta u Benfiku (“Bio je toliko veliki igrač da su ga obožavali i navijači Porta i navijači Benfike”, reći će jednom prilikom o njemu Žoze Murinjo. “Kad sam ja igrao ozbiljan fudbal, taj Murinjo je bio neki tamo prevodilac”, neće pasti na slatkorečivost Specijalnog Zlatko), odigrati još nekoliko dobrih sezona, svađati se onako usput s kim stigne, napraviti onaj haos na Dalekom istoku i potom postati funkcioner, manje talentovan, možda, nego za golove i centaršuteve, ali jednako nezgodan kada mu se suprotstavite...

Pa eto, to je on, uz ogradu da se fudbalerima, takvi smo mi navijači, lakše praštaju nepočinstva nego nekim drugima, takav je Zlatko i nikad se neće promeniti, verovatno. 

To nije dobro, ali ako je makar neka uteha onima koji misle da je “ovog puta stvarno prekardašio”, najmanje je dobro po njega; to nije dobro, ali ako je makar neka uteha nama koji smo obožavali njegove igrarije sa loptom, da nije takav, to ionako ne bi bio Zlatko. Bio bi, jasno - nikakav. 

Piše: Marko Prelević
Foto: MN press, Action Images